Vodi li kriza globalizacije u neizbežni rat?

U svojoj najnovijoj knjizi Kari Polanji Levit (Kari Polany Levitt) primećuje da do 1994. reč “globalizacija” nije mogla da se nađe u frazeološkim rečniku Oxford Shorter English kao ni u ondašnjim programima provere pravopisa (tj nije postojala provera spelovanja). Ona je u to vreme iskrsla niotkud, i to sa razlogom: bacila je svetlo na „benignu“ neizbežnost projekta zapadne hegemonije, ponuđene kao budućnost nakon kolapsa SSSR-a.

“Danas, kada  pišem na 200. rođendan Karla Marksa, ovaj projekat je posrnuo ili bi mogao biti na ivici sopstvene propasti. Tri su glavna razloga za to. Jedan je Kina. Drugi je Rusija. A treći i najvažniji razlog je pogrešno vođenje finansija u Sjedinjenim Državama i Evropi.

Velika ideja devedesetih godina prošlog stoleća glasila je ovako: jedinstveni otvoreni liberalni svetski poredak u kojem dominiraju banke mogao bi Istoku pružiti demokratiju i prosperitet. Putanja kojom se kretala ova ideja je, sasvim sigurno, započela početkom osamdesetih godina prošlog veka na Globalnom Jugu, a period ovog ne previše dobrog iskustva nazvan je “Izgubljenom decenijom”. Ali, na istoku je sve još bilo rovito – baš kao što se, do određenog stepena, verodostojno verovalo u glavne razloge za nastupanje neminovnog trenutka, naime nestanka „drugostepenog“ socijalizma u Evropi.

Iluzije nisu dugo potrajale. U Rusiji su već 1993. razbijene Jeljcinovim tenkovima, a potom i sumnjama u korupciju tokom njegovog ponovnog izbora za predsednika 1996. godine. U međuvremenu, obećanje nastupajućeg prosperiteta izbledelo je u orgijama divlje privatizacije, oduzimanja imovine, krađe plata i penzija i demografske katastrofe. Krajem 90-tih godina, opšta tranziciona obmana se na Istoku pokazala na delu sasvim transparentno, „kao na dlanu“; usledile su korektivne mere, a okončan je i ruski flert sa zapadnom demokratijom.

Kina je, u međuvremenu, izabrala drukčiji put – Kadarizam, i to onaj epskog obima. Podsetimo da ova fraza upućuje na mađarskog premijera Jožefa Kadara kojeg su Sovjeti postavili nakon neuspešne revolucije 1956. godine. Kadar je, posle propasti građanskog bunta u Mađarskoj, izjavio: “Ako niste protiv nas, onda ste s nama”.  On je, takođe, uspeo da iznađe put do društvene i kulturne liberalizacije kao i potrošačke ekonomije – a sve to bez političke reforme. Uvećajmo to po redu veličine, i dobićemo –  Kinu. Od ključne je važnosti za ovu zemlju bilo to što je sredinom devedesetih godina nastupila neverovatno oprezno: izbegavala je liberalizaciju kontrole kapitala, tako da je 1997. izbegla azijsku finansijsku krizu. A onda je u 2000-im nastupio svetski bum kineske robne proizvodnje, omogućujući „južnoameričko leto“, što je na taj kontinent po prvi put donelo meru održive socijalne demokratije.

Plitki temelji

Na Zapadu, u to doba, Džordž V. Buš i Dik Čejni su ​​u Avganistanu i Iraku demonstrirali zastarelost i beskorisnost savremenih vojnih snaga. Istovremeno su iscrpljivali ono malo što je ostalo nakon dotadašnje ekspanzije NATO-a i njegovog dosezanja do Kosova, iscrpli su preostalo poštovanje koje su za njih imali na Istoku – a takođe i među značajnim delom evropske intelektualne sredine: usahla je ideja da su zapadne vrednosti vodeći princip, a ne tek prazan slogan. Globalizacija je postala sinonim za prihvatanje da jedna zemlja, koja radi u sopstvenom interesu i ne podnosi nikog drugog, postavlja uslove pod kojima se vlada svetom, vraćajući svoju vojnu silu u ravnotežu čak i dugo nakon što bi i najudaljenijem posmatraču sa strane postalo očigledno koliko su od takvih poteza imali nesrazmerno više štete nego koristi.

A zatim je, na zalasku Bušove ere, velika kriza jasno pokazala celom svetu koliko su temelji Zapadnih finansija šuplji. Danas, deceniju od svetskog finansijskog kolapsa, posledice reakcionarnih ekonomskih doktrina i nesposobnih tvrdoglavih kreatora politika dovele su do urušavanja jednog velikog, konstruktivnog projekta neoliberalnog doba, odnosno Evropske unije. Dakle, deceniju nakon što je Vol strit krenuo stazom koju je utabao nekadašnji SSSR – iako je, za razliku od Sovjeta, bio spasen i finansijski poduprt – pod Obamom je poput zombija održavan na aparatima: imamo svet koji je ostario, umornog hegemona i pohabani savez što zapodeva kavge koje, što je iznenađujuće naučiti, zapravo ne može dobiti bez nuklearnog rata.

Rusija je u Siriji prekinula projekat promene režima, sa efektima koji će se proširiti na Ukrajinu, Kavkaz i, na kraju, u srce Evrope. U Africi i zapadnoj Aziji, Kina preuzima razvojni inženjering. Ovom fenomenu nedostaje ideološki sadržaj; on nema nikakve veze sa Marksom, Lenjinom ili čak sa socijalizmom već samo sa konsolidacijom politike nacionalnog interesa u kojoj ne dominiraju Sjedinjene Države. U Južnoj Americi, za sada, prevlast imaju američki orijentisani neofašistički režimi koji, međutim, ne mogu još dugo potrajati: A onda, kada i slabašni i nemoćni budu ustali u svoju odbranu, lideri ovih zemalja će se zapitati: ko se meša u njihove političke poslove, a ko ne?

Rat ili depresija

Da – ovo je kriza globalizacije. Dobri su izgledi da će se ona loše završiti, bilo u konačnom katastrofalnom ratu, ili – što je još verovatnije – zalaskom Zapada, uz konsolidaciju nacionalnih razvojnih strategija zemalja evroazijskog kontinenta. Kini, na kraju, Sjedinjene Države stvarno ne trebaju. A Rusija, napokon, može uspostaviti partnerstva koja su joj potrebna s njenim geografskim susedima kao i onima koji su do njihovih suseda, uključujući delove onoga što se nekada smatralo “zapadnom” Evropom. Ovi procesi, ukoliko ne budu prekinuti nekim ratom ili unutrašnjim preokretima, verovatno će se odupreti prekidima i uznemiravanjima koja potiču spolja.

Sve ovo za Zapad, predstavlja duboko i teško pitanje. Protraćivši nekadašnju reputaciju zemalja u kojima se poštuju više vrednosti, unizivši demokratiju zarad finansijskih interesa, pokazavši nepoštovanje posleratnih struktura međunarodnog prava i, istovremeno, pokazavši da Mao “papirni tigar” nije bio termin koji je pogrešno interpretirao Zapad – kako, onda, učinivši sve ovo, da taj isti Zapad povrati svoj ugled i poziciju na svetu?

Nešto malo poniznosti i odmerenosti – priznanja da se zabluda “globalizacije”, koju su pre dvadeset godina zamišljale neke veoma glupe osobe, ne može održati – a da se program nacionalne i regionalne rekonstrukcije (Amerike) usredsredi na najhitnije društvene, resursne i klimatske izazove – to bi već mogao biti pravi način za početak.”

Social Europe

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.