Granice ekonomskog optimizma

Nedavno okončani godišnji sastanci Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (koji padaju uvek „nekako s proljeća“), projektuju ekonomsku budućnost sveta koja, po njihovim procenama, izgleda svetlija nego što je doskora bila. Međunarodne finansijske institucije, a da ne pominjemo brojne aktere privatnog sektora, ove godine predviđaju znatno brži rast u odnosu na 2016. Da li su njihovi lepršavo-optimistični izgledi zaista opravdani, pita se Kemal Derviš, bivši UN administrator za razvoj i nekadašnji ministar ekonomije Turske, a njegov stav prenose Brookings Institution i Project Syndicate.

Većina makroekonomskih pokazatelja je donedavno redovno ukazivala na pogoršanja u projekcijama rasta. Sada, se, izgleda, desilo nešto suprotno. Nedavni vodeći izveštaj MMF-a povećao je svoju projekciju svetskog rasta BDP-a u 2017. godini, sa 3,4% na 3,5%, u odnosu na ranije predviđane stope od 3,1% za 2016.

Isto tako, multi-indikator vašingtonskog think-tanka BrookingsFT Tiger indeks ukazuje na “široki i stabilan” oporavak. Prema ovim projekcijama – zasnovanim na modelima, novim podacima kao i prosuđivanju odabranih institucija i prognostičara – Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Japan najviše doprinose ovom trenutnom blagom rastu. Indiji, takođe, ide naročito dobro.

Dešifrovanje različitih komponenti ovih projekcija – od nove informacije do prognozerskih hipoteza – predstavljao bi jedan ogroman zadatak. Ali, kakve god razloge za optimizam prognozeri mogu imati, postoje i jake osnove za oprez, posebno za projekcije na srednji i dugi rok.

Prognozeri, baš kao i tržišta, često su pod uticajem “instinkta stada” tj jedne vrste inercije koja rezultira povođenjem za većinom.  Što je veći broj analitičara – koji svi odreda ukazuju na određeno unisono mišljenje i stav – tim je verovatnije da će i potonji analitičari svoje prognoze „preusmeravati“ u pravcu svojih prethodnika. U ovom slučaju, pogledi i projekcije te početne većine ulivaju optimizam, poduprtih jednim širim osećajem „kolektivnog olakšanja“, usled jednoglasja po pitanju pozitivnih prognoza rasta.

Prošlogodišnji politički potresi – izjašnjavanje za Bregzit u Britaniji i izbor Donalda Trampa za američkog predsednika – proizveli su strahove od moguće ekonomske katastrofe. Pa ipak, ni dosadašnji globalni privredni razvoj ne ostavlja neke posebno teške ekonomske posledice. Naprotiv: tržišno poverenje ostaje visoko među ključnim igračima, osnažujući očekivanja za povećanjem investicija i potrošnje. To govori da Federalne rezerve SAD sada sprovode skromna povećanja kamatnih stopa, bez ikakvog izazivanja nekog neželjenog dejstva; sličan slučaj je čak i na tržištima u razvoju, koja su prošle godine slutila na mogućnost ovakvog poteza.

U tom kontekstu, ekonomski optimizam ima nekog smisla. Ali, globalni privredni rast i dalje je potencijalno ranjiv i može biti pod uticajem još uvek nerešenih pitanja, koja bi mogla da prethodno navedene prognoze obore i smanje.

Jedno od tih pitanja je usporavanje rasta produktivnosti, koja je u protekle dve decenije zadržala globalne ekonomske performanse (u različitoj meri), i to bez naznaka nekog mogućeg preokreta koji bi se pojavio na vidiku. Druga je ekonomska nejednakost, što u velikoj meri može pogoršati sadašnje stanje stvari, jer bogatstvo postaje sve više koncentrisano na vrh distribucije prihoda.

Izgleda da će se trend uvećanja nejednakosti nastaviti, što, s druge strane, može podriti agregatnu tražnju, čak i u slučaju da se rast BDP-a kratkoročno ubrzava. Čak ni pad stope nezaposlenosti neće previše učiniti za podsticanje potražnje, i to ne samo zbog toga što bi takva promena mogla biti dobrano vođena padom učešća radne snage, kao što je počesto bio slučaj u SAD. Ovo ukazuje na još jednu ranjivost: na slabosti unutar tržišta rada, koje su se pokazale posebno štetnima po mlade.

Tu su, zatim, i klimatske promene. Svet još nije odgovorio na ono što je možda najveće pitanje koje utiče na dugoročni rast: kako da se globalna ekonomija i dalje ubrzano razvija a da istovremeno ne dozvoli da se prosečna globalna temperatura popne za više od 2° Celzijusa iznad nivoa koji je bio prisutan u predindustrijskoj eri? Sa Trampovom administracijom, koja je nevoljna da prizna sve prisutne rizike od klimatskih promena – uključujući povećane migracije stanovništva – možda se sada, zapravo, sve više udaljavamo od pronalaska rešenja za problem zagrevanja.

Među ekonomistima postoji širok konsenzus oko stava da dugoročni rast može biti obezbeđen samo ukoliko je i održiv i inkluzivan. Drugim rečima, ako hoćemo da svetska privreda ima moćan rast – što može da znači stope rasta od, recimo, 2,5-3% u SAD i Evropi, zajedno sa rastom 5-6% u privredama u razvoju – moramo preokrenuti neke od danas preovlađujućih trendova.

Kada je reč o nejednakosti, neki budući mogući uspeh zahtevaće snažnija i fleksibilnija tržišta rada. U tom smislu, moramo da razvijamo obrazovne sisteme koji obezbeđuju digitalne i građanske veštine koje zahteva tržište rada dvadeset prvog veka. Mi, takođe, treba da uvedemo moderne i održive sisteme društveno-socijalne zaštite, uključujući potpuno prenosive beneficije. Takođe bi trebalo da sprovodimo uspešne strategije za upravljanje migracijama.

Što se tiče klimatskih promena, potreban nam je globalni sistem implicitnih ili eksplicitnih cena ugljenika, na čelu sa najuticajnijim učesnicima u svetskoj ekonomiji. U skladu sa Pariskim klimatskim sporazumom od decembra 2015. godine, na određivanje cenovnog opsega ugljenika treba u izvesnoj meri uzeti u obzir i istorijsku odgovornost, kao i nivo tekućih prihoda.

Postoji još jedan preduslov za održivi rast: relativni mir i bezbednost. Ovo zahteva snažan međunarodni okvir upravljanja unutar kojeg će se sukobi rešavati putem pregovora i kompromisa, premda sa snažnom i odlučnom odbranom – kako tradicionalnom tako i netradicionalnom (na primer, sajber-bezbednost) – što će takođe imati važnu ulogu u zaštiti od glavnih pretnji po svetsku ekonomiju.

Ovde će ključni značaj imati ažuriranje multilateralnih institucija, koje su dugo igrale važnu ulogu stabilizatora. To znači da se opiranje trendu koji je u poslednje vreme dobio na zamahu, naime, tendenciji da se zaobilaze ove institucije (MMG, Svetska banka), a u korist bilateralnih ili regionalnih sporazuma. Ovo bi, što je još važnije, značilo odbacivanje staromodnih nacionalizama koji prete da nas vrate unazad, npr. u period 1930-tih, umesto da se pripremamo za 2030-te i četvrtu deceniju ovog stoleća.

Za sada nam ništa ne govori, niti ima dokaza, kako su ove projekcije globalnog rasta BDP-a za 2017. pogrešne. Naprotiv, moguće je da će svet ove godine doživeti rast još brži od očekivanog, uz prognoze ponovno revidiranog rasta koji će ovog leta ponovo krenuti naviše. Ovi će dobici, međutim, verovatno biti kratkog daha, osim ukoliko kreatori politika ne iskoriste ovu priliku kako bi obezbedili ozbiljnu posvećenost radu na duboko ukorenjenim strukturnim izazovima; jer, ovi izazovi bi, ukoliko ostanu nerešeni, potkopali globalni ekonomski rast na duži rok.

 

Brookings.edu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s