Ustavno fantaziranje

Prikaz knjige Guya Verhofstadta “Europe’s last chance: Why the European states must form a more perfect union / Poslednja šansa za Evropu: zašto evropske države treba da formiraju savršeniju uniju”, Basic Books, 2017.

Gi Ferhofštat

Gi Ferhofštat

Da Guy Verhofstadt ne postoji, evroskeptici bi trebalo da ga izmisle. On je oličenje briselskog insajdera čiji bi moto mogao da glasi: „Rešenje bilo kog problema je više Evrope“. Verhofstadt je, između ostalog, bivši belgijski premijer i nekadašnji kandidat za predsednika Evropske komisije (podržale su ga Francuska i Nemačka, ali je Tony Blair stavio veto na njegovu kandidaturu). On sada predvodi grupu liberalnih stranaka u Evropskom parlamentu. Poznat po britkom jeziku, Verhofstadt ne preza od napada na vođe desnice: opravdano je optužio Viktora Orbána da prihvata novac Evropske unije, ali ne i njene vrednosti. Ni levičari nisu pošteđeni njegovih napada, pa je tako Alexis Tsipras (takođe zasluženo) dobio lekciju o tome kako da stane na put klijentelizmu u Grčkoj: „Samo to uradi!“ Jedna od njegovih prethodnih knjiga ima naslov Kako Evropa može da spase svet.

Verhofstadt je bio jedan od retkih političara sa spremnom strategijom nakon brexita. On se složio da su Britanci u pravu kad prigovaraju Evropskoj uniji. Zato bi sledeći korak, nakon pritiska na Britaniju da što pre ode, trebalo da bude transformisanje onoga što je sada konfederacija nacionalnih država u pravu federaciju. Po svoj prilici, njegove parlamentarne kolege su ga postavile na mesto glavnog pregovarača u vezi s brexitom zbog njegove strogosti; teško da većina njih zaista podržava ono što Verhofstadt u Poslednjoj šansi za Evropu naziva svojim velikim federalnim projektom: Sjedinjene Evropske Države.

Knjiga delom podseća na Federalističke spise, a delom na samopotvrđujuće memoare. Ona takođe potvrđuje neke predrasude o briselskoj eliti. Verhofstadt trubi o „decenijama provedenim u službi evropskim narodima“. On otkriva i neke od svojih ličnih opsesija kako bi pokazao da je njihovo ostvarenje osujetila upravo nedovoljno integrisana Evropa. Kada pre mnogo godina nije mogao da dobije zajam za kupovinu vinograda u Italiji, za Verhofstadta je to bio simptom nedovoljno integrisanog evropskog bankarskog sistema. „Ja volim bubu“, priznaje on, a onda oplakuje slabosti evropske automobilske industrije. Ko god ima viziju Evrope drugačiju od Verhofstadta, hladno mu se saopštava da je „s racionalne tačke gledišta, evropska federacija jedina opcija“, dok se države članice uglavnom optužuju da su „zaluđene svojim nacionalnim identitetom“.

Pa ipak, Verhofstadtova knjiga je na kraju mnogo zanimljivija nego što se to na prvi pogled čini. Deo njegove retoričke strategije je otvoren govor o nekim nedostacima Unije. On kritikuje sklonost „evropske političke elite“ ka „politici najava“: zajednička evropska migraciona politika bila je najavljena 1999. godine; plan da se u Evropi stvori „najnaprednija svetska ekonomija zasnovana na znanju“ najavljen je 2000. godine; pod Blairovim vođstvom 2006. godine najavljena je energetska unija. U svakom od ovih slučajeva, nakon najave nije usledilo bogzna šta ako se ne računa ono što Verhofstadt naziva papirologijom, dokumentima i, konačno, obmanom. To je, po njemu, istina koja se može čuti iza evrogovora o najboljoj praksi, standardima i evaluacijama stručnjaka.

Nasuprot čvrstim zakonima, takve blage mere kojima je cilj da države članice poguraju u pravom smeru nikada neće naterati njihove vlade da rade zajedno. Spisak posledica je dugačak: upadljiv pad evropske industrijske proizvodnje; nesposobnost da se stvori išta nalik jedinstvenom digitalnom tržištu; sraman neuspeh da se uspostavi prava bankovna unija skoro deceniju nakon početka finansijske krize; suštinska nesposobnost da se širom kontinenta smanji nezaposlenost mladih. Verhofstadt nas podseća da je jedna od četiri mlade osobe u Evropi bez posla; čak i kad bi stvari ubrzo krenule nabolje, mnogi mladi Evropljani nikada neće nadoknaditi izgubljena primanja i životne šanse.

Verhofstadt je podjednako iskren po pitanju konkretnijih političkih nedostataka unije. Tri čevrt veka posle prvih posleratnih pokušaja da udruži neke od svojih odbrambenih snaga, Evropa je i dalje politički (i vojno) minoran igrač. Verhofstadt smatra da je Victoria Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara, tačno procenila rešenost i mogućnosti Evropske unije u Siriji i Ukrajini kada je 2004. uzviknula „Dođavola s EU!“ U oba slučaja, visoko cenjene sposobnosti evropske spoljne politike – na kraju krajeva, EU sada ima zajedničkog spoljnog predstavnika i zajedničku diplomatsku službu – pokazale su se neefikasnim; ono malo što je postignuto može se pripisati nacionalnim liderima, na prvom mestu Angeli Merkel i Hollandu. Verhofstadt smatra da takvo francusko-nemačko komandovanje samo pojačava zaslepljenost koju je još davno primetio jedan od utemeljitelja evropske integracije – Paul-Henri Spaak (još jedan Belgijanac). Postoje samo dve vrste država u Evropi, govorio je Spaak: male države i male države koje još nisu shvatile da su male. Zbog toga, sa žaljenjem primećuje Verhofstadt, Francuska, Italija i Britanija nastavljaju s postimperijalnim pompeznim ponašanjem iako su zapravo postale igračke u rukama velikih sila – uključujući tu i Putinovu Rusiju.

Šta nam je činiti? Verhofstadt je nepopustljivi centralista. On smatra da je postojanje velikog broja raštrkanih institucija (pa još s nerazumljivim akronimima) tipična odlika zemalja u razvoju, a ne onoga što bi trebalo da bude najjači ekonomski blok na svetu. Sva birokratija mora biti smeštena u Briselu i mora se stati na put nedoličnoj praksi evropskih lidera koji pokušavaju da prigrabe što veći broj evropskih agencija (i što veću količinu novca) za svoje zemlje porekla. Evropski parlament treba da zaseda na jednom mestu, a ne na dva; jedina svrha putujućeg cirkusa na relaciji Brisel-Strazbur jeste da zadovolji francuski ponos.

Sad kad je „igri došao kraj“, kako to kaže Verhofstadt, mora se oformiti i prava evropska vojska; oslanjanje na Sjedinjene Države kao garanta bezbednosti evropskih nacionalnih država više nema smisla (iako nije u direktnoj vezi s tim, jedna od stalnih tema Trumpovih intervjua tokom prethodnih godina je priča o Nemačkoj, koja je, mada poražena u Drugom svetskom ratu, prošla bolje od saveznika zahvaljujući nepravednim trgovinskim sporazumima – premda je to uverenje rašireno i u delovima Evrope). Povrh svega, upravljanje evrozonom mora biti centralizovano. Dokle god su ministrima finansija odrešene ruke za sklapanje tajnih sporazuma iza zatvorenih vrata, evro će nastaviti da se tetura od jedne do druge krize. Kao i mnogi drugi ekonomisti, Verhofstadt veruje da prava valutna unija može da funkcioniše samo ukoliko stvarne ekonomije zajedno rastu unutar EU. Otud i njegov predlog da se uvede zvaničan konvergencioni kod koji bi nagrađivao one zemlje koje mu se povinuju tako što bi im dopustio pristup zajedničkom evropskom fondu za finansiranje dugova.

Spisak želja se nastavlja. Da bi se te želje ispunile, EU bi morala da ima drugačiju političku i, naposletku, ustavnu strukturu (Verhofstadt iskreno priznaje da bi EU na kraju ličila na belgijski federalni sistem). Sasvim po ugledu na model Jamesa Madisona, Verhofstadt sugeriše da je Evropskoj uniji potrebna prava vlada s izabranim predsednikom, a ne sadašnja apsurdna situacija u kojoj imamo pet predsednika (jednog za Evropsku komisiju; jednog za Evropski savet, to jest za grupu vlada država članica; jednog za Evropski parlament; jednog za grupu ministara finansija u evrozoni; i jednog za Evropsku centralnu banku), od kojih su se čak trojica pojavila na dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji 2012. godine. Uniji je takođe potreban parlament s pravim mandatom da oblikuje politički i ekonomski život evropskog kontinenta, što pre svega znači sposobnost da direktno oporezuje stanovnike EU (ta sposobnost danas upadljivo nedostaje Evropskom parlamentu).

Verhofstadt time naglavačke okreće američku maksimu: nema predstavljanja bez oporezivanja. Povrh razvijenog parlamenta, Verhofstadt bi želeo senat čije bi članove birale narodne skupštine. Kao i Evropski savet danas, novi dom bi bio okrenut pojedinačnim državama članicama. U sadašnjoj situaciji, nacionalne vlade vuku sve konce i stavljaju veto na razumne predloge s kojih god pozicija da oni dolaze. Uloga senata, kako ga Verhofstadt zamišlja, bila bi da osigura usklađenost evropskih zakona s osnovnim ustavnim principima unije (iako nam Verhofstadt zapravo ne kaže koji bi to bili principi).

Ta vrsta ustavnog fantaziranja mora da je vrlo zabavna tokom dosadnih rasprava u parlamentu. Kao i većina pokušaja imaginarnog građenja institucija, plan koji Verhofstadt želi da nam predstavi kao logičan i neizbežan ima u sebi prizvuk nečeg proizvoljnog. Zašto ne bismo imali gornji dom sastavljen od delegata koje šalju vlade država članica? Zašto Evropski parlament ne bi birao lidera vlade evrozone i zašto taj lider ne bi bio više nalik premijeru?

Kada bi ih uopšte bilo briga, britanski evroskeptici bi sa uživanjem dočekali Verhofstadtovu savršeniju uniju. Ali likovanje na stranu – „Rekli smo vam da žele superdržavu; hvala bogu da smo se izvukli“ – oni bi morali da objasne zašto misle da je Verhofstadtov osnovni argument pogrešan. Evropska unija ne funkcioniše kako treba – i za neke to može biti dovoljan razlog da žele da je napuste – ali ko god ostane mora se suočiti s činjenicom da valjano funkcionisanje evrozone i zajedničke spoljne granice unije (da uzmemo najočiglednije mane) zahteva dodatnu integraciju. Dodatna integracija nije neizbežna, ali je logična.

Što se tiče novca i slobodnog kretanja, kao što su na to ukazali američki politikolozi Kathleen McNamara i Dan Keleman, Evropska unija je nedovršen projekat izgradnje države: postoje države bez sopstvene valute, ali ne postoje valute bez države; postoje mnoge države bez funkcionalnih granica, ali kad je zona slobodnog kretanja jednom uspostavljena unutar određene teritorije, ne može više postojati spoljna granica koju kontrolišu različite države primenjujući različita pravila. Većina država postaju državama zbog spoljnih pretnji ili, kako bi to rekao sociolog Charles Tilly: „Rat je stvorio državu, a država je stvorila rat“. Za razliku od toga, Evropska unija kakvu poznajemo izrasla je iz tržišnog projekta; države možda mogu da stvore tržište, ali tržište neće moći da stvori državu.

Evropske elite se jednostavno ne slažu oko toga šta je potrebno da bi unija funkcionisala kako treba. Nemci smatraju da je u evrozoni neophodna rigidna primena pravila. Francuzi su skloni većoj fleksibilnosti i naravno da im je drago kada predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker objasni labavija pravila evrozone za Francusku jednostavnom izjavom – „Ipak je to Francuska“. Nemci su zabrinuti da će odlaskom Britanije zemlje mediteranskog kluba koje žele veću fleksibilnost (u prevodu na nemački: više novca nemačkih poreskih obveznika) izvojevati pobedu. U isto vreme, oni se nadaju da će Emmanuel Macron konačno sprovesti strukturne reforme u Francuskoj – zato se čini da su spremni na ustupke, mada je nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble eksplicitno savetovao „poštovanje i oprez“ prema novom francuskom predsedniku.

Na papiru, vlade Nemačke i Francuske već dugo teže zajedničkom cilju, a to je politička unija koja bi makar donekle uključivala koordinaciju fiskalnih politika u zemljama evrozone. Odmah nakon predsedničkih izbora u Francuskoj, činilo se da su se Macron i Merkel složili da su zajednički evropski ministar finansija, a možda i zajednički budžet evrozone dobre ideje (oboje su odbacili ideju zajedničkog evropskog duga ili evro obveznica – nemački socijaldemokrati se ne usuđuju da se za to založe u izbornoj godini). Prema skorašnjoj anketi, nemačka javnost se slaže s takvim planom iako se protivi bilo kakvim izmenama budžetskih pravila povoljnih za Macrona.

U teoriji, redizajnirani francusko-nemački motor bi mogao da radi bolje, ali ako izbliza pogledamo kako su ga inženjeri zamislili, videćemo da bi mogao i da se zaguši. Macron želi da evropski ministar finansija – odgovaran nekoj vrsti parlamenta evrozone – investira novac; s druge strane, Wolfgang Schäuble je nedvosmisleno rekao da bi posao tog ministra bio da osigura poštovanje pravila. U svakom slučaju, čemu bi tačno služio zajednički budžet? Da pomogne zemljama koje su pred zadatkom bolnih strukturnih prilagođavanja? To je, inače, bilo obrazloženje dato početkom 21. veka pod Schröderovom vladom, kada je Nemačka prekršila pravila i dodatno se zadužila (epizoda koju su mnogi u Berlinu prikladno zaboravili). Ili bi zajednički budžet služio nečem još ambicioznijem, poput evropske šeme pomoći nezaposlenima? Macron podržava takvu šemu u sklopu svog programa zaštitničke Evrope. Ta šema osiguranja bi pomogla u rešavanju ekonomskog disbalansa tako što bi prebacila sredstva zemljama koje su u nevolji. Šema bi mogla biti finansirana porezima koji bi se odnosili na prekogranične ili finansijske transakcije, čime bi se među građanima pojačao utisak da evrozona može da donese konkretne koristi, a ne samo da nameće mere štednje.

Emanuel Makron

Emanuel Makron

Oprošteno je svakom ko pomisli da će, na kraju, ovo biti tek još jedan primer Verhofstadtove politike najava (i da će ishod biti isti čak i ako socijaldemokrati pobede na nemačkim izborima u septembru jer je njihov lider, Martin Schulz, uvereni proevropejac). S druge strane, 2017. godina bi možda mogla da bude drugačija. Macron je pomno pratio kako Hollande neuspešno pokušava da pokrene zemlje mediteranskog kluba protiv Angele Merkel. Za najmlađeg francuskog predsednika nema druge nego da ide glavom kroz zid. Takav rizičan potez možda bi ovog puta bio u skladu sa željama Angele Merkel, koja je od svih evropskih političara najmanje sklona rizikovanju. Kakav god bio ishod izbora u septembru, Angela Merkel se bliži kraju svoje političke karijere; ona neće hteti da je upamte kao nemačku kancelarku koja je razjedinila Evropu. Poput Macrona, ni njoj nije ostalo mnogo vremena da se pozabavi nezavršenim poslovima Evropske unije.

Predsednik Evropske centralne banke Mario Draghi podupire evrozonu kvantitativnim popuštanjem i tako kupuje vreme za Angelu Merkel (ali i za Italiju koja je, s finansijske tačke gledišta, tempirana bomba Evrope). U isto vreme, Erdoğana potkupljuju dok Evropljani rade na sklapanju zajedničkog graničnog režima (i, naposletku, zajedničke politike prema izbeglicama i tražiocima azila). Angela Merkel mora iskoristiti vreme koje joj je preostalo da konstruiše trajnu evropsku strukturu u sferi novca i migracija.

Postoje dve dileme kojima se Verhofstadt ovde ne bavi, ali koje bi morao da uzme u obzir svako ko razmišlja o Evropskoj uniji nakon brexita. Prvo, da li veoma fragmentirana Evropa, čije različite države učestvuju u različitim oblicima integracije (pored ostalih, tu su evro i Šengen) može da funkcioniše kako treba? Političari iz Brisela i nacionalni lideri odnedavno govore o Evropi u više brzina u kojoj će neke države napredovati, a neke odlučiti da ostanu u pozadini (ili će tamo jednostavno biti ostavljene).

Evropa à la carte možda zvuči privlačno u teoriji, ali u praksi – kako su to pokazali problemi koje je na površinu izbacio šok posle brexita – klub ipak ne može da funkcioniše po principu biraj šta ti drago. Bez Britanije u EU, ne preostaje nijedna velika država koja se svojevoljno kreće sporom trakom, čime se uvećavaju šanse da manje države budu uvučene u jezgro ili da se osećaju perifernima – ne samo sporima već i drugorazrednima. Taj strah je već izražen među državama centralne Evrope; Donald Tusk, bivši poljski premijer i naslednik Hermana van Rompuya u ulozi predsednika Evropskog saveta, suptilno pokušava da blokira Evropu s više brzina – čak i ako to za posledicu ima sprečavanje Evropske unije da se pozabavi suštinskim problemima. Drugi, retko pominjan problem je to što veoma fragmentirana Evropa – s nekim institucijama unutar EU okvira i mnogim ad hoc sporazumima među državama (poput onih nastalih tokom krize evrozone) – čini da Evropska unija bude još neshvatljivija njenim građanima. Veća sposobnost rešavanja problema stiče se po cenu gubljenja elementarne transparentnosti i jasne svesti o tome ko je odgovoran ako stvari krenu naopako.

Verhofstadt smatra da je rešenje u nedvosmislenoj razlici između punog članstva u EU i neke vrste partnerskog statusa. Tu opet možemo da pustimo mašti na volju: zašto ne bismo imali Evropu na tri ili četiri nivoa? Međutim, ključno pitanje kojim se Verhofstadt ne bavi jeste da li jezgro na kraju mora da se pretvori u nešto poput federalne države ili je moguće zadržati elemente državnosti – na primer, zajedničku valutu i zajedničku granicu – bez potpune federalnosti. On izbegava to pitanje i predupređuje primedbe imaginarnog kritičara svoje vizije tvrdnjom da je „onaj koji u ovom vidi stvaranje superdržave ili zlonameran ili se pravi slep“. Doista, veličina institucija i nadležnosti s kojima one započinju svoj život mogu biti prilično skromne – ali osnovna odlika države kao takve nije, naravno, njena veličina nego suverenitet.

***

Tereza Mej

Tereza Mej

Kao i mnogi drugi učesnici u raspravi o budućnosti Evropske unije, Verhofstadt propušta da uspostavi osnovnu razliku između vlasti, nadležnosti i suvereniteta. Britanija je ustupila mnoge nadležnosti Briselu, ali se nikada nije odrekla suvereniteta; u suprotnom bi referendum o brexitu i ogorčeni ishod u vidu napuštanja kluba bili zakonski nemogući (samo uporedite brexit s otcepljenjima koja su prethodila Američkom građanskom ratu). Brexit će uistinu vratiti neke zakonske nadležnosti Londonu, ali će istovremeno dovesti do smanjenja britanske moći u svetu jer će uticaj globalne Britanije kako je zamišlja Theresa May (ekstreman primer politike fantaziranja) biti mnogo manji od onog koji je Britanija mogla da postigne u saradnji s ostalih 27 država u sferi trgovine, bezbednosti i u mnogim drugim oblastima. Nadležnosti mogu prelaziti iz ruke u ruku; suverenitet ne može.

Pitanje na koje bi Verhofstadt morao da pruži odgovor jeste da li u njegovoj šemi države članice nastavljaju da budu ono što bi se u žargonu Evropske unije moglo nazvati gospodarima sporazuma ili bi pak evropski sporazumi u budućnosti mogli da budu izmenjeni bez jednoglasne odluke. On kaže da bi njegova savršenija unija „stekla nove nadležnosti samo u oblastima koje bi proizvele efikasnu dodatu vrednost“. Ali problem nije u tome. Pravo pitanje je ko odlučuje o tome da li će Unija proizvesti efikasnu dodatu vrednost (šta god to značilo u praksi) i, shodno tome, da li njene veće nadležnosti imaju opravdanje.

Druga dilema s kojom se Verhofstadt i njemu slični susreću je kako postići taj cilj. Tu se on služi trikom, to jest jednostavno izjavljuje kako „evropski lideri potcenjuju proevropska osećanja svojih građana“. On uporno ponavlja da su sva negativna osećanja prema EU rezultat njenog nedostatka moći da proizvede konkretne rezultate. Postoje dokazi da Evropljani žele više zajedničkih akcija – ili čak više funkcija koje odlikuju državu – baš u onim oblastima u kojima nacionalni lideri pružaju najviše otpora pravom sporazumu i saradnji, poput odbrambenih i antiterorističkih mera. Ni u jednoj od zemalja se nije oformila većina koja podržava izlazak iz Evropske unije; ne postoji ni većina za napuštanje evrozone, čak ni u onim društvima koja su najviše pogođena merama štednje.

Međutim, pitanje je kako se proevropski sentimenti mogu kanalisati u stvarnu političku strategiju, posebno kad je reč o visoko osetljivim temama kao što je politika prema izbeglicama. Macron je predložio demokratske konvencije unutar država članica, kao i zajednički evropski spisak s kojeg bi se popunila 73 mesta u Evropskom parlamentu koja će 2019. godine biti upražnjena odlaskom britanskih članova. To možda nije mnogo, ali makar su posredi institucionalni mehanizmi, a ne nekakva magična vera u dobrotu prosečnog Evropljanina.

Angela Merkel

Angela Merkel

Verhofstadt ne odustaje od tvrdnje da se od nacionalnih lidera nikako ne može očekivati da urade pravu stvar jer su oni potomci Margaret Thatcher i De Gaullea, što u prevodu znači: političari koji vide Evropsku uniju kao instituciju koja će im pomoći da maksimalno ostvare ono što smatraju nacionalnim interesima (a što mogu biti njihovi lični politički interesi). Ko su onda osobe i organizacije koje mogu izgraditi podršku za drugačiju vrstu Evrope? Kao što je to istakao nemački politikolog Claus Offe, jedna od tragedija evrokrize je to što su upravo one snage koje su mogle najviše doprineti njenom rešavanju – stranke i sindikati koji su raspolagali nekom vrstom prekogranične solidarnosti – sve više slabile što je kriza duže trajala. Potrebno je više međusobnog poverenja među Evropljanima – i, naposletku, spremnosti da se u određenim oblastima dopusti većinsko nenacionalno upravljanje. Ali, nacionalni antagonizmi koje je kriza pogoršala – a ponegde i stvorila ni iz čega – znatno su otežali davanje dodatnih nadležnosti Evropskoj uniji, da i ne pominjemo kretanje u smeru Verhofstadtove unije iz snova.

Ipak, njega će možda ohrabriti skorašnji iznenađujući pokazatelj jedinstva među evropskim vladama. Nije im dugo trebalo da se dogovore o strategiji povodom brexita (kao što nam je Theresa May rekla u govoru tokom izborne kampanje, „27 zemalja se gura koja će prva da nam se suprotstavi“ – reklo bi se skandalozna i neočekivana stvar u entitetu koji sebe smatra unijom). Podrška članstvu u Evropskoj uniji je rekordna u proteklih deset godina. To nas podstiče na ne tako prijatnu pomisao: što gori brexit ispadne, to bolje po Verhofstadta i njemu slične i njihovo uverenje da bi Evropa bila u stanju da zbije redove kad bi ljudi samo razmislili o tome šta bi se moglo postići zajedničkim delovanjem – i kakva bi katastrofa raspad bio.

U pokušaju da predstavi realni ishod tvrdog brexita, Verhofstadt je nedavno napisao da „u leto 2019. godine, ukoliko vlada ne zatraži drukčije prelazne sporazume ili ako na njih ne pristanu sve države EU, britanski građani neće imati nimalo više prava da se odmaraju, putuju i studiraju u zemljama Evropske unije nego što imaju moskovski turisti ili studenti iz Bombaja“. Time se nagoveštava istinski tvrdokoran stav prema Britaniji, možda delom da bi se drugi ohrabrili, i da bi se ostatku Evrope pokazalo koliko je njihova unija dragocena i zašto ona mora postati ako ne savršenija, a ono makar bolja nego što je sada.

London Review of Books, 01.06.2017.
Peščanik.net, 13.06.2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s