Kako privoleti Japance da rade manje?

Japan, koji je je izmislio radoholičare, poručuje zaposlenima: Krenite kući već jednom!

Kompanije koriste glasnu muziku, policijske časove i pozive sa recepcije kako bi skratile radni dan i povećali produktivnost; šta je to “skrivanje u maketi”?

Ubediti Japance da rade manje

Tokio: šest je popodne i čuje se muzika iz sedišta kompanije  Mitsui Home Co. Iznenada, prelazak na naslovnu numeru iz filma “Roki”. Kako poznata trubačka deonica otvara pesmu, tako zastaje kucanje po tastaturama i razgovor. Svi zaposleni ustaju sa svojih stolica.

“Završiću pisanje imejlova i krećem kući u 6:20”, izjavljuje jedna žena.

Jedna tokijska kompanija koristi čuvenu filmsku temu iz “Rokija” kako bi japanske radnike inspirisala da napuste kancelariju. To je jedan od načina na koji Japan pokušava da oslabi krutu kulturu rada i podstakne produktivnost.

“Radiću još neko vreme na podnescima za stažiranje i izlazim iz firme u 6:30, kaže muški kolega.

U čitavom prostoru zaposleni se usredsređuju na formalnu ceremoniju zatvaranja firme – gest koji bi trebalo da smanji sate prekovremenog rada i poveća produktivnost. Kompanija se nada da će živahne melodije ohrabriti radnike da “uđu u viši stepen prenosa” i završe posao, izjavio je portparol kompanije Nobumasa Tanaka.

U zemlji u kojoj se posvećenost radu i radnim obavezama nekada nije stavljala u pitanje, fanatično poslovični i uposleni Japanci stvorili su sopstvenu reč, karoshi, ili “smrt od prekomernog posla” – i sada bivaju opsednuti nečim drugim: sprečavanjem radnika da ostaju predugo na radnom mestu.

U kompaniji Daiwa House (ljutom rivalu firme Mitsui Home), instaliran je softver na svim računarima zaposlenih tako da su, u slučaju da sede predugo, na monitoru iskrsne slika njihovog izvršnog direktora koji ih upozorava da isključe kompjuter. Nakon toga, softver automatski zaključava računar i pristup.

Uprkos što je devet uveče i kompanijski „policijski čas“, prostorijama firme Daiwa House promiču marljivi uposlenici koji nastoje da izvrdaju firminoj regulativi o odlasku s posla, rekao je Moritaka Nohmura, izvršni direktor kompanije.

Neki su ostali u kancelariji i nisu se  odazivali pozivima sa centrale, sve se nadajući da će izmaći razotkrivanju. Drugi su se skrivali tako što su tumarali po – maketama – modelima kuća izgrađenim u cilju što vernije prezentacije namenjene potencijalnim kupcima.

Menadžeri ove firme su inicirali “Operaciju IP“ (što je skraćenica za “iznenadni poziv”). Direktno bi pozivali kancelarijske lokale nastojeći da ih upozore na „probijanje termina“ zaposlenih – a zvali bi i lokale na telefonima instaliranim u kućama-maketama, izdajući naređenje svima koji bi se odazvali pozivu da se udalje s radnog mesta.

Japan se pretvara u laboratoriju za eksperiment koji treba da pokaže može li nacija Izlazećeg sunca postati efikasnija sa manje radnog osoblja, koji bi, uz to, radilo manji broj radnih sati. Sve do sada, čak ni njihova legendarna radna etika nije mnogo doprinela poboljšanju ekonomije. Japan je imao tek blagi ekonomski rast u poslednjih četvrt veka, a prosečan radnik ima učinak koji iznosi tek dve trećine učinka prosečnog Amerikanca – raskorak i jaz koji i dalje ostaju uporno široki i nepremostivi.

Treba naglasiti da se broj zaposlenih koji su spremni i sposobni da rade sve dok ne padnu s nogu tokom prošlih decenija nije iscrpeo. Usled smanjenja nataliteta i stanovništva, Japan je bio primoran da posveti veću pažnju majkama, starijim građanima (koji bi mogli da čuvaju decu dok su im roditelji na poslu), i – čak – strancima, koji danas (donekle) popunjavaju jaz u potrebama za radnom snagom i specifičnim poslovima.

“Već postoji nestašica radne snage”, kaže Nohmura, izvršni direktor u Daiwa House. “Prednosti naše kompanije time su dovedene u pitanje”.

Premijer Šinzo Abe sproveo je “reformu u načinu obavljanja posla”, koncept koji je bio noseći stub izborne platforme njegove vladajuće stranke. On kaže da kompanije moraju reorganizovati svoja radna mesta, tako da zaposleni postanu produktivniji tokom uobičajene radne satnice, a da popodne, nakon radnog vremena, idu kući i ne zadržavaju se na poslu. Abe nastoji da do kraja ove fiskalne godine pojača dnevne termine za još 500.000 žena. Već neko vreme raste broj zaposlenih žena koji značajno doprinosi japanskoj ekonomiji, dostigavši svoj najduži period neprekinutog (mada skromnog) rasta tokom više od jedne decenije.

Smernice su jasne. Kompanije, međutim, smatraju da je potrebno puno napornog rada kako bi se sprečio – naporan rad. Još je uvek široko rasprostranjena ideja iz popularne TV reklame za energetsko piće krajem 80-tih godina: “Japanski biznismeni, da li ste u stanju da se borite 24 časa?”

Takaki Niši (Takaaki Nishii), izvršni direktor kompanije Ađinomoto (Ajinomoto Co.), koja je 1908. izumela (zloglasni aditiv i poboljšivač kusa) monosodijum glutamat, često je imao prilike da se „pirja“ na tročasovnim sastancima na kojima bi se okupilo 80-tak menadžera kako bi slušali međusobna opažanja i napomene – koje su prethodno jedni drugima poslali mejlom u pisanoj formi (!)

“Postoji i previše besmislenih sastanaka”, rekao je. “Sastanke bi trebalo održavati tamo gde se donose odluke, a ne samo da slušamo one koji na njima čitaju svoje poslovne izveštaje.”

Kompanija je smanjila svoj standardni radni dan za 20 minuta, na sedam sati i 15 minuta, naloživši osoblju da krene kući u 4.30 časova. “Performanse nisu pale”, kaže Nišii.

Jusuke Suzuki (Yuusuke Suzuki), 40-godišnji prodavac firme Ađinomoto, kaže da sada ima više vremena da pazi na svoja dva momka. “Večerao bih kod kuće obično jednom ili dvaput nedeljno, dok bih ostalim danima večerao sam ili s klijentima. Ali, ovo se potpuno izmenilo. “

Jedan od benefita, kaže Niši, sastoji se zadržavanju većeg broja žena u kompaniji. Mislio je da su programi kompanije za porodiljsko odsustvo i skraćeno radno vreme za zaposlene majke bili dovoljni. Međutim, kaže on, “mnoge žene rekle su da bi radije podnele ostavku nego što bi svoje kolege dodatno opterećivale ranijim odlaskom s posla. Zbog toga smo odlučili da ga svi napuštamo ranije.”

U kompaniji Mitsui Home, pesma iz „Rokija“ se, umesto fabričke sirene, oglašava u šest popodne, označavajući kraj radnog vremena – song je samo deo celodnevne optimizacije radne efikasnosti. Kompanija emituje različite melodije u tačno određenim terminima: u devet ujutro, u podne, i u tri popodne. “Tako će znati da, na primer, ostaju još tri sata kada slušaju određenu pesmu koju firma „vrti“ tačno u tri popodne”, kaže Makoto Mačijama, menadžer u kadrovskom odeljenju.

Jedan zaposlenik u tom odeljenju, Tomonori Cukahara (32), kaže da je doskora imao običaj da ostaje na poslu do devet ili deset sati uveče, ali sada pokušava da ode odmah nakon što čuje „Rokija“ – tako je u stanju da pomogne svojoj supruzi, koja je upravo dobila njihovu prvu bebu.

“U trenucima kada se beba prenemaže i teško joj je udovoljiti, on je drži umesto mene i pomaže mi da je okupam”, kaže njegova supruga Haruna, opisujući ponašanje koje bi bilo strano za mnoge korporativne „ratnike“ iz prethodnih generacija.

Sređivanje problema koje Japan ima na radnom mestu moglo bi poremetiti porodični život, naročito kada muževi rano dolaze kući. “Moje prijateljice kažu da im muževi ne trebaju kod kuće jer jedva da išta rade”, kaže Megumi Kitagaito, domaćica koja podiže dva sina.

Njen suprug, Keiči Kitagaito (Keiichi Kitagaito), koji posluje nekretninama, nema takav stav. “Znam da je za žene prisutnost muževa kod kuće uznemirujuće i dosadno”, kaže on. On već ima dugačke radne dane i to neće menjati. “Ne mogu da živim onako kako to Abe očekuje od mene”, iskren je Kitagaito.

George Nishiyama, Megumi Fujikawa (WSJ)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s