Gradovi: sve nedostižniji običnim smrtnicima

Tehnološke start-up firme doprinele su da brojne velegradske oblasti prerastu u megapopularna mesta čiji sjaj ne tamni. Danas, iste te firme uništavaju te iste gradove piše Ričard Florida, profesor u Rotmanovoj školi menadžmenta u Torontu i koosnivač/urednik CitiLab rubrike poznatog američkog magazina The Atlantic. Njegovo “Uzdizanje kreativne klase” (The Rise of the Creative Class) zadobilo je svetsku popularnost, a ovde smo predstavili odlomke iz upravo objavljene knjige, “Nova urbana kriza” (The New Urban Crisis).

Tokom osamdesetih godina, bio sam deo tima koji istražuje geografiju visokotehnološke industrije. Nismo mogli pronaći nijednu značajnu visokotehnološku kompaniju u urbanim naseljima. Umesto toga, sve one su nalazile su se u predgrađima – ne samo Intel i Apple u Silikonskoj dolini, niti Microsoft u predgrađu Sijetla, već i duž Rute 128, američkog magistralnog puta koji zahvata pojas na izlasku iz Bostona, kao i korporativne kampuse naučnoistraživačkog trougla na teritoriji Severne Karoline i univerzitetske mreže na tom potezu.

Sada se sve promenilo. U 2016. godini,  gradska oblast San Franciska bila je najbolja lokacija za ulaganja u rizične investicije u zemlji, ulivši ovoj oblasti infuziju od 23,4 milijarde dolara svežeg kapitala, što je više nego trostruka suma od svih venčer kapital investicija (VC) koje su u to vreme stvorene u Silicijumskoj dolini. Njujork tokom 80-tih godina prošlog veka nije imao praktično nijednu VC investiciju, ali prošle godine od istih napabirčio 7,6 milijardi dolara, što je takođe bacilo u zasenak i Silicijumsku dolinu. Boston i Kembridž bili su mu blizu, sa po šest milijardi dolara. Los Anđeles je prikupio 5,5 milijardi dolara. Google, Apple, Microsoft i Facebook podjednako nastavljaju da održavaju kampuse u predgrađima, iako se više od polovine startup firmi koje finansiraju  sada nalazi u gustim gradskim četvrtima: Sedište kompanije Amazon nalazi se u centru Sijetla, a Google je preuzeo staru zgradu Port Authority na Menhetnu.

Migracija visokotehnoloških startap kompanija u gradove manje je neka vrsta „preokreta“ a više svojevrsna istorijska korekcija. Ikona među investitorima rizičnog kapitala, Pol Grejem (Paul Graham), 2006. je izjavio da je Silicijumska dolina imala jednu veliku slabost – upravo zbog svoje ogromne snage. Visoko tehnološki “raj” kreiran tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka “sada je jedno džinovsko parkiralište”, rekao je on. “San Francisko i Berkli su sjajni, ali su 40 milja udaljeni od Doline. U svom izvornom obliku, Silicijumska dolina je predgrađe-kolevka dosadnih korporativnih poslova, koja je povazda širila urbanu izgradnju – stambene i poslovne zgrade, trgovačke centre itd – na ledini u blizini grada. Ima čudesno lepo i pitomo vreme, što je čini znatno boljim i lepšim od većine drugih američkih velegradskih područja i urbanih poslovnih centara. Ali onaj ko bude uspeo da izbegne ovakvo širenje bi zaposeo pravu moć. “

I to je ono što se dogodilo. Urbana područja pružaju raznolikost, kreativnu energiju, kulturno bogatstvo, živopisni život na ulici i otvorenost prema novim idejama koje privlače startap talente. Njihove industrijske i magacinske zgrade takođe pružaju zaposlenima fleksibilne i rekonfigurabilne radne površine. Gradovi i startapovi se prirodno uklapaju jedni u druge.

Godinama su ekonomisti, gradonačelnici i graditelji verovali da je razvoj visokih tehnologija nesumnjivo dobra stvar, a da će još više visokotehnoloških startup firmi i intenzivnija rizična ulaganja “porinuti sve brodove”. Stvarnost je, međutim, takva da je visokotehnološki razvoj uspostavio novu fazu onoga što nazivam urbanizmom tipa „pobedniku pripada sve“, gde relativno mali broj gradskih područja i mali broj susedstava u njima zauzimaju gro ovih prednosti.

Stambeni blokovi srednje klase ušli su u taj proces. Oko dve trećine Amerikanaca je 1970. živelo u sredinama u kojim je stanovništvo pripadalo srednjoj klasi; danas, manje od 40 posto nas živi tako. U periodu od 2000. do 2014. godine se u Sjedinjenim Državama udeo stanovništva srednje klase smanjio sa 229 na 203 gradska područja . A ons mesta gde je srednja klasa najmanje zastupljena uključuju takve znamenite gradove i tehnološke centre kao što su Njujork, San Francisko, Boston, Los Anđeles , Hjuston i Vašington D. C.

Uprkos svemu ovome, ne bi imalo smisla „povući ručnu“ i zakočiti razvoj visokih tehnologija. Ovo bi samo odstranilo ogroman izvor inovacija i ekonomskog razvoja. Industrija visokotehnoloških tehnologija ostaje glavni pokretač ekonomskog napretka i radnih mesta, obezbeđujući tako potrebne poreske prihode koje gradovi mogu koristiti za rešavanje (ili makar ublažavanje) problema koji ddolaze sa finansijskim uspehom.

Ali, ako visokotehnološki razvoj uzrokuje probleme, a njegovo zaustavljanje ne rešava te probleme, šta je ono što sledi?

Visokotehnološke kompanije treba da se izdignu iznad sopstvenog interesa – ako ni zbog čega drugog a ono da bi prihvatile prelazak na neku vrstu urbanizma koji omogućava daleko većem broju ljudi, posebno proizvodnim i uslužnim radnicima, da dele sve prednosti urbanog razvoja.Super-gradovi, čijem su stvaranju i te kako doprineli baš oni, ne mogu preživeti kada medicinske sestre, medicinsko osoblje za hitne slučajeve (EMT, na našem jeziku, naprosto, služba hitne pomoći), nastavnici, policijski službenici i drugi obezbedioci usluga više ne mogu priuštiti da žive u njima.

Evo kako to mogu učiniti. Prvo, oni mogu doprineti gradovima tako što bi pomogli izgradnji većeg broja stanova, što bi smanjilo cene stanovanja. Oni, takođe mogu podržati napore za liberalizaciju zastarelih zonskih i građevinskih pravila kako bi omogućili intenzivniju stambenu izgradnju i ulagali u razvoj pristupačnijeg stanovanja za uslužne i proizvodne  radnike.

Drugo, oni mogu raditi, podržavati i investirati u razvoj sveobuhvatnijeg javnog prevoza kako bi povezali obodna područja sa brzorastućim urbanim jezgrima i tehnološkim klasterima gde je moguće lakše zapošljavanje – i time podsticati a i generisati industriju nekretnina i razvoj poslovanja oko gradskih  stanica i saobraćajnih čvorišta javnog prevoza.

Treće, oni mogu angažovati šire poslovne zajednice i vladajuće gradske strukture kako bi nadogradili i poboljšali poslove radnika s niskim primanjima – koji sada čine više od 45 procenata nacionalne radne snage – nastojeći da ih „popnu“ u viši platni razred, i poslove od kojih je moguće podizati porodicu.

Ova poslednja ideja može izgledati čudnovato, ali je upravo analogna tome kako su Sjedinjene Države preokrenule nisko plaćene poslove iz epohe ranog dvadesetog veka u poslove srednje klase, nastalih tokom pedesetih i šezdesetih godina. Moj je otac u 13. godini napustio školu kako bi radio u fabrici. Trebalo je devetoro ljudi – njegov otac, njegova majka, šestoro braće i sestara, i on s njima – da bi stvorili dovoljno prihoda za podršku porodici. Ali, kada se vratio nakon služenja u Drugom svetskom ratu i počeo da radi u istoj fabrici u kojoj je bio i pre odlaska u rat, njegov stari posao obezbeđivao mu je dovoljno visoku platu da može podržati svoju porodicu – suprugu i decu. Kupio je kuću a bratu i meni obezbedio sredstva da odemo na koledž. Njegov posao je transformisan politikom Ruzveltovog „Nju dila“ koji je povećao plate radnika u proizvodnji.

Ovo danas možemo uraditi kada su u pitanju uslužne delatnosti, a možemo početi tako što ćemo podizati lestvicu za minimalna primanja. Ukoliko bi trebalo da minimalnu platu ustanovimo tako da iznosi 50 posto preovlađujuće lokalne srednje zarade (medijana), koja bi logično varirala od grada do grada, u rasponu od oko 15 dolara po satu u San Hozeu i Vašingtonu do oko 14 dolara u San Francisku, ili oko 13 dolara u Bostonu, Njujorku i Sijetlu a oko 9,50 dolara na jeftinijim urbanim lokacijama kao što su Las Vegas, Luisvil, Memfis, Nešvil, Nju Orleans, Orlando i San Antonio.

Vodeće proizvodne kompanije su tokom osamdesetih i devedesetih godina blisko sarađivale sa svojim dobavljačima kako bi poboljšale proizvodne poslove, više plaćali radnike i podsticali ih na timsko obavljanje posla i minimiziranje nepotrebnih izdataka – sve ovo je dovelo do veće produktivnosti i boljih  radnih performansi. Isplaćivanje boljih plata radnicima imalo bi uticaja na kompanije u uslužnom sektoru, kao što je to nekada učinilo za proizvodne kompanije.

Uprkos svojoj kreativnoj energiji i inovativnoj snazi, američka tehnološka industrija je pokrenula mnoštvo izazova za gradove. Vreme je da se njeni ogromni resursi, talenat i veštine stave na raspolaganje gradovima u rešavanju urbane krize, čijem je stvaranju nažalost doprinela.

Richard Florida, MIT Technology Review

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s