“Empajer Stejt” stanje duha

Empire State Of Mind: Živeti “zeleno” u Njujorku ne mora značiti jednostavnost – Mislim na neboderske farme, proizvodnju mesa i nove akvadukte, piše za aeon.com Majkl Sorkin, arhitekta i na Gradskom Koledžu u Njujorku.

Planeta je na putu za pakao. Populacija raste eksponencijalno, vazduh je zatrovan i, naprosto, nema više dovoljno resursa. Zemlja ne može održati čak ni trećinu sadašnjeg stanovništva kada bismo svi konzumirali po američkim nivoima. Ovaj fundamentalni jaz jezgrovito opisuje u kakvoj je, zapravo, “krizi” naša životna sredina: problem kapitala. Njujork je upravo dobio novog gradonačelnika, Bila de Blasija (Bill de Blasio), koji je, kao opozicija, vodio kampanju za što je on nazvao našom “Pričom o dva grada” – dramatično rastućeg nivoa nejednakosti, koju sve više karakterišu ne samo Njujork već čitava Amerika. U stvari, to je priča o dve planete.

Jedino rešenje je usklađivanje ljudskih potreba sa prirodnim resursima. Ali, kome bismo verovali da će ovo sprovesti u delo? U eri nekompetentnih nacionalnih država i pljačkaških transnacionalnih korporacija, moramo uprti svoj pogled na sopstvene snage u lokalnim okvirima, a najlogičnije povećanje organizacije (ali i otpora) jeste – grad.

Imajući ovo u vidu, Terreform – Istraživački centar sa sedištem u Njujorku kojeg je Sorkin osnovao 2006. u pokušaju da istraži oblike i prakse etički pravilne i održive arhitekture i urbanizma – sprovodeći zamisao i dizajn ovog eksperimenta u proteklih šest godina. Nazvan New York City (Steady) State, ovaj eksperiment ima za cilj da istraži koliko autonoman grad Njujork može postati u svojim ključnim respiratornim funkcijama: hrana, otpad, voda, kretanje, konstrukcija, kvalitet vazduha, proizvodnju, i lokalna klima (mikroklima). Na svojim marginama, ovo istraživanje ima za cilj da se utvrdi može li grad postati potpuno samodovoljan u ovim vitalnim oblastima, iako je Sorkinova šira ambicija sastavljanje jedne Enciklopedije arhitektonskih i urbanih formi i tehnologija koje će biti od presudnog značaja za one gradove širom sveta koji traže veću odgovornost za svoj ekološki trag (footprint).

Reč “odgovornost” koristim promišljeno, kaže Sorkin. Suviše se često pitanja održivosti uzimaju samo kao tehnička, stvar fotonaponskih ćelija i anaerobnih digestora. Naša namera nije politizovanje ovih problema na apstraktan ili čisto polemički način, već ispitivanje tačke ukrštanja održivih praksi i različitih načina urbanog života koji bi im najbolje pomogli da se to ostvari. Naravno, istorija je puna eksperimenata u samodovoljnosti tj. samoodrživosti (svako vodi svoju borbu i kako bi odbranio “prirodno stanje stvari!”), ali smo posebno zainteresovani za obimnije i savremenije slučajeve. Postoji naziv za ovo – autarkija: politika zasnovana na ideji ekonomske samodovoljnosti. Ključ koncepta je zatvoreni sistem, pojam takođe od ključne važnosti za održivost, gde smo često govorili o zatvorenoj petlji, tu je “net-zero” odnosno ultimativna održivost, ili C2C ciklus (cradle to cradle: “od kolevke do kolevke”, ciklus sa potpuno regenerativnim tj. samoobnavljajućim pristupom).

Iz političke perspektive, (ne samo ekonomska) samodovoljnost nema baš sasvim lepu reputaciju, dok, tome nasuprot, imamo ekstrem koji nam je poznat kao totalitarizam. Ali, autarkija* je povezana i sa Džejn Džejkobs (Jane Jacobs), velike zagovornice samoodrživih urbanih zajednica, baš kao i kibuca ili organoponičnih (organopónico) farmi u Havani, kao i raznih sličnih zajednica koje – kroz svoju nezavisnost – žele da uspostave miroljubivo i odgovorno “kraljevstvo samodovoljnosti”. Džejkobsova je u ovom kontekstu od posebne važnosti, ne samo zato što je zaštitnik i pokrovitelj njujorškog urbanizma već i zbog svojih ekonomskih ideja. Konkretno, ona je na zanimljiv način opisala šta je ekonomski pokretač urbanog rasta kao svojevrsne zamene za uvoz – proces povećane proizvodne diversifikacije, gde gradovi postaju znatno autonomniji u svojoj proizvodnji – pre svega hrane (inače, Autarkiju* ne treba mešati sa autarhijom).

Poput autarkije, supstitucija za uvoz ima neku vrstu lošeg imidža među neoliberalnim ekonomskim establišmentom, gde je vide kao propali eksperiment preduzet u ranim posleratnim godinama od strane zemalja poput Indije, koje su želele da se brzo industrijalizuju, odbacujući ekonomski jaram svojih bivših kolonizatora. I dok je indijski iskustvo – protekcionizam i subvencije za razvoj lokalnih kapaciteta – izvesno bilo problematično, i dok su mnogi slični eksperimenti u zemljama u razvoju bili barem delimično inspirisani izmaštanom ružičastom predstavom o predratnom Sovjetskom Savezu, brojne zemlje (posebno na jugu Latinske Amerike), imale su uspeha sa primenom ove strategije, pokazujući brzi napredak u nizu društvenih pokazatelja – pismenosti, zdravstvu, ishrani – pod režimom autarkije.

Danas, procvat u domenu ekološke ekonomije i moćnih pokreta za lokalnu samoodrživost koji postoje širom sveta – uključujući taktički i urbanizam tipa ‘uradi sam’ (DIY, do it yourself) – preispituju ideje o nezavisnosti zajednice, što je veoma inspirativna ideja. U ‘New York City (Steady) State’, biramo da radimo u gradskim okvirima ne samo zato što smo urbanisti već zato što su gradovi najlogičnija – i najprilagodljivija – čvorišta samoregulacije. Naš eksperiment ima namerne sličnosti sa istraživanjima ekologa vezanim za ‘dinamiku grumena zemlje’, u kojoj je velika proizvoljnost granica podstiče svojevrsna otkrovenja. Ograničavajući našu studiju na pet njujorških okruga, skoro u potpunosti smo nametnuli “neprirodnu” granicu. Ali, takođe je smo dobili smislenost i preciznost koje suštinski odražavaju moćan skup političkih i kulturnih tradicija, definišući i autentično političko telo – neophodan instrument za praktično ostvarivanje promena nastalih kooperativom (pojedincima organizovanim u neku vrstu zadruge).

 

Na Terreformu smo počeli sa fokusom na hranu. Njujork je grad sladokusaca sa zapanjujućim obiljem najraznovrsnijih kuhinja, uz negovanje uvek naprednog diskura o ishrani, organizaciji, pravdi, tehnologiji i kulturi. Ovaj grad obiluje baštama koje su uspostavile zajednice, sa sve većim obimom komercijalne poljoprivrede kao i alternativnim mestima za agro-proizvodnju, od dvorišta, preko krovova pa do podruma Kineske četvrti u kojima se proizvodi tofu sir, ali i sa bogatom distributivnom infrastrukturom zadruga, pijacama, meals-on-wheels obrocima u kolicima, narodnim kuhinjama, školskim kafieterijama i restoranima. Pitanje za nas je glasilo: kako sve ovo biti razrađen u više gipko i sveobuhvatne mreže koji uzimaju u obzir naših transformisanih navike i želje ? I , u kojoj meri se to može smanjeni i do hrani 8,5 miliona ljudi ?

Sorkin i njegov tim otkrio je da je, u stvari, tehnički izvodljivo proizvesti 2.500 jestivih kalorija dnevno za sve stanovnike grada. Na određenom nivou, potrebna infrastruktura nije toliko neobična. Ona će se oslanjati na široku upotrebu vertikalne poljoprivrede, nadgradnju već postojeće infrastrukture – železnice, autoputeva, fabrika, itd – i densifikaciju nekih delova grada trenutno građenom u prigradskom obimu. Troškovi bi, međutim, bili čudesni i uveliko bi implicirali veliku uznemirenost. Na primer, količina energije potrebne za gradsko osvetljenje (privatno, poslovno i javno), grejanje i izgradnju grada – kako je Majkl Sorkin i njegov tim proračunao – približno je jednaka proizvodnji energije u 25 nuklearnih elektrana; ova “eventualnost” je, najblaže rečeno, donekle u suprotnosti sa namerama pobornika samoodrživog grada. Isto tako, nužno industrijalizovani karakter takve proizvodnje nužno nameće pitanje otpora ovoj urbanoj samoodrživosti, jer bismo bili prepušteni na milost i nemilost mnogim lošim efektima koje bi takav agro-biznis u gradu imao.

Ali, pronalaženjem niza “slatkih mesta”, ili, uslovnije, “praktičnog” obima pogodnog za održivu proizvodnju hrane, težili smo ka uspostavljanju ravnoteže između troškova s jedne i društvenih, ekoloških, ekonomskih i kulturnih koristi. U vidu smo imali žardinjere; podzemnu železnicu kao način prevoza robe; plan koji obuhvata teritoriju od 160 kilometara oko grada; kao i obnavljanje kanala Erie iz 19. veka radi ponovnog korišćenja na nivou savezne države. Ponovo smo zauzeli ulični prostor, osmislili smo oblakoderske farme za uzgajanje biljaka i životinja, planirajući da sve to integrišemo u postojeće tkivo grada. Zahtevali smo produbljivanje ideje urbanog susedstva, kao osnovne jedinice održive urbane organizacije.

Mi smo, u celini uzev, optimistični i pozitivni kada su u pitanju razlike razlikama između logici komparativnih prednosti i politike samospoznaje, kao i teškoće oko pregovaranja o područjima koja su u “međuprostoru”. Sever države Njujork poseduje vododelnice, kanale i izuzetno skup sistem akvadukta koji se mogu koristiti kao plovni put za snabdevanje grada. Nema puno smisla gajiti žitarice u gradu kada se mogu veoma efikasno proizvesti i transportovati sa srednjeg zapada. Gledano na najširem nivou, vrlo dobro znamo da ćemo za snabdevanje kiseonikom biti uvek zavisni od Amazonskog basena, mada i dalje želimo da istražimo grad koji ekološki nije stresan i koji je ugljenično-neutralan. A membrana oko jednog autarkičnog samodovoljnog grada mora biti propusna za ideje, ljude, i da se spoljne tekuće oblike pomoći od naših suseda širom sveta.

Ali, ako ćemo da se uhvatimo u koštac sa dvostrukom katastrofom poniklom kako iz degradacije životne sredine tako i iz društvene nejednakosti, moramo početi od sopstvene kuće. Istinskim preuzimanjem odgovornosti za cikluse naše sopstvene proizvodnje i otpada, možemo povećati mogućnosti svih nas. Kako Terreform istraživanje bude išlo svojim tokom, istraživaćemo ne samo praktične granice “kompletne” samoodrživosti, već i dati oblik arhitektonskim i društvenim formama koje će doprineti da Njujork postane ne samo održiv već i druželjubiv i lepa. Na planeti na kojoj svake sedmice stanovništvo u gradovima raste za po milion ljudi, i na kojoj polovina nas već živi u gradovima, mi istražujemo način da ovu krizu preokrenemo u priliku, zamišljajući oblike jedne srećnije budućnosti.

Michael Sorkin
Majkl Sorkin je arhitekta i kritičar; vodi Michael Sorkin Studio i profesor je arhitekture na Gradskom koledžu u Njujorku. Njegova najnovija knjiga zove se ‘All Over the Map” (2011).

aeon.co

This entry was posted in Media.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s