Kratka istorija trgovinskih ratova

Trgovinske tenzije između Pekinga i Vašingtona su u poslednje vreme bile na visokom nivou. Sa potencijalom trgovinskog rata, Sarah Pavlak daje istorijski pogled na to kako se ovakvi trgovinski sukobi obično odvijaju.

Sadašnjost: Opovrgnuto stanje stvari

Trampova vlada je 3. aprila ove godine izdala spisak od preko 1.300 uvoznih proizvoda iz Kine, što je približno 50 milijardi dolara u robi, koja može biti predmet tarifa u visini od 25 odsto. Predložena tarifa, koja pokriva niz industrijskih grana – uključujući medicinske uređaje, baterije, televizore i avionske delove – osmišljena je kako bi se bavila prinudnim politikama transfera tehnologije iz SAD u Kinu kao i “neadekvatnom zaštitom američke intelektualne svojine”, što je narušilo trgovinske odnose između ove dve zemlje.

Kao odgovor na ovu američku najavu, Peking je predložio tarife na američku robu u visini od 50 milijardi dolara – takse koje bi značajno uticale na američke proizvođače hemikalija, aviona i soje, kao i ostale proizvođače i poljoprivrednike. Suočavajući se sa ovom odmazdom od strane Kine, predsednik Tramp, koji je razgovarao sa američkim trgovinskim predstavnikom (US Trade Representative USTR), predložio je dodatnih 100 milijardi dolara tarifa na kinesku robu ukoliko se ne poboljša transfer tehnologije i pitanja bezbednosti intelektualne svojine (Intellectual Property, IP).

Početkom ovog maja, delegacija iz SAD na čelu sa sekretarom Mnučinom otputovala je u Kinu kako bi se uključila u ključne razgovore u cilju otvaranja trgovinskog rata. Preliminarni pregovori su završeni suštinskim razlikama između dve strane o tarifama i trgovinskim debalansima koji su ostali nerešeni. Međutim, obe strane su se složile da treba nastaviti sa razgovorima. Nakon nekoliko nedovoljno uspešnih sastanaka u Pekingu, kineska delegacija na čelu sa zamenikom kineskog premijera Lijuom došla je u Vašington, kako bi se konačno usaglasila s obećanim dogovorom o “stalnom odvijanju međusobnog dijaloga”. Ovi razgovori su pokazali potencijal za produktivne ishode, ali je bilo prisutno i još nekoliko detalja koje je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, menjati.

Bez čvrstih dogovora „iskaljenih u gvožđu“, ne postoji garancija za postizanjem jednog prijateljskog krajnjeg rezultata između Sjedinjenih Država i Kine. S obzirom na potencijalni neuspeh razgovora, vredi pitati šta bi dobro – ako bilo kakvo dobro i postoji – moglo proizaći iz trgovinskog rata za bilo koju stranu, ukoliko razgovori propadnu a obe zemlje obnove svoje borbene stavove. Istorijski govoreći, trgovinski ratovi obično su u većoj meri rezultirali gubicima nego li dobicima za one koji su u njih bili uključeni. Da bismo razumeli zašto je to tako, preispitajmo poslednje reperkusije povećanja tarifa, kao i moguće buduće implikacije pretnje tarifama za američka preduzeća.

Prošlost: protekcionističke mere i njihove posledice

Smut-Holijeva tarifa i Velika depresija

Jedan od najpoznatijih primera američkog protekcionizma potiče iz ere Velike ekonomske depresije. Domaći američki poslovi su se nakon Prvog svetskog rata suočili sa povećanom međunarodnom konkurencijom, kao i padom cena usled prekomerne proizvodnje. Kada je 1929. godine američka berza kolabirala, domaća preduzeća uglavnom su podržavala protekcionističke mere, a predsednik Huver je 1930. potpisao Zakon o Smoot-Hawley tarifi. Ova tarifa je prvobitno osmišljena kako bi se primenjivala u poljoprivrednoj industriji, ali je Huver proširio njenu primenu na širok spektar sektora. Sve u svemu, zakonom o Smut-Holijevoj tarifi one su podignute za preko 20.000 uvezenih proizvoda, i to u proseku za 20 posto.

Smut-Holijev zakon je imao za cilj smanjenje američkog uvoza, što je i postigao. Između 1929. i 1932. godine američki uvoz iz Evrope pao je za oko 66 odsto. Mera je pokrenula lančanu reakciju protekcionizma širom sveta, što je dovelo do toga da preko 20 drugih zemalja donese protivmere odmazde kroz adekvatne takse. Ovo je znatno naštetilo američkom izvozu; nakon Smut-Holijevog zakona (SHZ), američki izvoz od 5,2 milijardi dolara u 1929. godini pao je na tri puta manji obim, na 1,7 milijardi dolara u 1933. godini, što je ogroman gubitak. Poljoprivredni sektor, za koji je Smut-Holijev zakon prvobitno i bio koncipiran, bio je posebno pogođen.

Iako osmišljen da koristi Sjedinjenim Državama, krajnji rezultat SHZ-a ogledao se u dodatnom pogoršavanju ionako teške ekonomske slike Amerike tokom Velike depresije. Uvođenje čak viših tarifa na uvezenu robu izazvalo je i podizanje trgovinskih kontra-barijera u drugim delovima sveta, “dodajući otrov u već ispražnjeni bunar tadašnje globalne trgovine”, kako je tada opisao list Economist.

Japan i automobilska industrija

Tokom osamdesetih godina prošlog veka, slab jen i fokus na inovacije podstakli su rast japanskih preduzeća čiji je izvoz preplavio američko tržište, posebno u sektoru elektronskih uređaja i automobila. Regan je 1981. godine stigao do diplomatskog sporazuma sa svojim japanskim kolegama za sprovođenje dobrovoljnih ograničenja uvoznih kvota. Reganovi diplomatski pregovori olakšali su tenzije između dve zemlje, čime je izbegnut potencijalni trgovinski rat. Ipak, tržišna ograničenja i dalje su imala negativne reperkusije. Suočeni sa manjom međunarodnom konkurencijom, domaći američki proizvođači su smanjili proizvodnju i veštački podigli cene automobila.

Kako je Patrik Gilespi objavio u CNN-ovoj rubrici Money, “manja proizvodnja podrazumevala je i manje radnika: Amerika je izgubila preko 60.000 automobila između 1982. i 1984. usled ograničenja trgovine, a prosečna cena automobila je u to vreme porasla za oko 1.000 dolara.” I dok nova ograničenja nisu bila potpuno negativna – kvota je izazvala diskusije o kontroli kvaliteta u industriji, čineći automobile sigurnijim za domaće potrošače – pokazalo se da je čak i u najboljem slučaju saglasnosti sa dogovorenim kvotama, američka javnost bila pogođena sa gubitkom poslova i poskupljenjem automobila.

Tarife na gume Obamine administracije

Noviji primer uticaja protekcionističkih mera može se videti u sporu oko guma na relaciji SAD-Kina. Kao odgovor na pritužbe koje su pokrenute od strane američkih kompanija, naime, da “gume ulaze na američko tržište ispod poštene tržišne vrednosti”, predsednik Obama je uveo 35-postotnu tarifu na kineske gume od 2009. do 2012. godine. U njegovom obraćanju naciji iz 2012. godine, Obama je napomenuo da je smanjenjem uvoza lakih kamionskih guma iz Kine spašeno oko 1.200 domaćih radnih mesta. Još bolje, američki proizvođači pneumatika su doživeli porast proizvodnje i to uz tarife. Ovaj potez je izgleda, na prvi pogled, bio profitno pozitivan po američku ekonomiju. Realnost je bila daleko više nijansirana. Na kraju, procenjuje se da je ova mera koštala Amerikance više od 3.700 radnih mesta koja su – upravo usled uvođenja ove tarife – morala biti ukinuta.

Uticaj tarife na kineske gume može se razvrstati u četiri glavne komponente. Prvo, s obzirom na manje konkurencije, proizvođači američkih guma počeli su da podižu svoje cene. Cena američke gume porasla je za 3,2%. Ove više cene su marginalno smanjile prosečni diskrecioni dohodak Amerikanca. Smanjenje diskrecione sposobnosti potrošnje dalje je marginalno ugušilo potrošnju drugih luksuznih i neesencijalnih dobara, što je u celini oslabilo američku ekonomiju.

Drugo, podizanje cena američkih proizvođača na svoju robu proizvelo je situaciju da američki potrošači budu prisiljeni da plate više za gume. Prosečna cena po gumi porasla je sa 31 na 39 dolara, što se prelilo na cene za krajnje proizvode kojima su ove gume i služile, kao što su automobili i laki kamioni.

Treće, posledice uvođenja tarifa na inostrane gume nisu bile ograničene samo na svet auto-delova; predviđajući uticaj ove tarife na globalnu ekonomiju, Kina je uzvratila stvaranjem tržišnih barijera za uvoz američke piletine. Prema Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju, američki proizvođači pilića su izgubili oko milijardu dolara usled manje prodaje.

Konačno, iako je broj guma uvezenih iz Kine smanjen za 30 odsto, pad nije bio u korelaciji sa povećanjem domaće proizvodnje za 30 odsto. Umesto toga, kao što je često slučaj kod usvajanja tarifa, uvoz guma je preusmeren u druge zemlje. Konkretno, uvoz guma iz Južne Koreje, Tajlanda i Indonezije se više nego udvostručio u trogodišnjem periodu. U godini nakon uvođenja tarifa za gume, američka proizvodnja guma porasla je samo za 14 odsto, dok su troškovi uvoznih guma porasli za 18 odsto.

Američka carinska tarifa na kineske gume nije bila od koristi za američku ekonomiju. U periodu od 2007. do 2012. godine domaći biznis sa američkim gumama nastavio je da opada. Nakon što su 2012. Kini ukinute restrikcije, uvozom kineskih guma ponovo je preplavljeno američko tržište. Čak i tokom perioda tarifnih barijera, američki proizvođači guma su imali minimalne koristi, uglavnom zbog povećanja uvoza guma iz drugih zemalja. Pored toga, tarifa je bila loša mera. Prema Kitu Prajsu, predstavniku kompanije Goodyear Tire & Rubber Co., ovo ograničenje je veoma malo pomoglo njihovom poslovanju, pošto su gume koje su proizveli bile kvalitetnije od onih koje su bile pogođene tarifama.

Robe i dobra

Dosad smo ispitali neke slučajeve tarifa koje su na kraju negativno uticale na međunarodne odnose i ekonomski rast zemlje koja te tarife implementira. Međutim, važno je napomenuti da tarife nisu uvek štetne. Trenutno, Sjedinjene Američke Države imaju stalnu tarifnu restrikciju na preko 12.000 uvoznih artikala. Na primer, prehrambena industrija ima zaštitne tarife stavljene na francuske džemove, čokoladu i pršutu (100% tarifa) oljušteni kikiriki (163,8%), špargle i slatki kukuruz (21,3%), kao i na kajsije, dinje i smokve (29,8%), između ostalog. Metle, dekorativno staklo, komercijalno posuđe, kožne cipele, patike, brodski delovi i duvan su još neki primeri industrija koje posluju uprkos visokih tarifa. U ovoj igri đavolovog advokata, u nekoliko posebnih slučajeva može se napraviti ubedljiv slučaj za primenu carinskih tarifa.

Svetska trgovinska organizacija, na primer, dopušta odredbe kojima države krše pravila STO kako bi zaštitile industrije vitalne za njihovu nacionalnu sigurnost. STO takođe omogućava zemljama da krše pravila o slobodnoj trgovini radi ublažavanja određenih zdravstvenih ili ekoloških problema. Pored ovih uskih i specifičnih primera, postoji i ekonomski argument za uvođenje tarifa u specifičnim slučajevima gde profitne koristi za zemlje mogu biti pozitivne. Ova teorija, nazvana optimalnom tarifnom teorijom, počiva na tvrdnji da ako jedna zemlja ima dovoljno veliko tržišno učešće u uvozu dobara, impozantne tarife mogu, zapravo, dovesti do promena cena na svetskom tržištu – promena koje mogu biti od koristi potrošačima u toj zemlji.

Ko pobeđuje u budućnosti?

Postoji razlog da mislite da se Kina angažovala u trgovinskim praksama koje na nepošten način nanose štetu američkim kompanijama, i da se reforme koje su obećali sporo sprovode. Pa ipak, kako istorija osvetljava, pokušaj rešavanja problema zadavanjem trgovinskih udara popravlja malo šta od suštinskih pitanja usled kojih je i nastao sukob. Tarife nisu jedini mehanizam kojim se Sjedinjene Države mogu snažno boriti protiv inostranih trgovinskih praksi – a nisu ni najefikasniji metod. Ukoliko dođe do diplomatskih pregovora, dobrovoljna ograničenja izvoza ili zahtevi za domaćom robom mogu predstavljati manje agresivne mere koje bi možda mogla da primeni Trampova administracija. Kao što pokazuje slučaj sa gumama, kada se dve zemlje uključe u trgovinski rat, često se događa da su jedini dobitnici upravo zemlje koje nemaju nikakve veze sa tim sukobom. Za zemlje koje su uključene u trgovinski sukob, povećanje tarifa predstavlja meru koja nanosi štetu kako domaćim proizvođačima tako i potrošačima.

Nakon razgovora u Pekingu koji su rezultirali nekolicinom konkretnih dobitaka – i razgovora u Vašingtonu koji su ponudili mogućnost nekog naprednog momentuma – budućnost trgovinskih odnosa između Sjedinjenih Država i Kine i dalje je neizvesna. Jednostavan pregled ekonomske istorije i odnosa jasno pokazuje da su tarife obično štetne po obe strane. Da bi trgovinski odnosi između SAD i Kine ostali stabilni, put treba unapred definisati naporima za uključivanje u međusobno korisni i produktivni dijalog kako bi se sprečilo padanje u uvek iste, samorazarajuće trgovinske ratove koje smo ranije videli.

Sarah Pavlak, China Business Review

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.