Zašto je Amerika neuspešna u obuci radnika?

Automatizacija i globalizacija učinili su da neke veštine radnika zastare. Stoga se postavlja pitanje: zbog čega je američka vlada i dalje nesposobna da shvati kako treba uspešno pripremiti Amerikance za tržište rada koje će funkcionisati u budućnosti?

Amerika, nacija visokoobrazovanih i – nisko stručnih

Na pitanje o izvršnom nalogu Donalda Trampa iz juna 2017. godine kojim se traži proširivanje perioda za pripravnički staž, Entoni Karnivali (Anthony Carnevale) kaže da je to samo “dobar PR”.

Karnivali, profesor istraživačkih aktivnosti Univerzitetskog centra za obrazovanje i radnu snagu u Džordžtaunu, čiji je i direktor, veruje da će visoki troškovi školovanja i nevesela prošlost Sjedinjenih Država sa radnom obukom ugušiti napore čiji je cilj pomoći ljudima da pronađu posao u ekonomiji koja je podložna rapidno brzim promenama – pre svega usled tehnološkog napretka. Prema Karnivaliju, pripravnička praksa – tokom koje kvalifikovani poslodavci podučavaju buduće radnike trgovačkoj veštini, a u zamenu za simboličnu platu – može se ispostaviti kao izuzetno skupa ideja. A upravo visoki troškovi sprečavaju poslodavce da daju svoj doprinos razvijanju strukovne obuke u SAD.

Sjedinjene Države nikada nisu dobro „ukačile“ obuku za neki posao i prekvalifikaciju. Tokom administracija predsednika Regana, Buša i Klintona, federalne vlade uložile su milijarde dolara u ovakve programe sa ciljem da pomognu Amerikancima u prilagođavanju rapidno promenljivoj ekonomiji, kao što je to bila automatizacija čeličana krajem 20. veka ili pojava žestoke inostrane konkurencije, naročito one iz Japana i Kine.

Međutim, ovi programi bili su pod lupom i preispitivani iz više razloga, uključujući i činjenicu da su određenim tipovima pripravnika pre zapadali proizvodni poslovi „plavih kragni“ a daleko manje prohodnost ka visokom obrazovanju. “Deca koja nisu uspevala da stignu do koledža bila su crna, tamnoputa, iz porodica koje su radničke i s niskim primanjima”, kaže Karnivali.

Uspešni programi pripravništva nisu nemogući. Model stažiranja uspeva u evropskim zemljama poput Nemačke, delom i zbog toga što njihove plate manje variraju nego američke. U Sjedinjenim Državama, programi za pripravnički posao teško se institucionalizuju, jer su veće šanse da američki uposlenici, daleko pre nego njihove evropske kolege, napustiti posao kako bi našli neki drugi – i drugačiji – onaj koji nudi bolju zaradu. Ulaganje desetina i stotina hiljada dolara u nekoga ko u svakom trenutku može otići kako bi iskoristio bolju priliku za zaradu predstavlja rizik koji će spremno preuzeti tek veoma mali broj poslodavaca.

U intervjuu za magazin Atlantik, Karnivali govori i o svojim iskustvima dok je radio u administraciji pod Džordžom Bušom mlađim (u komisiji Bele kuće za tehnologiju i obrazovanje odraslih), kao i tokom svog boravka u Nacionalnoj komisiji za politiku zapošljavanja pod predsednikom Klintonom, iznoseći svoje gledište zašto Sjedinjene Države nikada nisu bile nacija vična radnoj obuci i stažiranju.

Lolade Fadulu: Koji je bio cilj Bušove komisije za tehnologiju i obrazovanje odraslih?

Entoni Karnivali: Postojao je strah da smo pakleno automatizovali američki proizvodni proces. Ekonomisti su se brinuli da ćemo svi skončati na mestima koje ljudi nazivaju „Mek poslovima“ (McJobs): raditi bilo kakav posao za malu platu. Pokušavali smo da shvatimo da li će se ovaj proces dogoditi, i nikada se nismo složili da li će do toga doći ili ne.

Ispostavilo se da je istina da će tehnologija s jedne strane ukinuti brojne poslove i da će, s druge strane, stvoriti još mnogo više novih. Dok sam bio u toj komisiji, u američkoj ekonomiji postojao je oko 90 miliona poslova, a sada, ako računate one koji rade puno radno vreme i one koji rade po ugovoru, to je oko 150 miliona radnih mesta. Dakle, ideja da tehnologija ubija tržište rada nije tačna.

Fadulu: Šta bi još Trampova administracija, pored izvršne naredbe o pripravničkoj obuci, trebalo da učini kako bi Amerikance pripremila za ekonomiju zahvaćenu brzim promenama?

Karnivali: Šegrtovanje je dobra i sjajna stvar. Ona je zlatni standard za radnu obuku. Evropljani su je izmislili mnogo pre nego što smo je mi ovde u SAD uveli. Prvi problem sa praksom i stažiranjem u Sjedinjenim Državama je da ne možemo puno učiniti na sprovođenju obuke pre završetka srednje škole. Jer, ukoliko to učinimo, završićemo tako što će ogroman broj afroameričke, latinoameričke, radničke i siromašne dece biti „gurnuto“ u te programe, dok će bogata bela deca otići dalje, na koledž. Politički gledano, za sada ne možemo da vršimo obuku za posao u postojećem sistemu K-12, tako da ona najranije može otpočeti tek nakon srednje škole. Uglavnom smo to radili kroz sistem obrazovanja i obuke u tehničkim školama, i to uglavnom kroz dvogodišnje i četvorogodišnje tipove obuke. Drugi problem je što šegrtovanje u proizvodnji i bilo kojoj tehničkoj struci košta između 60.000 i 260.000 dolara po učeniku. Poslodavac je taj koji tu strukovnu obuku obično plaća. Zato će američke države i federalna vlada ponuditi poslodavcima čak i veće poreske olakšice kako bi u svojim firmama uveli opciju obuke i stažiranja – ali im neće dati 260.000 dolara na ruke po glavi stažiste.

Fadulu: Zašto mislite da ćemo skončati tako što ćemo u te programe obuke stavljati siromašnu obojenu decu?

Karnivali: Kada je krajem 20. veka američka privreda počela da se menja, prva stvar koja se desila bila je kolaps mladih, koji su pokušavali da uđu na tržište rade. Tada smo rešili da svi (iz Klintonove administracije) otputujemo ​​u Evropu i na licu mesta vidimo kako oni sprovode sistem šegrtovanja tj strukovne obuke. Jer, onda kada počnete da gledate stopu nezaposlenosti, Evropljani uvek izgledaju dobri u tim statistikama. Svi su srećni; svi ljudi (u Evropi) poput stažista. Stažiranje im pruža dobre poslove, porodičnu stabilnost.

Na povratku iz Evrope, svi smo rekli: “Okej, i mi ćemo imati [pripravnički] program.” Klinton je, u svojoj kampanji za prvi mandat  u Beloj kući obećao da će ga biti. Do trenutka kada smo izabrani… već smo se susreli s poslodavcima i sindikatima koji su nam rekli: “Radite šta god želite, samo to ne nazivajte ‘šegrtovanjem’. Ne želimo da se vlada zaluđuje ‘šegrtovanjem’ “.

Tako smo skinuli reč “šegrtovanje”, pa je ona postala nešto što se naziva „Školom za radne delatnosti“, predlog koji je zakonski usvojen i finansiran sa 500 miliona dolara. Javnost nije htela da ima bilo šta s tim jer ako odem u bilo koju srednju školu u Americi i kažem: “Znate, Džoni i Meri nisu tako dobri u tim akademskim stvarima i koledžima, zato, hajde da ih preusmerimo na drugi kolosek”, verovatno da se to ne bi dopalo njihovim roditeljima.

Gotovo je pravilo da u Americi  koledž ne pohađaju obojena deca, ona iz radničkih i porodica i ona iz porodica sa niskim primanjima, a takođe ga previše ne pohađaju ni – žene. Američki sistem je oduvek bio brutalno efikasan. Mi Amerikanci ulažemo svaki raspoloživi dolar u obrazovanje, dajući ga onome s najvišim postignućima. Ovakav sistem, na kraju, rezultira opštom selekcijom, „sortiranjem“ na decu koja završavaju samo srednje škole i onu koja nastavljaju dalje obrazovanje i odlaze na koledž – gde nastavljamo da ulažemo u populaciju koja se obrazuje na koledžima… što su po pravilu učenici u koje smo već uložili najviše sredstava iz javnih investicija, namenjenih osnovnim i srednjim školama. Kraće rečeno – oni najsposobniji bivaju od države nagrađeni preko svake mere, umesto da se šansa pruži i drugima.

Ta deca koja su u prednosti već samim tim što pohađaju koledž, potom diplomiraju, dobijaju dobre poslove, među sobom sklapaju brakove, naseljavajući se u oblasti sa dobrim školama i susedima koji izgledaju identično kao i oni – a ciklus naprednih i nagrađenih se nastavlja. Učenici koji potiču iz etničkih manjina i porodica s niskim prihodima dobijaju najmanju finansijsku podršku od svojih porodica i škola u koje idu, a ne pohađaju koledže zato što nisu spremni ili ih sebi ne mogu priuštiti. A tada će početi da rade na poslovima s niskim platama, oženiti se osobama koje su poput njih, naseliti se u kraju s najslabijim državnim školama… i tako se ovaj ciklus nastavlja u nedogled.

Dakle, upravo zbog toga smo zaustavili strukovno obrazovanje u Americi. U Americi, ovo vam tvrdim, ako ste političar koji stoji pred gomilom i kaže: “Imaćemo strukovnu obuku u srednjoj školi”, svaki roditelj u toj sobi će odgovoriti, “Proklet da sam ako dozvolim da moje dete ubacite u takvo šta, jer moje dete ima da ide na koledž.”

“Tehnološki poslovi su visoko rizični, ali se uspeh sjajno nagrađuje.”

Fadulu: Zašto ljudi ne žele da se reč “šegrtovanje” koristi kao naziv programa?

Karnivali: U to doba, poslovni ljudi povezivali su reč “pripravništvo” sa sindikatima. Pa, američki poslodavci ne vole sindikate. Ne vole ih ni Amerikanci. Sindikati takođe nisu želeli reč “pripravništvo” jer nisu želeli da vlada ima bilo kakvu kontrolu nad školovanjem.

Dakle, u Sjedinjenim Državama… ne postoje stvarni standardi [kada je u pitanju stažiranje]. Tramp je naznačio da će vlada igrati još manju ulogu kada je rekao: “Imaćemo još manje standarda.” Dakle, ono što će se desiti u Americi je puno toga što zapravo jeste stažiranje – sindikati i poslodavci nazivaju ga školovanjem – a građani će ga plaćati kroz državne poreske kredite.

Fadulu: Na kojim su poslovima angažovani američki stažisti?

Karnivali: Tehnički poslovi, gde ima puno učenja na samom poslu. Pre nego što prime stažiste na pripravničku obuku, većina poslodavaca od njih zahteva neko prethodno obrazovanje, obično srednju školu. Neki od njih ne.

Međutim, ovi tehnički poslovi mogu biti na udaru sveopšte automatizacije i robotizacije poslova. Dakle, čak i da obavite praksu u firmama koje su vam garantovale posao nakon obuke, i dalje postoji mogućnost da se ti poslovi automatizuju a vi izgubite posao.

Tehnički poslovi su – naročito na nivou bačelora, ali čak i na nivou diplomca koledža – među najbolje plaćenim, s izuzetkom stručnih poslova na nivou diplomaca (kao što su doktori).

To su i poslovi gde postoji najveći rizik od zastarevanja vaše struke i profila. Morate nastaviti sa tehnologijom ili ćete zaostati. Struke povezane sa visokim tehnologijama su visoko rizične, ali su zato i najisplativije.

Fadulu: Postoje li federalni programi prekvalifikacije starijih osoba?

Karnivali: Postoje. Na njih potrošimo šest od ukupno milijardi dolara godišnje (u sklopu sprovođenja Zakona o inovacijama i prekvalifikaciji radne snage]. Da smo ga finansirali budžetom kojim smo finansirali Zakon o sveobuhvatnom zapošljavanju i obuci tokom Karterove administracije, to bi bilo više nego četvorostruko: 30 milijardi dolara.

Prebacili smo se sa obuke na edukaciju tokom Klintonove administracije, koja je tokom njegovog drugog mandata odlučila da „programi obuke ne funkcionišu“. To je bilo je isuviše usko shvatanje obuke. Takođe, kada ste posetili svoje potencijalne birače i obećali im subvencije za visoko obrazovanje, to ih je navelo da glasaju za vas. Obećavajući glasačima, recimo, programe obuke, neće vam doneti glasove na dan predsedničkih izbora, jer ljudi uvek pomišljaju da je „trening namenjen nekome ko je propao i zastao (u daljem školovanju), ili je, naprosto nešto što je za neku drugu decu – samo ne vašu.

Mi nismo nacija koja ulaže u obuku i stažiranje: godišnje potrošimo tek osam milijardi dolara na obuku, u poređenju sa 500 milijardi dolara koliko utrošimo za visoko obrazovanje. Mi smo nacija koja edukuje, a ne nacija koja obučava.

“Američki model je ’preko srednje škole ka Harvardu’.”

Fadulu: Zašto nikada nismo bili nacija koja gaji strukovnu obuku?

Karnivali: Zato što je to stvar koja pripada radničkoj klasi. Amerika je uvek bila ekonomski dobra, tako da nikada nije postojala pretnja da bi revolucija radničke klase, zasnovana na totalitarnom pravu ili totalitarnoj levici, preuzela vladu. U evropskim narodima postojali su su komunisti i fašisti koji su preuzeli njihovu radničku klasu, postavši pretnja po političku elitu jer su bili u stanju da preuzmu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, bili su svesni da moraju da izgrade veoma visoko regulisanu vezu između svog obrazovanja i ekonomije kako bi osigurali zaposlenje, posebno za muškarce. A strukovna obuka je bila deo tog plana. Vrlo brzo su izgradili i uveli pripravništvo, garancije za zapošljavanje a potom i ostanak na tom poslu, uz garantovano plaćeno osiguranje radnika u slučaju gubljenja posla, u trajanju od tri do pet godina.

U Sjedinjenim Državama nikada nismo imali tu evropsku vrstu saradnje između vlade, industrije, obrazovanja i sindikata. Sjedinjene Države su u jednom trenutku imale programe obuke nakon Drugog svetskog rata, kada smo verovali samo 15 odsto dece koja pohađa srednje škole treba da idu dalje, na koledž.

Danas, svi američki učenici dobijaju akademsko obrazovanje kroz srednju školu, u kojoj, za razliku od Evrope, zaista više i ne postoji pojam strukovne pripreme. Američki K-12 sistem ne čini ljude spremnim za rad, već spremnim za koledž. Završavali bismo srednju školu bez praktičnih radnih veština i bez stažiranja, ali bismo se okrenuli visokom obrazovanju kako bismo došli do više radne snage koja je angažovana na poslovima ili je spremna na njih.

Lolade Fadulu, The Atlantic

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s