Mat Lambros i stari bioskopi: “Kad zavesa padne“

Fotografije Mata Lambrosa prikazuju stare američke bioskope ostavljene da istrunu

U doba današnjih multipleks bioskopa, objektiv Meta Lambrosa je jednu deceniju beležio one starije, bogato ukrašene bioskopske sale – ili ono što je ostalo od njih nakon što su odvrteli svoje poslednje odjavne špice.

Mnogi bioskopi u ovoj seriji Lambrosovih fotosa počeli su svoj život kao mesta živih teatarskih/koncertnih izvođenja, ali su pretvorena u bioskope i u njima su se prikazivali filmovi dok je, u isti mah, rasla potražnja za prikazivanjem holivudskih hitova.

Međutim, nadolaskom multipleks bioskopa – koji „zgodno“ prikazuju mnoštvo filmova odjednom – model koji se razvio krajem 20. veka – „butik prostori“ klasičnih bioskopa su napušteni, bivajući ostavljeni u različitim fazama propadanja.

Lambros je nedavno objavio knjigu pod naslovom „Kad zavesa padne: Zalazak američkih bioskopa“ (After the Final Curtain: The Fall of the American Movie Theater), koja okuplja najbolje slike nastale tokom njegovih poseta na preko sto ovih, sasvim zaboravljenih, prostora.

Ovaj fotograf opisuje svoju fascinaciju napuštenim zdanjima:

Tokom našeg odrastanja, baka je bila ta koja nas je najčešće čuvala. Oduvek je bila radoznala, možda čak preterano radoznala, a donekle i njuškalo; ove je osobine najjasnije iskazala kada je mog mlađeg brata i mene jednom prilikom odvezla do starih ambara, uočivši ih tokom vožnje po našem rodnom gradu u okrugu Dačes, u državi Njujork.

Radilo se, naravno, o upadu na tuđ posed, pa se događalo da pred Lambrosa i drugare banu poprilično nezadovoljni vlasnici štala, dok su klinci radoznalo vršljali i istraživali ova ruševna mesta. Kao petogodišnjaku, nijedna od tih briga – bes vlasnika – nije mi bila ni na kraj pameti, kaže Lambros.

Čak i tada, kao sasvim mali, trajno sam upamtio fasciniranost čudom koje nam je baka tada „otkrila“. Prešla bi dlanom preko vremešnog drveta fasade, pitajući nas za mišljenje, naime, koliko je taj ambar star kao i čemu je sve bio svedok.

Govorila nam je da se potrudimo da uočimo kakva je to priča zapretena pod natrulim balama sena koje su neiskorišćene ležale uokolo, verovatno godinama, iza zarđalih poljoprivrednih mašina koje je neko, iz nekog razloga, tek tako ostavio. Bila je fascinirana svom tom zaboravljenom istorijom, neispričanom pričom, a njena radoznalost je na mene ostavila dubok i trajan utisak.

Naravno da je to bio – upad na tuđi posed

Odrastajući u okrugu Dačes, imao sam puno prilika da nastavim sa sopstvenim „istraživanjima“ napuštenih objekata. Moje zanimanje je jedno vreme bilo veoma fokusirano na napuštene državne bolnice, recimo, državnu bolnicu Hadson River, kao jednu od najpoznatijih – i navodno “ukletih” – napuštenih objekata na tom području.

Počeo sam napokon da u ta svoja lutanja napuštenim prostorima nosim kameru, ali  ono što je nekada bio tek povremeni, prolazni interes postalo je sredstvo umetničkog izraza. Na Bostonskom Univerzitetu upisao sam fotografiju, počevši da na prikaze napuštenih stvari gledam ne kao na puku „zanimaciju“, već pre kao na način života.

Otišao sam 2008. na Menhetn da pogledam film u Bioskopima Vilidž Ist (Village East Cinemas). Kao i većina ljudi koji su odrastali tokom 1980-tih i 1990-tih, mislio sam da su filmovi prikazivani samo u malim, tamnim, bezličnim salama.

Nikada kasnije u životu nisam video ijedan bioskop koji se toliko razlikovao od savremenog multipleksa, ni u nekom narednom gradu, a ni u onom nakon njega, i tako dalje. Ne mogu vam sa sigurnošću reći o čemu se radilo u filmu koji sam tog dana video u Vilidž Istu, jer nisam mogao da ga gledam duže od deset minuta.

Zašto nemam pojma koji se film prikazivao tog dana? Pa, bio sam prezauzet gledanjem njegove unutrašnjosti, zadivljeno posmatrajući prelepu arhitekturu i dizajn enterijera. Ni u jednom trenutku nisam mogao i pomisliti da bi se na bilo koji način ovako lep bioskop mogao koristiti za prikazivanje filmova. Kako se ispostavilo, bio sam u pravu. Bioskop Vilidž Ist otvoren je 1926. godine prvo kao jevrejsko pozorište sa predstavama na jidišu, a prenamenu u bioskop ova je sala doživela 1992.

Izgledi za obnovu i ponovnu upotrebu

Tada sam se zaljubio i “navukao” na stare bioskopske sale. Od tog dana pa do danas, obišao sam i fotografisao skoro 100 starinskih bioskopa – od tužno propalog i šokantno prelepog bruklinskog bioskopa Loew’s Kings, do gotovo u potpunosti raspadnute Proktorove palate (Proctor’s Palace) u Njuarku, Nju Džerzi.

Skoro 10 narednih godina posvetio sam daljim istraživanjima, skupljajući i sređujući dokumenta o istorijatu i arhitekturi nekih od najsjajnijih američkih filmskih palata XX veka. Krajem 2015. godine sam počeo da radim na svojoj prvoj knjizi, „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“, i to u početku kao pokaznu radionicu, ali i sa ciljem da američku javnost upoznam s ovim nesvakidašnje lepim delima arhitekture, koja propadaju daleko od očiju svih.

Kako su u javnosti sve više rasli saznanje i svest o američkim starim bioskopima, tako sam počeo da gajim sve veću nadu da bi neka svetlost ipak mogla obasjati i ova, od svih zaboravljena, zdanja, i da će im konačno „svanuti“… možda im pružajući šansu da budu obnovljena i sređena za ponovnu upotrebu.

U nastavku možete pogledati neke od sjajnih fotografija u nedavno objavljenoj knjizi Mata Lambrosa „Kad zavesa padne: Zalazak američkog bioskopa“

 

 

Dezeen

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s