“Moje ime je Huan Alberto Girao Garsija (Juan Alberto Guirao Garcia). Imam 24 godine i bio sam prinuđen da prekinem studije usred školske godine jer više ne mogu da plaćam školarinu, bez stipendije sam ili bilo čije finansijske pomoći, a sada radim u Mekdonaldsu. […] Prvih pet meseci bio sam u stanju da živim od male ušteđevine koju sam imao, kao i uz pomoć roditelja, čekajući da vidim da li ću dobiti studentsku stipendiju. Ali, to se nije desilo. Na Badnje veče, 24. decembra, bio sam u biblioteci pripremajući ispite za januarski rok kada sam dobio imejl u kojem mi je rečeno da sam odbijen. Otvorio sam ga, pročitao i pokupio svoje knjige. Bio je to poslednji put da sam pogledao beleške za ispit koji bi mi omogućio diplomu mastera. ”
“Našu proizvodnju prenosimo u druge zemlje kako bismo proizvodili jeftinije… tako da naši nezaposleni mogu da priušte te proizvode” (José Luis Nueno, IESE Business School)
Njegovo otvoreno pismo upućeno je španskom ministru prosvete Hozeu Injaciju Vertu (José Ignacio Wert). Huan Alberto kaže da ne želi da ostavi utisak kako sažaljeva sebe, ali – nakon razgovora s ministrom – jasno je da je postao ogorčen. “Mi nismo mileuristi. Mi smo samo siromašni. Voleo bih da mogu da zaradim 1.000 evra, ali moja generacija zarađuje između 700€ i 800€ mesečno”, kaže on, dodajući kako on lično kući donosi oko 450€ mesečno za 20-časovnu radnu sedmicu, opisujući sebe kao nezaposlenog.
Baš kao i Karolina Alguasil, i Huan je odrastao u porodici podržan prihodima svog oca. Dobio je stipendiju, stekao diplomu socijalnog radnika na Univerzitetu u Mursiji a oktobra prošle godine započeo je program za master diplomu na Komplutensu koji košta 8.000 evra. “Postoje ljudi koji veruju da ne bi trebalo da postoje stipendije za master programe, ali ovde se radi o jednakim mogućnostima. Da moja porodica ima ovaj novac, i dalje bih bio na fakultetu, učeći za mastera”, kaže on.
U Španiji, porodice sa velikim razlikama u primanjima još uvek sebe vide kao srednju klasu, mada Huan kaže da je “tom snu došao kraj”. Iako je za mnoga zanimanja i isuviše kvalifikovan, osuđen je na niska primanja do kraja svog života.
Hoze Garsija Montalvo (José García Montalvo), profesor sociologije na Universidad Pompeu Fabra, kaže da je u 2008. oko 42 odsto mladih izjavljivalo kako veruju da imaju prevelike kvalifikacije; do 2011. godine ta cifra je pala na 28 odsto, jer je ogroman broj poslova za niže kvalifikacije nestalo, dok je u isto vreme, došlo do ogromnog porasta broja mladih ljudi koji nisu zabrinuti za to gde rade, sve dok imaju iole neki posao: od 12 odsto u 2005. godini, na 48 odsto u 2011. “Tri godine kasnije, oni se ne osećaju kao da su isuviše kvalifikovani, što znači da su smanjili svoja očekivanja: ovaj proces je dramatičan. Španska ekonomija zasnovana je na turizmu i uslugama, dok su ljudi koji vode ove poslove manje obrazovani od ostatka društva – što znači da je obrazovanje sve manje i manje važno”, dodaje on.
Da li to znači da će mladi ljudi ustati da protestuju? “Ali, kako će to učiniti: mileuristi se više ne porede s onima koji zarađuju npr. 1.500€ ili 2.000€, već se porede sa nezaposlenima, sa onima koji nemaju ništa”, kaže Luis Garido.
Uzmimo nekoga kao što je Ruben del Campo, na primer, koji smatra da je relativno dobrostojeći. Studirao je biologiju, onda je dobio master u oblasti biodiverziteta, a sada, sa 25 godina, sav je uronio u doktorsku disertaciju na temu rečne ekologije, dok primaju stipendiju od oko 1.000€ mesečno. “Izuzetno sam srećan. Veoma mali broj ljudi u stanju je da danas radi na nečemu što je u vezi s onim što su studirali, dok drugi traže neplaćeni položaj samo da bi na njemu stekli radno iskustvo, kao pripravnici”, kaže on, dodajući kako se nada da će naći posao u srednjoročnom periodu.
Od 3,7 miliona radnih mesta izgubljenih u Španiji tokom poslednjih pet godina, 2,5 miliona su zauzimali ljudi mlađi od 30 godina, ali kako ističe Hosep Oliver (Josep Oliver), profesor ekonomije na Univerzitetu Autonoma u Barseloni, koreni mileurista datiraju još iz vremena pre svetske ekonomske krize iz 2008, a stvari se neće promeniti mnogo – čak i ako privreda krene da se podiže. “Postoje strukturni faktori, kao što je činjenica da se globalna radna snaga utrostručila u poslednje tri decenije. Ovaj proces dovodi do rezanja plata, kao što se desilo između 2001. i 2005. godine, ali se sa krizom ovaj trend osnažio; i, kako se tehnologija poboljšava, sve će više radnih mesta biti uništeno”, kaže on.
U 2001. godini, američka avio-kompanija Lear Corporation zatvorila je svoju fabriku u Serveri, u Kataloniji, koja je zapošljavala 1.280 ljudi. Fabrika je donosila novac, ali je kompanija odlučila da se preseli u Poljsku kako bi još smanjila svoje troškove. Tokom ovog perioda, veliki broj fabrika zatvoren je u Španiji, preselivši se u istočnu Evropu, u nadi da će tako više uštedeti a povećati svoj profit, ali bum nekretnina i dostupnost jeftinog novca maskira uticaj onoga što se dešava. Ali, kada je nastupio pad u građevinarstvu, a prašina se slegla, sve su fabrike podigle sidro i otišle iz Španije.
“U procesu globalizacije prisutan je ogroman paradoks: prenosimo proizvodnju u druge zemlje kako bismo proizvodili jeftinije stvari, tako da naši nezaposleni mogu priuštiti kupovinu tih stvari”, kaže Nuenjo.
Da li Huan Alberto žali što je studirao za zanimanje socijalnog radnika? Izgleda iznenađen pitanjem. “Ne, naravno da ne. Ali brinem o budućnosti. U prvoj godini studija rečeno mi je da nikada neću zaraditi neki veći novac, iako sam samo hteo da zaradim dovoljno da imam za pristojan život.”
Mireja Bauksauli (Mireia Bauxauli) ima 17 godina, ali će napuniti 18 baš na vreme da bi mogla da glasa na ovogodišnjim opštim izborima. Ona kaže da je teško opredeliti se za koga glasati: “Oni koji su nas doveli u krizu, drugi koji su ogrezli u korumpiranost, odnosno ovi najnoviji koji bi trebalo da spasu zemlju, koji su vikali na sav glas šta nameravaju da urade , iako ni oni sami nemaju pojma da li su u stanju da i urade išta od onoga što obećavaju. Samo se nadam da moja generacija neće biti još jedna u nizu onih koje su izgubljene.”
Mireja je odrastala u vreme kada je koncept mileurista već postojao, a prvi premijer kojeg se seća bio je Hoze Luis Rodrigez Zapatero, lider Socijalističke partije na vlasti između 2004. i 2011. Ne seća se godina prosperiteta, ali se seća prvih znakova krize: “Bila sam u školi, mora da sam bila tamo negde oko 10, kada su neki od roditelja mojih prijatelja izgubili posao, i u tom je trenutku puno dece napustilo školu jer im roditelji nisu mogli da plate školarinu.”
O čemu sada priča kada je u razredu? “Kada je počela kriza bilo je ljudi koji su rekli ‘Zašto bi trebalo da studiram ako neću moći da nađem posao?’ ” Ipak, sada je većina onih koji kažu da će morati da uče napornije nego ikada, jer ima tako malo radnih mesta, ili će morati da krenu u inostranstvo. Nastavnici kažu da to nije dovoljno imati samo dobre ocene, već da ćemo morati da dobijamo najviše moguće ako uopšte želimo da nađemo posao.”
Mireja kaže da bi volela da studira novinarstvo ali kako nije sigurna da će tu i naći posao, pa umesto toga razmišlja o poslovnim studijama. Slično tome, takođe još nije odlučila kome će pokloniti poverenje na narednim izborima.
Paradoksalno, Mireja živi u niskobudžetnom svetu zahvaljujući Internetu koji nudi sve: od besplatnih telefonskih poziva do deljenja automobila, premda je svesna da će njen život biti daleko teži nego što je to bio život njenih roditelja.
Hosep Oliver kaže da se neravnopravna raspodela bogatstva treba i može rešiti: “Bogatstvo je koncentrisano u visokim platama, ali agresivna poreska politika i veći fokus na uspostavljanje realnih a ne precenjenih vrednosti roba i usluga mogli bi da zaustave neravnopravnost.”
Španski jaz u prihodima najveći je među svim EU članicama. Mireja, čiji je otac inženjer poljoprivrede a majka učiteljica, kaže da je zabrinuta zbog toga što je osuđena na život s niskom platom. “Nisam navikla da budem kratka s novcem. Ne dobijam nikakav džeparac, ali ako mi je nešto potrebno pitam roditelje za njega. Stvarno ne znam da li bih mogla da živim sa 800 evra.”
I u ovoj deceniji, mladi Španci nastavljaju da pišu pisma El Paisu o svojim problemima. Mireja se jedino nada da će vremenom, do trenutka kada bude okončala studije, “i ova kriza već jednom biti gotova”.