Insektagedon: nestanak insekata je nestanak čoveka

Šta biste imenovali kao najveći svetski problem kada je u pitanju životna okolina? Poremećaj klime, zagađenje vazduha, nestašica vode (ne samo pijaće), plastični otpad ili urbana ekspanzija? Pisac ovih redaka za Gardijan odgovara: nijedan od gore navedenih. Skoro neverovatno, ali  ugledni britanski aktivista Džordž Monbijo (George Monbiot) veruje da je klimatski slom na trećem mestu, iza dva izazova koja u medijima i etabliranim globalnim krugovima zadobijaju samo delić pažnje.

Ovde se, po njemu, ne radi o umanjivanju značaja opasnosti koju predstavlja globalno zagrevanje – naprotiv, ona predstavlja egzistencijalnu pretnju. Biot je, jednostavno, shvatio da „su prisutna još dva pitanja čiji je uticaj toliko širok i neposredan da su i ovakav veliki poremećaj potisnuli na treće mesto“.

Jedna od ove dve globalne opasnosti „ispod radara“ jeste industrijski ribolov, koji na celoj našoj plavoj planeti izaziva sistemski ekološki kolaps. Druga je brisanje svih oblika životinjskog i biljnog života sa Zemlje, koje je posledica poljoprivrede i sistematskog uzgajanja.

A možda je opasnost ne samo po biljne i životinjske, već i po ljudsku vrstu. Prema UN-ovoj Organizaciji za hranu i poljoprivredu, po trenutnim pokazateljima i stopama gubitka zemljišta – uglavnom usled loše poljoprivredne prakse – ostalo nam je da na njoj uzgajamo još samo 60 godina. I to je pre izveštaja Global Land Outlook, objavljenog u septembru, koji je utvrdio da se produktivnost na zemljištu već smanjuje na 20% svih svetskih useva.

Uticaj promene u poljoprivrednoj praksi na divlji svet i tle (kao i uporedno širenje obradivog područja) odvija se takvom brzinom i ozbiljnošću da je teško okrenuti glavu od razmera onoga što nam se dešava pred očima. Studija objavljena prošle nedelje u časopisu Plos One pokazuje da je broj letećih insekata u rezervatima prirode u Nemačkoj tokom proteklih 27 godina opao za 76%. Najverovatniji uzrok ovog „Insektagedona“ je što je samo zemljište koje okružuje ove rezervate postalo neprijateljsko prema njima: obim prisutnosti i upotrebe pesticida i uništavanje prirodnih staništa biljaka i životinja pretvorili su poljoprivredno zemljište u pustinju.

Izvanredno je već i to što se moramo osloniti na studiju iz Nemačke kako bismo primetili i uverili se u ono što se tako očigledno dešava širom planete: dugoročna istraživanja ove vrste jednostavno nigde ne postoje. Ovaj neuspeh odražava iskrivljene prioritete u državnim programima kojima se finansiraju naučni peojekti. Nema granica subvencijama kojima se potpomažu istraživanja načina kojima se što efikasnje mogu ubiti insekti, ali gotovo da nema novca za otkrivanje kakvog bi uticaja moglo biti ukoliko bi čovek istrebio ove leteće životinje. Umesto toga, ovaj se posao sveo – kao u nemačkom slučaju – na amaterske snimke ljubitelja prirode i zaštitnike okoline.

Međutim, neko iz moje generacije (54), ko je u tzv „ drugom cvetu mladosti“, može videti i osetiti tu promenu. Sećamo se ogromnih oblaka moljaca koji bi, tokom letnjih noći, ispunili farove automobila naših roditelja, podsećajući na pahulje u mećavi (upamćenih i uhvaćenih u izvanrednoj knjizi Majkla Mekartija, „Moth Snowstorm“). Svake godine bih prikupljao desetine vrsta gusenica i gledao kako se larve preobražavaju u lutke. Ove godine sam pokušao da nađem neke gusenice za svoju decu. Celo sam leto proveo u tome i, osim belih gusenica kupusara na našim brokolima ne pronađoh ništa u divljini izuzev jedne larve baštenske tigar-gusenice. Da, jedna gusenica za čitavu godinu dana. Jedva da mogu poverovati u ono što sam video – ili, još bolje – ono što nisam video.

Insekti su, naravno, presudni za opstanak ostatka živog sveta. Poznajući ono što sada znamo, nema ničeg iznenađujućeg u katastrofalnom padu broja ptica koje se hrane insektima. Ti insekti – ne samo pčele i nektarsko-cvetne vrste već i one koje potiču iz brojnih različitih porodica – jesu oprašivači bez kojih ne može preživeti ogroman predeo biljnog carstva, i divljeg i kultivisanog. Čudesa života naše planete nestaju pred našim očima.

Pa, već čujem kako kažete da „moramo da nahranimo svet“. Da, ali ne ovako. Kao što je objavljeno u martovskom izveštaju UN-a, priča o tome kako je upotreba pesticida od suštinskog značaja za prehranu rastuće populacije predstavlja samo jedan mit. Nedavna studija objavljena u časopisu „Nature Plants“ otkriva da bi najveći broj farmi uvećao svoju proizvodnju ukoliko bi redukovao upotrebu pesticida. Studija u periodici „Antropodno-biljne interakcije“ (za agronome veoma važna oblast a tiče se čovekove upotrebe pesticida i drugih sredstava u poljoprivredi i prirodi) otkriva da što je bila veća upotreba neonikotinoidnih pesticida kod uljane repice, tim je prinos bivao manji. Zašto? Zato što pesticidi štete ili ubijaju insekte oprašivače (polinatore) od kojih, bukvalno, zavisi budućnost useva.

Globalna industrija pesticida je sveobuhvatno obmanjivala poljoprivrednike i političke strukture koje vladaju  državama. Ovim su osigurali da njihovi proizvodi ne moraju biti propisno regulisani ili pak ocenjivani u stvarnim uslovima. Sveprisutni medijski „rafal“ od strane ove industrije nas je sve ove decenije zaglupljivao pričom o njihovoj korisnosti i pozitivnim uticajima kako na zdravlje ljudskih bića tako i na postojeći živi svet u prirodi.

Dobit ovih kompanija direktno zavisi od ekocida. Da li im dozvoljavamo da drže ucenjuju čitav svet ili priznajemo da je preživljavanje živog sveta važnije od profita njihovih akcionara? Trenutno, na prvom mestu je vrednost akcionara. A ništa nam taj njihov profit neće vredeti jednog dana kada izgubimo životne sisteme od kojih zavisi naš opstanak.

Evo šta Džordž Monbijo preporučuje kako bismo spasli sebe i ostatak živog sveta na planeti:

1. Potreban nam je globalni dogovor kako bismo regulisali industriju pesticida i njihovu primenu, a proizvođače postavili na mesto koje im pripada.

2. Potrebna nam je procena uticaja koji poljoprivreda i ribarstvo imaju na životnu sredinu. Neverovatno je što, iako ovi sektori predstavljaju najveće pretnje živom svetu, oni – a to je zajedničko mnogim nacijama – ne podležu ovakvom nadzoru.

3. Potrebna su čvrsta pravila zasnovana na rezultatima ovih procena, uz obavezivanje onih koji eksploatišu zemljište u poljoprivredne svrhe da štite i obnavljaju ekosistema od kojih svi zavisimo.

4. Moramo redukovati količinu zemljišta koje koristimo u poljoprivredi, uz održavanje nepromenjenog obima proizvodnje hrane. Najočigledniji način je sveopšte smanjivanje stočnog fonda: svrha mnogih useva koje odgajamo, kao i svih pašnjaka koje koristimo je u ishrani stoke. Jedna studija urađena u Britaniji nagoveštava da, ukoliko prestanemo sa korišćenjem životinjskih proizvoda, čitava bi se Britanija mogla ishraniti na samo tri od sadašnjih 18,5 miliona hektara, koliko iznose poljoprivredne površine (ili na sedam miliona hektara, ukoliko bi ostrvska poljoprivreda bila organska). To bi nam omogućilo da stvorimo ogromna skloništa-skladišta kako bismo zaštitili i očuvali životnu sredinu i zemljište: ulaganje u nešto konkretno kako bismo se suprotstavili zastrašujućoj budućnosti.

5. Trebalo bi da prestanemo s korišćenjem zemlje na kojoj se, umesto odgajanja useva namenjenih ljudskoj ishrani, gaji kukuruz za biogas ili kao gorivo za automobile.

A onda, ako ništa drugo, priroda i ljudi imali bi vremena da odahnu od globalnog napada. I, nadajmo se, šansu da dožive kraj ovog stoleća.

The Guardian

George Monbiot blog

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s