Ekonomski rast omogućava da se opredelite za duži životni vek – da li ste sigurni da je to dobra stvar?

U razvijenim zemljama danas očekivano trajanje života, od ovog trenutka rođenja, iznosi oko 80 godina. Tokom prošlog stoleća trajanje ljudskog života skoro je udvostručeno. Očekivano trajanje života po rođenju znači meriti koliko će dugo živeti neko ko je rođen danas, uz preživljavanje po postojećem obrascu mortaliteta od trenutka kada rođeni nastave svoju životnu putanju. Ali, oni to možda i neće želeti.

Ovi obrasci se neprekidno unapređuju, tako da je većina ljudi rođenih u prošlom veku živela daleko više iznad očekivane projekcije njihovog životnog veka. Deca rođena danas mogu očekivati da će dobrano zaći u svoje 80-te, premda je tvrdnja Pitera Tila (Peter Thiel) i Obri de Grej (Aubrey de Grey) da se na planeti već rodio prvi čovek koji će živeti 1000 godina možda malo previše optimistična.

Pre jednog stoleća je očekivano trajanje života bilo znatno niže: mnoga deca umirala su još u najranijem detinjstvu, a ni odrasli nisu uspevali da dostignu uobičajen životni vek jer su ubijani danas izlečivim zaraznim bolestima. Smrtnost od nekadašnjih izvora zaraze s početka prošlog veka sada je toliko niska da čak i dalja dramatična poboljšanja neće imati mnogo efekta na produžetak prosečnog životnog veka u budućnosti. Danas je najvažniji faktor za povećanje životnog veka nakon ulazak u konvencionalnu dob po penzionisanju. Ova mera je nedavno unapređena na jedan do dva meseca godišnje.

Spasonosni napredak svoju najveću korist ima od tehnoloških promena. Pa ipak, kada stručnjaci razgovaraju o budućnosti, uzbuđenje oko samonavodećeg automobila i nanotehnologije ustupa mesto razočaranosti, a lica im se izduže na pomen ljudske dugovečnosti. Naravno, bilo bi lepo kada bi se duže živelo, ali kakve bi to posledice imalo po ekonomiju? Pitanje je apsurdno. Suština ekonomskog rasta je pružiti ljudima veći izbor, a nijedna se opcija ne razmatra s više žara i ozbiljnosti od rada na povećanju šansi za duži život. Teška ekonomska situacija je iznos koji su ljudi spremni da plate kako bi proširili svoje živote – makar i za kratak vremenski period.

Demografska “kriza” ima nekoliko komponenti. Postoji (sve veći) trošak koji država ima za namirivanje penzija. Šta će biti ako naredne generacije budu stogodišnjaci – ko će i kako onda namirivati penzije?

Neko ko je danas rođen, penzioniše se u šezdesetoj a živi do stote ima (teoretski) izjednačene periode života kojeg je proveo na poslu i, potom, u penziju (po 40 godina). Društvo se kreće ka očiglednom razrešenju – koncept fleksibilnog penzionisanja, po kojem će svakom biti omogućeno da odabere svoj željeni kompromis između raspolaganja radnim i slobodnim vremenom.

Postizanje dugovečnosti, takođe, košta. Ovo ne znači da mora i mnogo da košta, jer zdrav način življenja više doprinosi dugovečnosti nego samo lečenje. Ali – svi mi umiremo, bilo što još uvek nismo naučili kako da se izlečimo od nekih bolesti, ili usled akumuliranih efekata same starosti. Tako bi medicinski i troškovi nege neminovno “odgrizli” veći deo nacionalnog dohotka. Ovo je, međutim, novac kojeg javnost odista želi da potroši. Ova želja ljudi za dugovečnošću u sukobu je s pokušajima stavljanja pod kontrolu groteskno visokih troškova privatnog zdravstvenog osiguranja u SAD. “Više za Nacionalne zdravstvene službe” (“More for the National Health Service”) oduvek je bio prioritet u potrošnji britanskih birača.

Tu je, zatim, teret koju starija populacija stavlja na leđa mlađe radne snage. Ovde smo uhvaćeni i pritisnuti između sve većeg broja starijih osoba s jedne i sve niž stope nataliteta s druge strane. U današnjoj Evropi, prosek godina u kojoj žene dobijaju svoje prvo dete je veći od 30 godina, s tim što ostaje nepoznanica da li će ova žena koja sledi karijeru i pretostavlja je započinjanju porodice na kraju imati manje dece zato što je tako htela ili zato što je bila prinuđena da rađa u kasnijem životnom dobu: Veličina porodice je ključna promenljiva u ovoj (ne)jednačini.

Predviđanje, posebno kada je reč o budućnosti, jeste “težak sport”. Sumorne prognoze – ponekad o eksploziji rasta stanovništva a onda o njegovoj stagnaciji – u više su navrata bili pogrešni. Ali jedno je izvesno: sva pitanja koja izazivaju zabrinutost rezultat su događaja koji nam nude više opcija – izbor između visokog životnog standarda i više slobodnog vremena, odajući se trošenju na brigu o sebi, kao i mogućnosti da i žene imaju karijeru, baš kao i – ili zajedno uz – porodični život.

Šta je ono što nam se u vezi takvih događaje ne može previše svideti? Zašto treba da brinemo o nižem bruto domaćem proizvodu po glavi stanovnika ili povećanju javne potrošnje kao udela u nacionalnom dohotko ako je to posledica stvari koje nam donose korist?

Fajnenšel Tajms