Talijanski futurizam i njegovo nasleđe

Sto godina nakon njegove smrti, nasleđe arhitekte i futuriste Antonija Santelije i dalje živi.

Antonio Sant’Elia poginuo je 10. oktobra 1916. boreći se protiv austrougarskih snaga, u osmoj bici kod Isonca (Isonzo) nadomak Monfalkona na jadranskoj obali. Ovaj neverovatno uticajni italijanski arhitekta imao je tada samo 28 godina a za sobom je ostavio samo jednu u stvarnosti završenu zgradu,uz svoju Vilu Elisi (Villa Elisi) u Brunateu, kraj grada i jezera Komo. Pa ipak, Sant’Elia neće ostati upamćen samo po toj jedinstvenoj zgradi. Svako ko je pogledao legendarni nemi film Frica Langa „Metropolis“ (1927) ili je pratio “Nexus 6” replikante koji se vijaju s Harisonom Fordom u filmu „Blade Runner“ Ridlija Skota (Ridley Scott, 1982), već je upoznat sa imaginativnom vizijom koju je Santelija imao o gradu budućnosti i njegovoj funkciji. Njegov fantastični dizajn inspirisao je vizuelne potke Ridlijevog i Fricovog filma, pa čak i danas – sto godina nakon Antonijeve smrti – u savremenom stvaralaštvu i arhitekturi odjekuje budućnost koju je zamislio.

Santelijin najpoznatiji rad je „Novi grad“ (Citta Nuova) – pun mehanizovanih nadgradnji, super-struktura i stepenastih oblakodera, prepletenih visećim stazama, pasarelama i prelazima sazdanim povrh autoputeva. Dizajniran između 1912. i 1914. godine, koncipiran je s namerom da bude arhitektonski „lek“ za percepciju modernizma koji je, po njemu, bio isključen iz živog iskustva. U prvim godinama dvadesetog veka mašine su globalno menjale način na koji su ljudi živeli, olakšavajući kretanje i industrijsku proizvodnju stalno ubrzavajućim tempom. Futuristi su se uzdigli u ovoj brzini i gradskoj užurbanosti, verujući da su tradicionalni načini života, zajedno sa tradicionalnim oblicima umetnosti i arhitekture, ugušili ljudski napredak. Ovo su vrednosti urezane u Santelijin dizajn njegovog “Novog grada”. Ali, njegov grad nikada nije izgrađen, ni tokom njegovog kratkog života kao ni tokom 100 godina nakon njegove smrti.

Sant’Elia nije bio jedini Futurista koji se borio i umro u Prvom svetskom ratu – ovo je činjenica koja ne bi trebalo da nas iznenađuje. On i još nekoliko talijanskih futurista regrutovali su se odmah po izbijanju Velikog rata, verujući da bi svet trebalo da se „pročisti“ kroz ratne pohode, dok stari poredak mora biti uništen kako bi utabao put nekoj novoj budućnosti. Futuristi su gajili opsednutost onim što je novo, dotad neviđeno i neiskušeno. Sebe su videli kao pionire koji će sazdati jednu novu civilizaciju ni iz čega. “Stojimo na poslednjem rtu svih vekova!”, napisao je Marineti (Filippo Tommaso Marinetti) u svom “Manifestu futurizma” iz 1909. godine, osnivačkom proglasu Futurizma. “Zašto bi uopšte trebalo osvrtati se iza sebe kada je ono što želimo zapravo provaliti kroz misteriozna vrata nemogućnosti?” Marineti je u svom proglasu objavio obavezno poštovanje zapadnog umetničkog kanona (“Trkački automobil… je lepši i od Nike iz Samotrake”), ali i početak ere u kojoj je estetika brzine vladala iznad svega ostalog.

Sant’Elia je verovao da je primarni zadatak grada u industrijskoj eri olakšati kretanje građana na najefikasniji način. Za svoj Citta Nuova predložio je tri nivoa saobraćaja, i to prema vozilu i brzini: nadvožnjaci su za pešake, putevi za automobile i pruga za tramvaje. Ove tri komponente zajedno sa vertikalnim rampama za liftove, bili su jedina saobraćajna arterija u gradu. Sant’Elia je takođe predlagao da se postojanje Novog grada ogleda u kontinuiranoj gradnji. “Moramo izmisliti i obnoviti… grad”, napisao je on. “On mora biti poput ogromnog, burnog, živog, plemenitog radnog mesta, dinamičnog u svim njegovim delovima.”

Njegovi prototipovi za “Stepenastu kuću“ (Casa a Gradinata) ili „Novu kuću“ (Casa Nuova),vezivali su visokogradnju sa odvojenim lift-kulama, i to obično pasarelama tj arkadama koje su postojale na svakom spratu. Ukoliko kule za liftove i prelazi do njih nisu bili postavljeni sa spoljne strane visokogradnje već unutar nje, odnosno između krila, ovi izukrštani mostovi i prelazi koji su od krila vodili ka lift-kulama proizvodili su efekat veštačkog pejzaža, pri čemu su zgrade delovale kao planine a razmaci između njih bili su nalik dolinama. U Santelijinom svetu arhitektonske mašte, naturalizam bi prerastao u urbanizam, a pojedinac bi bio „konzumiran“ kroz mašine i tehnologiju.

Iako su futuristički slikari, vajari i pesnici pokušavali da stvore takva umetnička dela koja su pokušavala da uhvate pokret, dinamičnost i istovetnost – centralne teme futurističkog projekta, već sama činjenica da su to „pokušavali“, u jednom smislu već je značilo da nisu uvek i uspevali. Sažetak njihovih radova dobro se ogleda u par umetničkih dela iz tog perioda. Prvo, tu je „Apstraktna brzina + zvuk“ Đakoma Bale (Giacomo Balla, 1913-1914), sa svojim zelenim, belim i crvenim bojama koje upućuju na italijansku zastavu, u vrtlogu s plavom – kao da je neko pri velikoj brzini razvalio automobil koji se, usled ogromnog ubrzanja, vinuo ka nebu – ili, recimo, Marinetijeva onomato-poetski precizna pesma Zang Tumb Tumb (1914) – nenamerno ih ali nepogrešivo, smešta u određeni istorijski trenutak: U futurističku umetnost Italije početkom 20. stoleća.

I dok su ova dva rada podlegla testu vremena, postavši konceptualno prevaziđena, dotle je Santelijina nerođena i bezvremena „Citta Nuova“ zauvek ostala unutar carstva utopijskog idealizma. Njegova zaostavština za nova vremena ne ogleda se samo u scenografijii futurističkih sci-fi filmova. Njegov dizajn ostavljao je neizbrisiv uticaj na tehnokrate i urbaniste tokom dvadesetog veka – najpoznatiji među njima je Le Korbizje (Le Corbusier), čiji nerealizovani „Ozareni grad“ (Ville Radieuse), poput Santelijinog „Novog grada“,  karakterišu centralno planiranje, lakoća transporta i unifikovana organizacija života i rada njenih stanovnika. I dok naši savremeni gradovi možda nisu toliko tehnološki napredni kao „Metropolis-mašine“ Sant’Elijeve vizije – sa našim autonomnim vozilima bez vozača, podzemnom Wi-Fi vezom i pametnim telefonima koji zadovoljavaju svaku moguću ljudsku potrebu – grad budućnosti možda uopšte nije tako daleko od nas.

 

Artsy.net

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s