Bolest modernog doba: Akutni retinalni monitoritis uništava čula, maštu, empatiju. Za dete od, na primer, tri godine likovi s ekrana nisu stvarni, ali oni za njega “žive u ekranima”. U petoj godini deca nisu sposobna da prate određene radnje koje vide, a u desetoj godini imaju problem u razlučivanju kadrova i scena. Niz je štetnih uticaja koje televizija, računar, tablet, mobilni i ostali ekrani imaju na dečji razvoj, a kojima su deca izložena od samog rođenja. Što se nas starijih tiče, ako imamo kancelarijski posao, onda nema problema: nama je ta dijagnoza odavno uspostavljena.

Ustanovljeno je, zapravo, da ekrani otupljuju čulne impulse to jest osetila, sputavajući maštu i spontanu igru kod dece i dovodeći do neosetljivosti na bol drugih, podstičući destruktivno ponašanje, propadanje moralnih vrednosti i, konačno, dovodeći do otuđenja od društva, rezultati u najnovijih istraživanja. Danas deca više ne žele da se igraju izvan svojih domova, odnosno, bez računara, tableta i ostalih uređaja sa ekranom koje sa sobom nose i napolje, izvan kuće. Nažalost, takvom se igrom gubi komunikacija unutar porodice koja je neprocenjiva za normalan i kvalitetan razvoj deteta od najranijeg doba. Mala deca doživljavaju ekrane ‘veoma lično’ i oni na njih utiču veoma moćno. Za dete od dve godine starosti sadržaj koji se prikazuje na ekranima je zbunjujući: Za njega je to zbir boja i zvukova, a dete ne razlikuje stvarnost od virtuelnih slika.

Disleksija i disgrafija

Dete od dve godine ne razume sadržaj koji mu se nudi preko ekrana ni suštinu slike koju vidi, a s obrazovnog aspekta crtaći za decu u tom dobu nemaju logične niti, kad je govor u pitanju. Deca, naime, najviše reči nauče u interakciji sa roditeljima, pa nije retkost da dete ne govori maternji ali zato peva na engleskom, ili ponavlja neke engleske reči koje je čulo na televiziji ili preko nekog drugog ekrana.

Ipak, dete ne zna engleski niti razume šta izgovara; to je puka imitacija i ponavljanje bez razumevanja i roditelje na to treba upozoriti, kažu istraživači. Ako dete nešto samo čuje, a o tome posle ne razgovara s roditeljima, onda naučene reči za dete nemaju nikakvog značaja.

Za dete od, na primer , tri godine likovi s ekrana nisu stvarni, ali oni za njega “žive u ekranima”. U petoj godini deca nisu sposobna za praćenje određene radnje koje uočavaju, dok u desetoj godini imaju problem u razabiranju kadrova i scena. Televizor je štetan čak i ako je uključen ali ga niko ne gleda, jer i tzv. pozadinska buka ometa interakciju. Takođe je utvrđeno da, dok je TV isključen, roditelji s detetom razmene 940 reči na sat, dok sa uključenim televizorom brzina komunikacije u proseku iznosi 770 reči tokom 60 minuta. Izloženost ekranima ima negativan uticaj na razvoj mozga, koji je najintenzivniji u prvoj i trećoj godini života.

Ekrani negativno utiču na usvajanje socijalnih veština, a ako nema dovoljno podsticaja u najranijem uzrastu ne može se razviti govor ni socijalni kontakt, a dolazi i do “zadebljanja” sive mase, odnosno dela mozga koji je zadužen za pažnju, odlučivanje i emocije. Sve je veći broj dece sa teškoćama u komuniciranju i slabije razvijenim govorom, a u najvećem broju slučajeva za to je odgovorna upravo preterana izloženost ekranima. Stoga, treba raditi na kvalitetu povezanosti deteta sa roditeljima i okolinom. Umesto interakcije sa ekranima, važna je interakcija sa roditeljima i sa živim, stvarnim osobama.

Naš mozak nije evoluirao da bi učio od mašine: Bebe primarno reaguju na lica, ali – usled izloženosti ekranima – deca više nemaju strpljenja za spore stvari, blokirana su ekranima i zato u sebi nemaju potrebe ili podsticaja da bi se izrazili.

Prekomerna izloženost televizorima i monitorima kod dece između jedne i pet godina utiče na usporeni razvoj govora, dovodeći do poteškoća čitanja i pisanja odnosno do disleksije. Takođe, javlja se i disgrafija, poremećaj pri usvajanju veštine pisanja. Dete nepravilno drži olovku jer u ruci najčešće drži miša. Baratanje olovkom važno je od najranijih nogu jer se tako aktivira jedinstveni neuronski krug, dok pri kucanju na tastaturi te aktivnosti – nema. Pisanje održava mozak aktivnim i decu treba što više podsticati da pišu.

Povratak igrama

Istraživanja su pokazala kako deca koja dnevno gledaju dva sata televiziju teško prihvataju jednostavne zadatke “sporijeg” tipa, poput onih u školi, i imaju 20 odsto veće šanse da razviju poremećaj pažnje. Tu su i zdravstveni problemi koji nisu direktno već posredno povezani sa ekranima, poput gojaznosti, visokog holesterola i krvnog pritiska do teškoća u ishrani i spavanja, kao i ispoljavanja agesivnosti.

Konzumiranje obroka pred ekranima dovodi do nesvesnosti onoga što se jede, neefikasnosti čula, nedostatka komunikacije i interakcije koja se uobičajeno događa pri zajedničkom porodičnom obroku. Dešava se da deca odbijaju hranu ako pritom ne mogu da “usput” pogledaju neki crtać. Takođe, osobe koje intenzivno i dugo gledaju televiziju imaju netačnu i nerealnu sliku stvarnosti. Naime, pri gledanju televizije smanjene su aktivnosti desne strane mozga, odgovorne za logičko i kritičko mišljenje.

Lek? Treba se vratiti “starim” društvenim igrama koje su podsticajne za razvoj male dece, i postepeno i lagano ih navikavati da prihvate te igre u koje treba da je uključena cela porodica. Ekrane vrlo uspešno mogu da odmene igre poput, žmurki, šuge, lastiša ali i vožnja biciklom, fizička aktivnost, odlazak na piknik ili u posetu obližnjem mestu, čime će se na pravilan način zaokupiti detetova pažnja i tako podstaći njegov pravilan razvoj.

Roditelji, ne popuštajte

Nije retkost da, ako već roditeljima i dobro krene  s decom u prirodi i kod hranjenja patkica na jezeru, da deca naprasno zažele da se vrate kući. Monitoritis je vrsta zavisnosti, i zato ne treba popuštati: ne čudite se ako vam se kmečeći  požale kako bi  da “idu kući jer ima nešto da gledaju na TV”. Ovo su uobičajene reakcije dece kojoj se oduzme tehnologija: uglavnom su negativne, pa čak i veoma burne ili čak incidentne. A ako na odvajanje od ekrana najčešće odreaguju rečima: “Dosadno je, nemam šta drugo da radim”, onda je to znak da je njihova mašta izgubljena.