Amerika: Priča o eksploziji nejednakosti prihoda

Nejednakost je neizbežna u tržišnoj ekonomiji kao što je Amerika. Postoji nejednak prihod i bogatstvo jer su i ljudi različiti. Oni se takmiče. Neki ljudi žele da teže rade, bolje se „pronalaze“ u datim okolnostima ili stiču veće veštine koje im omogućavaju da se popnu više na prihodovnoj lestvici. Neki drugi pak imaju čistu sreću. A izvesna doza nejednakosti je dobra stvar: ove razlike i jesu ono zbog čega ljudi žele da idu na koledž, da se nadmeću za što bolje poslove, da se ulaguju i podilaze svojim šefovima, da izmišljaju nove pronalaske i preduzeća, i, opšte uzev, povećavaju produktivnost. Nejednakost pruža podsticaje i podstiče ljude na pokret.

Ovo je deo zbirke tekstova Co.Exist-a o rastućoj nejednakosti u prihodima i velikim i smelim idejama o tome kako jedno društvo može preokrenuti ovaj trend. Pogledajte celu listu ovde.

Ali, postoji neka tačka nad kojom snage nejednakosti postaju previše moćne, kada one više ne motivišu jer ih je nemoguće prevladati.

“Možete imati samo preveliku ili premalu nejednakost”, kaže ekonomista MIT-a David Autor. “Zabrinutost u vezi sa nejednakošću je kada ekonomska dinamika odstupi pred „dinastičkm” principom, a nejednakost postaje samoobnavljajuća i uvek se nanovo ojačava:  Ako ne izaberete prave roditelje, zauvek ste zaglavljeni na dnu”.

Dohodak je u Americi porastao u poslednjih nekoliko decenija, ali i nametnuvši pitanje da li privreda sada prelazi neku nevidljivu liniju, da bi kročila u zonu velike stagnacije. Na vrhu piramide, ili, lepše rečeno – na gornjem kraju prihodovne  lestvice – prihode su dramatično i kontinuirano povećavali oni koji spadaju u famoznih 1% nabogatijih, dok su zarade iz kategorije srednjih ka niskim primanjima ostale zaglavljene na dnu. Jedan odsto najbogatijih je najveći rast zabeležio u periodu između 1979. i 2013. godine, kada su imali dobit od 154%,  a naknada za “radnike i ne-nadzornu radnu snagu”, koja čini 80% radne snage u privatnom sektoru, porastao je u tom periodu za samo osam odsto. Iako se nejednakost jedva malo smanjila od izbijanja recesije (kada su bogati izgubili puno novca), i dalje je dobit najbogatijih na istorijskim nivoima. Top 1% sada čini 17,5 puta više medijalnog prihoda u Americi (napomena: medijalna tj srednja plata nije isto što i prosečna), dok je 1979.  bio veći za oko šest puta.

Zabrinutost oko nejednakosti nastupa u vreme i na mestu gde ekonomska dinamika pomaže usponu dinastičnosti – porodično stečenom novcu koji se prenosi kroz generacije naslednika.

Zašto je to važno? Iz najmanje dva razloga. Prvo, ako prosečni ljudi ne uspevaju da zarade pristojne plate, onemogućeni su da troše novac a samim tim ne doprinose ni uspehu ekonomije. Prema analizi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, nejednakost je smanjila 4,7% kumulativnog ekonomskog rasta u bogatijim zemljama između 1990. i 2010. godine, (nejednakost, očigledno, nije samo američki problem ali je prihodovni  jaz ove zemlje među najdubljim, poredeći ga s razvijenim ekonomijama sveta).

Drugi razlog je to što ovaj jaz, nastao velikim i ubrzano narastajućim prihodima najbogatijih, produbljuje i ciklus siromaštva koje prerasta u beskrajnu petlju iz koje je nemoguće izvući se. I mada znamo da deca iz siromašnih porodica nemaju tako uspešne i probitačne karijere kao deca iz bogatijih porodica, nameće se jedno pitanje: u kom trenutku svojih života i obrazovanja mnoga od te dece startuje sa tolikim zaostatkom da više nikad ne može napredovati? “Smešno je i pretpostavljati da u društvu nejednakosti mogu postojati jednake mogućnosti”, kaže ekonomista i nobelovac Robert Solov. “Puno vam pomaže da (u društvu jednakosti) imate dobru ishranu kada ste mladi i odrastate, da budete dobro zbrinuti i da budete dobro obučeni, da budete u toplom, da vam je udobno i da, kasnije, vaši roditelji budu u stanju da vam obezbede novac za dalje školovanje.“

Amerika, već po tradiciji, nikada nije previše marila za nejednakost jer su razlike u primanjima nekada bile daleko manje  nego danas, ili su građani gajili predstavu da nejednakost nije toliko ozbiljna kakva je zapravo bila. O toj nejednakosti sada raspravljaju trustovi mozgova, nezavisni istraživački centri (think-tanks) i generalno je u javnoj agendi koja se pojavljuje u predizbornim kampanjama – sve do činjenice da je nejednakost problem koji je daleko manje u fokusu od čistog siromaštva.

Pa ipak, ovo se tiče fundamentalne distribucije prihoda u jednom društvu, a ne samo života onih koji su najsiromašniji.

Uzroci nejednakosti

Zašto je u poslednjih 35 godina nejednakost toliko porasla?

Nekoliko je razloga, počev od uloge globalizacije i tehnologije. Pojava Kine, Indije i drugih velikih ekonomija omogućila je kompanijama da premeštaju proizvodnju u inostranstvo, da funkcioniše offshore poslovanje – a samim tim i da kompanije u međunarodnim zonama operišu bez plaćanja poreza (slabeći time i zemlje iz kojih ofšor kompanije potiču); značajna je i uloga koju imaju outsource servisi i slobodnije kretanje kapitala. Svi ovi trendovi su doveli do gubitka posla i pritiska na plate.

Istovremeno, tehnologija omogućava kompanijama da automatizuju sve veći broj poslova, kako fizičkih tako i mentalnih, što eliminiše sve veći broj radnih mesta. “Tehnologija je naročito  pogodan „saborac“ pri obavljanju rutinskih, ponavljanih vrsta poslova i zadataka, posebno za obradu podataka”, kaže Erik Brinjolfsson, profesor na MIT-u i koautor knjige „Trka protiv mašina“ (Race Against the Machine). “Desetine miliona ljudi u Sjedinjenim Državama, ali i u drugim naprednim zemljama angažovano je u ovim oblastima. Repetitivne zadatke – rad sa obrascima, u knjigovodstvu, računovodstvu itd sve je lakše automatizovati. Kao rezultat ovog trenda, dolazi do smanjenja potražnje za brojnim poslovima iz kategorije srednje komplikovanih veština.”

Repetitivni zadaci u radu s obrascima i formularima, knjigovodstvom i poslovodstvom danas je neuporedivo lakše obavljati ako se te funkcije  automatizaciju.

Prema Brinjolfsonu ali i drugim stručnjacima, napredak u robotici i veštačkoj inteligenciji može rezultirati da sve veći broj ljudi bude zamenjen robotima. Tehnologija sve više zamenjuje radnike i njihova zanimanja, umesto da ih samo dopunjava, kaže on. A to dozvoljava IT poduzetnicima da sami sebi obezbede nivoe profita tipa “pobednik-uzima-sve”. Uz ogromne profite izbaciti i ljude, i zameniti ih mašinama koje ne traže platu i rade prekovremeno, ili gotovo neprekidno – postoji li lepša situacija za poslodavca? Kako bi se serije nekada radno intenzivnih procesa učinile efikasnijim, IT servisi kao što su Google i Dropbox efektivno su transferisali prihode radnika na vlasnike preduzeća i investitore.

Alli, neki se drugi ekonomisti ne bi složili s ovim ocenama. Oni kažu da je, govoreći o problemu sve veće nejednakosti, precenjen značaj tehnologije. “Mnogi koji profesionalno prate tehnologiju samo prostodušno veruju kako ona sve transformiše, pa tako ne uspevaju da uoče [širu sliku]”, kaže Lorens Mišel, predsednik levo orijentisanog Instituta za ekonomsku politiku iz Vačingtona DC. “Ovo je, istovremeno, i vrlo komforno objašnjenje kojem pribegavaju oni koji bi jedino želeli da kažu kako je radnicima potreban veći broj savremenih radnih veština koje bi, onda, rešile sve probleme”.

Ekonomisti su tokom 80-tih i 90-tih godina gajili mišljenje da tehnološki napredak povećava kazne za radnike sa nižim kvalifikacijama (npr. smanjivanje njihovih plata ili njihovo otpuštanje), a istovremeno podiže nagrade za one sa višim stepenom veština i sposobnošću baratanja računarima. Bilo je to doba ogromnog povećanja “koledžke premije” – prednosti u visini zarada po sticanju visokog stepena stručne spreme u rangu koledža – a odgovor na nejednakost izgleda da je u to vreme, barem teoretski, bio u podizanju nivoa veština radnika.

Međutim, Mišel tvrdi da “tehnološke promene usmerene na savladavanje veština” ne mogu u potpunosti objasniti skorije povećanje nejednakosti. Prvo, većina poslova nastalih od recesije do danas spadaju u ona za koje se traže niže kvalifikacije, a ne u poslove višeg nivoa znanja koje biste očekivali. “Gotovo svi poslovi koje smo kreirali u tom periodu spadali su u donju trećinu distribucije dohodaka”, kaže on. “Argument koji se sve vreme provlači je da ćemo pomoću tehnologije stvoriti više radnih mesta za koja je neophodno imati visoko obrazovanje ili veštine visokog nivoa, i da poslodavci ne bi mogli pronaći takve radnike. Ali, mi, u međuvremenu, nismo uspeli da stvorimo taj, toliko željeni, izrazito veći broj radnih mesta za koja je potreban visok nivo edukacije.”

Od recesije do danas, došlo je do opšteg opadanja tražnje kako za diplomcima tako i za onima koji nisu diplomirali, kaže Maršal Štajnbaum, istraživački ekonomista pri Centru za ravnopravan rast (Center for Equitable Growth). Puno je ljudi na tržištu rada sa diplomama visoke stručne spreme, ali sve veći broj njih obavlja poslove za koje su previše kvalifikovani, pokazala je studija njujorškog ogranka FED-a – mnogo je visoko obrazovanih kadrova koji stoje iza kase u, recimo, Starbaksu. Istraživanje Džesija Rotštajna (Jesse Rothstein) sa kalifornijskog univerziteta Berkli pokazuje kako, od izbijanja recesije, ljudi sa višim nivoom veština nisu dobijali i srazmerno veće plate, koje bi u normalnim okolnostima bile odraz tih veština i umeća.

Mišel tvrdi da se objašnjenje tipa „sve je to zbog računara“ izbegava nužna debata o drugim (osetljivijim) faktorima koji uzrokuju nejednakost.

Politički faktori

Po Mišelu i Stejnbaumu, tehnologija ne izaziva nejednakost; nju izazivaju politički faktori kao što su slabost sindikata, način na koji minimalne zarade ne hvataju korak s povećanjem troškova života, a uzrok je takođe i u nizu poreskih olakšica koje idu na ruku bogatima i onima koji ostvaruju prihode od investicija, a ne od plata. Primeri za ovo uključuju niže poreske stope na kapitalni dohodak u poređenju sa prihodima od zarada i smanjenjem poreza na dividendu, uspostavljenima 2003. godine, tokom mandata predsednika Buša; ovim su se korporacije oslobodile od poreza na novac koji plaćaju akcionarima, povećavajući korporativne profite. Ovi dobici, koji se prenose na vlasnike kompanije, porasli su u direktnom odnosu i proporciji prema istovremenom smanjenju naknade zaposlenima; Kao rezultat toga, pao je udeo plata u bruto nacionalnom proizvodu.

Takođe, argumentom tipa „sve je to zbog računara“ izbegava se debata o drugim (još osetljivijim) faktorima koji prouzrokuju nejednakost.

“U suštini postoji promena snaga… Automatizacija, robotizacija, računari i AI isplatili su se investitorima, dok su radnici, u osnovi izgubili”, kaže Štajnbaum. “To je ekonomija koja ne vrednuje rad toliko koliko vrednuje posedovanje stvari, a posedovanje stvari je nešto što bogati ljudi redovno upražnjavaju.”

S obzirom na slabost prihoda od zarada, neki su predložili da se krene ka drugim oblicima prihoda, čak i za one sa manjim bogatstvom. Jedno od rešenja bio bi, recimo, garantovani osnovni prihod koji bi obezbeđivala država. Štajnbaum kaže da je za ovaj korak još uvek prerano – i dalje postoje mnoge druge opcije za vraćanje kupovne moći trenutnih američkih zarada, kao što je oživljavanje kolektivne pregovaračke moći na strani radnika, podizanje minimalnih zarada i podizanje poreza bogatima.

Na kraju, jasno uočavamo šta je to što prouzrokuje nejednakost: velika povećanja prihoda na vrhu i stagnacija istih od niže ka srednjoj klasi. Precizno razumeti šta tačno uzrokuje ove trendove je već teže, ali ne manje važno za proces iznalaženja uspešnog rešenja. Ako je tehnologija uzrok problema niskih plata i velikog jaza u primanjima, onda su nam potrebne nove škole i koledži u kojima bi se zadobijale odgovarajuće veštine. Ako je nejednakost stvarno proizvod političkih izbora, na primer, kako obračunavamo poreze, i ko su oni koji će u društvu biti najviše oporezovani, onda takve političke odluke i stavove moramo promeniti. Mi koji živimo u Americi skloni smo da se stidimo političkih korekcija – uključujući i bilo kakvu ideju o preraspodeli prihoda – dajući prednost prostom podučavanju ljudi novim veštinama kako bi im se omogućilo da prežive permanentno smanjivanje broja novih radnih mesta. Ovakav stav je verovatno pogrešan, ukoliko zaista želimo da učinimo nešto značajno u vezi sa ovim problemom.

Ben Schiller, www.fastcompany.com

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.