Šangaj je grad za koji vredi više epiteta, više superlativa. Nekad ribarsko naselje, danas je to grad koji ima najveći broj oblakodera u svetu, njih preko 350. Za regionalni poslovni portal SEEBIZ piše hrvatska profesorka kineskog jezika, Vesna Baćović.
Najprometnija luka na svetu – jednom prisilno otvoren za spoljnu trgovinu, danas je sedište trgovine između Istoka i Zapada. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da je Šangaj još u XII veku bio trgovački centar kao i da je nakon poraza Kine u Prvom opijumskom ratu (1839 – 1842) otvoren je za trgovinu s Evropljanima, što je rezultiralo time da postane jedan od najvažnijih trgovačkih centara Istočne Azije. Nakon Opijumskih ratova, Velika Britanija je 1842. sporazumom iz Nanđinga osigurala otvaranje Šangaja za trgovinu s evropskim trgovcima. Zajedno sa trgovcima, u Šangaj su stigli i hrišćanski misionari – imali su slobodu boravka i politički imunitet. Ubrzo nakon Britanaca, 1847. godine stigli su i Francuzi. Te dve sile su uspostavile prve strane koncesije – Britanci su sebi obezbedili Bund kao i oblast severno od starog grada, dok su Francuzi izabrali jugozapadni deo, deo u kojem su, inače, 200 godina ranije francuski misionari izgradili katedralu. Ipak, Britanci i Francuzi nisu bili jedini koji su želeli i ostvarili koncesije u Šangaju. 1863. su stigli Amerikanci, a 1895. Japanci.
Naselili su se uz britansku koncesiju i tako je nastalo „Međunarodno naselje” (International Settlement). Te privilegovane enklave formirane su na neodređeno vreme. Čak su postojale i posebne policijske snage. U međuvremenu, u gradu je nastala i jevrejska zajednica. Dakle, strane sile su ostvarile suverenitet i čitav niz privilegija što Kinezima, naravno, nije odgovaralo. To je uticalo na razvijanje nacionalističkog i revolucionarnog pokreta. Tako je u XX veku (1927) u njemu ubijen veliki broj komunista; 1937. godine, za vreme japanskog napada na Kinu, grad je teško postradao. Tek je 1949. postao deo NR Kine, mada još od 1930-ih postaje najveće finansijsko, ali i najveće trgovačko središte Kine.
Šangaj je multinacionalni poslovni čvor ne samo Kine već i sveta, posebno nakon 1990. kada je Deng Xiaoping sproveo ekonomske reforme što je rezultiralo intenzivnim razvojem Šangaja i pretvorilo ga u najveću robnu luku sveta. Inače, do 1949. u Šangaju je bila najrazvijenija laka industrija, dok se nakon toga gradska privreda orijentirala na metalurgiju, naftnu, kemijsku, tekstilnu, ali i prehrambenu industriju te na proizvodnju porculana. Zbog povoljnog položaja u blizini glavnih trgovačkih putova svile i čaja, Šangaj se do 1900. razvio u važnu luku i industrijski centar.
To je grad konstantne vreve, ali i potpune organiziranosti. Primjerice, grad ima 25 metro linija. Cijena karte varira od 3 do 6 kn, ovisi o duljini prijevoza. Ne kupuju se na šalteru nego na automatu. Redova je neizmjerno puno, ali se dugo ne čeka. Kad dođete do automata i vidite da prima samo kovanice (ako to unapred ne znate pa niste spremni) postoji rešenje i za taj problem – postoji šalter za usitnjavanje krupnih novčanica. Jako je puno ljudi, ali nema sudaranja, svađa, vikanja – kao u košnici, svako zna šta mu je činiti.
To je grad mode, grad na koji su Šangajci posebno ponosni. Moda je upravo jedan od segmenata koji vole da ističu. Naime, kako se uvek upoređuje s Pekingom koji je politički, kulturni i istorijski centar Kine koji odiše kineskom dugom i bogatom, specifičnom tradicijom, čim dođete u Šangaj reći će vam kako je Šangaj najvažniji, moderni, ekonomski i finansijski centar Kine. Borba severa i juga je, očigledno, svugde i uvek prisutna. Tu su naravno i šale i provokacije, ali i predrasude.
Lično, nikad mi Šangaj nije bio na listi “Must see” gradova. Kao dete sam živela do ulice koja se zvala Šangajska, pa se još tada rodila želja da vidim grad na drugom kraju sveta koji se zove kao ulica za koju me vežu najranije uspomene iz detinjstva. Ali, kad sam odrasla, doživljavala sam ga kao grad betona što svakako nije nešto bez čega ne mogu živeti. Ali, onda se prošle godine pružila prilika. Vodila sam polaznike na turističko-edukativno putovanje, htela sam da vidim kakva je zaista razlika između Pekinga i Šangaja, šta je to što privlači toliki broj ljudi i zbog čega se toliko priča o njemu. Pomislila sam: “Otići, videti i vratiti se. Nemam zašto da se bunim”. Nisam očekivala ono što se desilo. Zaljubila sam se u Šangaj.
Kasnije, kad sam po povratku sređivala utiske, bilo mi je neverovatno da samo nakon četiri dana boravka u njemu možeš zavoleti neki grad, disati u njegovom ritmu, odmarati se kao retko gde, uprkos činjenici da nam je u 9 ujutro kad smo izašli iz voza dobrodošlicu poželelo oko 35 stepeni i vlažnost vazduha od oko 80%. Tada sam samo htela da uđem u aklimatizovani autobus, ali čim sam došla na prvo mesto posete znala sam da želim da se ponovno vratim u Šangaj. Naravno da nisam znala hoću li u tome uspeti, ali sam po povratku s putovanja plan koji sam imala za naše turističko-edukativno putovanje 2018. stavila sa strane i radila na novom planu koji je uključivao Šangaj. Htela sam da naši polaznici koji nisu bili u Kini dožive Šangaj, posebno zato što sam im mogla “iz prve ruke” pričati o njemu… Htela sam da i oni vide koliko je divan. Htela sam još jednom da budem deo svega toga što Šangaj predstavlja.
Rekla bih da su Šangaj i Peking neuporedivi, potpuno različiti a na svoj način predivni, iako dijametralno različiti. Koliko je Peking stari grad tradicije (makar danas ni po čemu ne zaostaje za svetskim, modernim gradovima – svakako!), toliko je Šangaj ne moderan nego grad van našeg vremena (makar i danas nije izgubio tradicionalnu, kinesku crtu). To je ono što me “kupilo”. Kao da sam došla u neki grad budućnosti, ali s kineskim karakteristikama, što je svakako za moj ukus dobitna kombinacija. Ljudi su skloni da kažu da je Šangaj kopija zapada. Ne bih se složila. Ako je poznajete, kineska crta se u svemu oseti. Šangaj odiše nekim specifičnim dostojanstvom. Ne briše istoriju koju su kolonijalne sile nekada ostavile, ne briše ono što je ostavilo pečat na sam grad. Ne briše ni stranu, ali ne briše ni svoju prošlost. Gradi budućnost. Ide dalje. Više. To je, po meni, Šangaj danas. Mladi grad u kom osetite lakoću života, nema crtu koju daje duga istorija – kao što je pekinška – jer Šangaj se prvi put pojavljuje 960. i to kao selo – razvijao se s ekonomskim razvojem delte Duge reke. Podaci govore da su u XI veku povezana tri sela, i da je odatle sve krenulo.
Dakle, od sela do ogromnog grada svetala, posebno ako uzmemo u obzir ogroman broj neonskih reklama koje noću ostavljaju jak utisak – spoj zapadnog uticaja koji nije sporan ali bez istočnog, kineskog pečata, mislim da danas ne bi bio toliko lep, neobičan, drugačiji, i noću i danju.
Šangaj je turistička destinacija čuvena po istorijskim znamenitostima kao što su Bund i hram Grad Božji (Chenghuang Miao), ali čuven i po modernim znamenitostima u poslovnoj četvrti Pudong.
Prvo mesto na koje smo došli (i koje preporučujem da nikako ne propustite da prvo vidite) bio je upravo čuveni Bund, najpoznatiji deo grada koji je u stvari šetalište na zapadnoj obali reke Huangpo Huang-pu na kojoj se Šangaj i nalazi. To je i mesto okupljanja lokalnog stanovništva i stranaca, turista. Tu se u biti najviše i vidi uticaj zapadnih zemalja (Engleska, Francuska, SAD, Rusija…) jer su upravo tu smeštena 24 istorijska objekta izgrađena u različitim stilovima, zavisno od toga kojoj zemlji je zgrada pripadala. U pitanju su nekadašnje banke, trgovačke kuće među kojima svakako posebno mesto zauzima Carinska kuća sa svojim “Big Ching” zvonom, kao i Hotel mira, Kineska a i banka Hong Konga. Kao mesto bogatstva arhitekture koja stvara predivan spoj različitosti, Bund se nalazi nasuprot Pudongu, od koga se upravo i razlikuje po svojim građevinama.
A kažu da je Pudong još pre pedesetak godina bio polje na kojem su se uzgajale poljoprivredne kulture. Danas je četvrt s poslovnim zgradama od kojih su mnoge gigantski oblakoderi čija je izgradnja započeta tek 90-ih godina, a koja ni dan danas ne staje. Izgleda kao da se svaka zgrada nadmeće s onom koja se gradi nakon nje. Tako je, neko kratko vreme, Oriental Pearl Tower, televizijski toranj visok 468 metara, takođe popunjen poslovnim prostorima, hotelom, restoranima kao i opservatorijom sa staklenim podom (naša ciljana tačka ovogodišnjeg putovanja 😉 ), jednom bio najviša zgrada Šangaja. Već od kraja 2015. godine, Shanghai Tower postao je druga zgrada po visini na svetu, zgrada koja nosi naziv “mega-tall” što znači da prelazi visinu od 600 m – visoka je 632m, ima 128 spratova do kojih vozi lift brzinom 20.5 m u sekundi. Ona je, ujedno, prema standardima propisanim po “Council’s Height Criteria”, među 20 najviših zgrada sveta.
Njen oblik je spiralan a fasada zaobljena – simbol dinamičnog razvoja moderne Kine. Štaviše, zaobljena forma objekta doprinosi održivosti istog – pokazalo se da zaobljenost za 24% doprinosi strukturalnoj stabilnosti objekta, za razliku od objekta iste visine koji imaju pravougaone fasade, a vezano uz uticaj vetrova na zgrade uopšte.
Pogled iz ptičje perspektive naprosto je veličanstven! To, međutim, nije obična panorama jednog lepog i velikog grada. To je panorama koja je, da mene pitaju, i svojevrstan šok. Desetak sekundi potrebno je da liftom dođete na 118. sprat (koji je na visini od 546m), gde je smeštena najveća opservatorija na svetu. Jedino što ispred sebe vidite je nepregledan broj kvartova poređanih jedan do drugog, bez prostora između, kvartova kojima nema kraja.
Doslovno je 30-tak kilometara udaljena delta reke i okean koji se nazire – jedina tačka koja ne završava zgradama.
U tom trenutku sam pomislila da samo jednim pogledom gledam na hiljade zgrada. A onda sam pomislila na sve ljude koji u tim zgradama žive. Pomislila sam koliko ih se u tom trenutku smeje, koliko plače, koliko ih je dobro, koliko nije, koliko njih spava, koliko ih je budnih, koliko zadovoljnih, koliko ne, koliko sretnih, koliko usamljenih… Niz u nabrajanju je nepregledan, a ukupno 25 miliona ljudi. To je najveći grad u Kini. Zanemite. Zaista zanemite.
Od ukupnog broja stanovnika u Šangaju, 20 miliona su Šangajci a pet oni koji nemaju ni taj status, pa samim tim ni povlastice koje taj položaj podrazumeva. Prosečna plata je nešto manje od 1100 evra. Da bi ograničili priliv stranaca iz svih krajeva Kine i sveta koji nisu dobre platežne moći, a koji žele da u Šangaju nastave život ili se dosele, uvedena je mera kojom se povećava cena najma stanova – ko to sebi neće moći da priušti, hteo ne hteo, moraće da ode…
A Šangaj je najpopularniji grad u Kini, i daleko je više onih koji žele da dođu, ostanu…
Budući da je Kina među najvažnijim svetskim silama koja je to postala najviše zahvaljujući trgovini, odlazak u šoping predstavlja neizostavni deo posete i u Šangaju. On vrvi trgovačkim centrima u kojima su smeštene trgovine svetskih ali i kineskih brendova koji ponosno nose oznaku “Made in China”, oznaku koja iz godine u godinu sve više simbolizuje naročiti kvalitet – a ne nešto što je i jeftino i loše.
Iako upravo Pudong obiluje mnogobrojnim trgovačkim centrima od kojih su mnogi povezani prolazima, a redovno se protežu na veći broj spratova, ipak turistički najpoznatija ulica za, između ostalog, i kupovinu je Nanđinglu. Posebnu draž joj daje upravo veliki broj tradicionalnih ali i ekskluzivnih radnji i velikih robnih kuća. On je središte modnih događanja.
Kako smo prošle godine (a bićemo i ove) bili smešteni na dva minuta od te ulice, a kako nam je metro koji do Bunda vozi jednu stanicu a do Pudonga 2 stanice bio preko puta hotela, sva ta mesta su nam bila, slikovito rečeno, dnevni boravak.
Odlazak u Nanđing ulicu je uvek dobar izbor, posebno ako sednete u jedan od turističkih autobusa koji su namenjeni za razgledanju same ulice. Svakako, ništa manje lepo nije šetati u bilo koje doba dana. Dakako. Možda je čak najlepše pred spavanje. Ako uzmete u obzir da se u obližnjem parku uveče skupljaju Kinezi koji pevaju i igraju, onda sve dobija dodatnu, lepšu dimenziju. To su, inače, scene kojima odišu mnogi kvartovi, i mnogi gradovi Kine.
Ali to svakako nije sve što se u Šangaju može i treba videti. Još jedna turistička atrakcija koju svakako treba izdvojiti, a koja je simbol Šangaja su Yuyuan vrtovi i market, skup živopisnih trgovina, restorana i bifea koji se nalaze u istorijskom gradskom jezgru.
Ono po čemu se svakako izdvajaju je to što odudaraju od buke koja, logično, karakteriše grad veličine Šangaja. Vrtove krase tuneli, pećine, tradicionalni kineski paviljoni, cveće i drveće a i naročito poznata stena od žada visoka tri metra, koja ima 72 rupe: ako pored nje zapalite mirisni štapić, dim izlazi kroz svaku od njih.
Naići ćete i na McDonalds i razne druge lance u vlasništvu stranih kompanija ali ako se prepustite šetnji, iz kineskog ugla gledanja, uskim i kratkim ulicama uživajući u pogledu na prekrasne kineske krovove, ubrzo ćete ući u jedan drugi svet koji je potpuno drugačiji od onoga što danas po definiciji Šangaj jeste.
Sve su to razlozi zašto je Šangaj tako lagano, a neočekivano postao moj “Must see” grad. Na kraju, ostaje mi da i vama poželim jedan Šangaj kakav je meni ostao u sećanju, Šangaj koji pleni i osvaja, Šangaj kome se tako jako veselim, a kome u susret, zajedno s polaznicima, krećem danas.
Svi čitatoci portala SEEBIZ ostvaruju 10% popusta
Popust vredi za:
Večernju školu kineskog jezika – odrasli
Haohan za osnovnoškolce – deca od 8 do 13 godina
Fun Chinese – deca od 5 do 7 godina
Celokupnu ponudu pogledajte na www.haohan.hr
Dodatni upiti: info@haohan.hr / 099 58 567 35