Kako sam izgubio prošlost

Kroz većinu tekstova posvećenih izlasku Britanije iz Evrope i dolasku Trumpa na vlast provlači se nostalgija za opojnim danima posle Hladnog rata, čežnja za vremenima kada je pobeda demokratije i neoliberalne ekonomije izgledala kao svršena stvar, a liberalni kapitalizam bio smatran vrhuncem istorije čovečanstva.

Kod mene je to uvek izazivalo nelagodu. Delom zato što u takve prikaze istorije nikada nisam verovao, a delom zato što je moje lično iskustvo bilo drugačije. Umesto da prihvatim objavu kraja istorije, završetak Hladnog rata sam video kao događaj sa dva lica: dobar za ljude kojima je doneo nacionalno oslobođenje i obećanje boljeg života, a traumatičan za one kojima je doneo uspon nacionalizma, ratove, nezaposlenost i katastrofalan pad primanja.

Znam da su na moj stav uticali uverenje da je posle pada Berlinskog zida građanski rat u Jugoslaviji neizbežan (još se sećam turobne večere s majkom tog novembarskog dana) i direktan uvid u zastrašujući pad u siromaštvo koji se dogodio u Rusiji početkom 90-ih godina kada sam tamo bio kao ekonomista Svetske banke. Moj otpor prema trijumfalizmu bio je zasnovan na te dve okolnosti ličnog iskustva, koje se retko javljaju zajedno. Mislio sam da je to razlog moje egzistencijalne nelagode.

Ali čitajući neke knjige, naročito one Tonyja Judta, shvatio sam da ta nelagoda ima dublje korene. U poplavi literature nastale ili objavljene posle Hladnog rata nisam našao gotovo ništa što bi odražavalo moje iskustvo života u Jugoslaviji 60-ih i 70-ih godina. Nisam se sećao kolektivizacije, likvidacija, političkih procesa, dugih redova za hleb, zatvaranja slobodoumnih ljudi i sličnih iskustava o kojima se piše u književnim časopisima. To mi je bilo čudno, jer me je politika zanimala od rane mladosti, više nego većinu mojih vršnjaka u tadašnjoj Jugoslaviji.

Moja sećanja na 60-e i 70-e godine prošlog veka su drugačija. Sećam se večera i razgovora o politici i drugim zemljama, dugih letovanja, putovanja u inostranstvo, zalazaka sunca, celonoćnih zabava, epskih fudbalskih utakmica, devojaka u mini suknjama, mirisa novog stana u koji smo se preselili, uzbuđenja zbog novih knjiga i kupovine mog omiljenog nedeljnika veče pre nego što će se pojaviti na kioscima… Ništa od toga nisam našao kod Judta, Svetlane Aleksijevič i drugih autora. Znam da su sećanja često obojena nostalgijom, ali koliko god da sam se preispitivao, to su i dalje ostajala moja dominantna sećanja. Previše je detalja koje pamtim da bih poverovao da je sve to „proizvod“ nostalgije. Prosto znam da se sve to dogodilo.

Shvatio sam da sećanja na Istočnu Evropu i doba komunizma koja danas pune ekrane, knjige i časopise nemaju gotovo ničega zajedničkog sa mojima. A živeo sam tamo 30 godina! Znam da moja priča možda nije reprezentativna, između ostalog i zato što su 70-e bile period prosperiteta u Jugoslaviji i zato što je zahvaljujući Titovom pokretu nesvrstanih taj zapećak Evrope imao veći politički značaj nego ikada u dve hiljade godina svoje istorije – i da neke druge i drugačije priče o „zaostalosti“ i komunizmu imaju pravo da budu ispričane. Ili možda treba više da se potrudimo da izbrišemo svoja sećanja?

Spomenik na Kadinjači

Spomenik na Kadinjači

Te drugačije priče je veoma teško ispričati. Istoriju zaista pišu pobednici, pa ono što se ne uklapa u prihvaćeni narativ mora biti zaboravljeno. Čini mi se da je to naročito izraženo u SAD koje su za vreme Hladnog rata izgradile zastrašujuću mašineriju otvorene i prikrivene propagande. Nju nije lako zaustaviti. Ona ne može da proizvede priče koje odstupaju od dominantnog narativa, jer u njih niko ne bi verovao, a takve knjige niko ne bi kupovao. Prisustvujemo gotovo svakodnevnom prekrajanju istorije u kojem učestvuju i mnogi stanovnici Istočne Evrope: neki zato što su zaista prošli kroz traumatična iskustva, a drugi zato što sebe ubeđuju (često uspešno) da im je iskustvo bilo loše. Preostali će se držati ličnih uspomena koje će sa njihovim odlaskom zauvek nestati. Njihov poraz će biti potpun.

Na Svetskom prvenstvu u Lajpcigu 2006. iznenadio sam se kada sam u izlogu neke skromne radnje ugledao sliku istočnonemačke reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj neočekivano porazila tim Zapadne Nemačke sa 1:0. Niko od igrača iz istočnonemačkog tima nije postao ni slavan ni bogat. Nastavili su da žive kao momci iz kraja. Pomislio sam da je to mali, jedak, gotovo patetičan pokušaj da se sećanje sačuva i da se kaže: „I mi smo nešto radili tih 40 godina, postojali smo, život koji smo živeli nije bio samo besmislen, brutalan i ružan.”

U mojim sećanjima na to doba posebno se ističe jedan trenutak. Bilo je leto 1975. U Helsinkiju se održavala Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, čime je Drugi svetski rat konačno odložen u istoriju. Nekoliko meseci ranije oslobođen je Sajgon. Dok sam na plaži čitao o konferenciji u Helsinkiju, pomislio sam, povezujući ta dva događaja, da u mom životnom veku više neće biti ratova na teritoriji Evrope i da je imperijalizam zauvek poražen. Koliko sam se samo prevario.

Branko Milanović

Peščanik
Global Inequality, 16.09.2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s