Ne zaljubljujte se u I klasu

01

“Letenje je neverovatna ideja” rekla je Pegi Olson, koji nikada dotad nije bila u avionu, u društvu Dona Drejpera u preterano osvetljenom grčkom restoranu ispod slike Akropolja. “Videla sam to samo u filmovima”, kaže ona. U seriji Mad Men, avioni lete na glamurozne destinacije – mesta okupana suncem kao što su Rim, Los Anđeles ili Akapulko, gde svako dobije besplatno piće, a Don privodi stjuardesu u svoju hotelsku sobu.

Letenje je nekada bilo takvo – ili je, barem takav bio nekadašnji san o letenju. Danas, većina ljudi je upoznata sa stvarnošću skučenih mesta, aerodromskim gužvama i nizom kašnjenja po svim osnovama. Malo je iskustava koja su tako nemilosrdno srozana na nivo puke robe kao što je to avio-saobraćaj. Zahvaljujući sistemu ubiranja menadžerskih prinosa, vrtoglavi niz dodatnih troškova i višestruki bankroti kojima su eliminisani ugovori i kapaciteti sindikata, glavne avio-kompanije su u proteklij deceniji domislile kako da postanu profitabilne – uprkos svojoj sve većoj nepopularnosti u javnoj sferi.

Za vrhunsku avio-kompaniju, međutim, još je uvek od ključnog značaja poslovni model kojim se održava aura luksuza. To je jedan od razloga zašto, iako većina putnika kupuje karte na osnovu rasporeda letova, cena i (još jedan presudan segment!) programa lojalnosti, avio-marketing i dalje pokušava da dočara glamur i, čak, ekskluzivitet letenja. Svetlucave reklame u magazinima žele da poverujete kako je nebo puno udobnih kreveta, gurmanskih specijaliteta i lepih, srećnih ljudi.

Na vrhu segmenta luksuznih letova kompanije Singapore Airlines ima”apartmansku” klasu, koju je Derek Lo (Derek Law) opevao u jednom od najpopularnijih članaka koje je medium.com imao u poslednjih mesec dana. A šta bi im se moglo i zameriti? Za 23 hiljade dolara (po osobi), ili isti ekvivalent u preletenim miljama, možete dobiti usluge ne jedne već dve gurmanske kuhinje (jedna na zemlji, a jedna u vazduhu), zatvorenom prostoru sa kožnom foteljom i krevetom pune veličine (i kao što sve to važi kada je u pitanju hotelski marketing, tako se i termin “apartman” ovde odnosi na jednu sobu), tu je i Ferragamo kolonjska voda, a i stručni savet za odabir filmova. Ako uz to dokupite i dva susedna mesta – sa ili bez putnog pratioca – možete dodatno iskombinovati dva kreveta. Po prvi put, ljudi mogu maštati da na komercijalnom letu mogu imati – seks u krevetu prave veličine.

02

Naravno, nije teško videti u čemu je ovde štos. Bilo koja porodica iz srednje klase u razvijenom svetu već poseduje krevet takvih dimenzija – i to je ono što ovaj “avionski” ležaj čini previše običnim. Većina ljudi koji putuju avionom, takođe, već zna za dobre restorane u kojima mogu dobro pojesti, i to obično za mnogo manje od 100 dolara. Takođe, većina je povezana na kablovsku TV i internet, posedujući toliko opcija za digitalnu zabavu da već ne znaju ni šta bi sa tim paketima, niti su upoznati sa čitavom ponudom. A sve to možete dobiti bilo kada tokom sedmice, bez potrebe da trpite buku avionskih motora, smanjenog pritiska vazduha i suvog vazduha u kabini, i bivajući ograničeni, čak i u “apartmanskoj klasi”, na prostor kojeg je čak i Njujorker proglasio neprihvatljim “apartmanom”. Drugim rečima, najluksuznije iskustvo koje možete dobiti na nebu nije ni približno tako luksuzno kao što je svakodnevni život većine “običnih” ljudi (i putnika u ekonomskoj klasi).

Ovo može delovati tako očigledno. Ipak, to je nešto što danas treba imati na umu, tokom jeseni kada je u jeku regrutovanje za studentske poslove u kampusu i kada polovina završnih razreda svake škole koja ima “Ivy League”, iznenada, u sebi otkriva svoju doživotnu želju da bude investicioni bankar ili konsultant.

Ranije sam, piše Džejms Kvak, već pisao o tome zašto se toliko pametnih, ambicioznih i uspešnih starijih studenata koledža odlučuje da njihov sledeći logičan korak da postanu još pametnii, ambiciozniji i uspešniji podrazumeva “crtu” tj. ograničenja u banci ili konsultantskoj firmi. Najvažniji faktor je, i dalje verujem u to, da uspeh u tim industrijama (finansijske, tehnološke, IT i konsultantske firme) leži u predstavljanju sebe kao logičnog nastavka vašeg elitnog obrazovanja: kratkoročna posvećenost koja podučava o opšte primenljivim veštinama i koja više vrata otvara nego što ih zatvara.

Ali, glamur takođe igra svoju ulogu koja je posebno upečatljiva za decu privučenu zamkama bogatstva i uspeha. Postoji nešto zavodljivo u ideji da, samo nekoliko meseci nakon diplomiranja, možete da ispijate martini u aerodromskom salonu, leteći – naravno – biznis klasom, bilo gde, tamo gde biste mogli popiti viski u bilo kom luksuznom hotelskom baru ukrašenom tako da izgleda kao noćni klub. I tako regruteri za koledže, zajedno uvezani sa menadžerima u avio-marketingu, imaju interes da podstiču tu izmaštanu sliku dalekih putovanja kao doživljaj luksuza, koji je na raspolaganju jedino privilegovanima i malom broju smrtnika.

03

Realnost je, međutim, da je svet poslovnih putovanja već opšte dobro poznat. Kao konsultant, trošite četiri ili pet dana u nedelji da doprete do lokacije na kojoj je vaš klijent, a za najveći deo onoga što ste videli jesu aerodromi, kancelarije klijenata, vaš hotel, i neki, u paketu sa vašim smeštajem, lanac restorana gde već imate rezervisanu večeru… U moje tri godine konsaltinga imao sam klijente od Londona do Singapura, ali i u Bruklinu, Vestčesteru, Torontu, San Hozeu, Sakramentu, Portlandu… Ono što naučite u takvoj situaciji jeste da ne samo Sjedinjene Države već i veliki deo sveta postaje sve ujednačeniji, bar kada su u pitanju poslovne kule i biznis-parkovi u kojima privrednici provode najveći deo svog vremena.

U periodu između 1997. i 2000. radio sam za jednu konsultantsku firmu u vreme kada su mnogi njeni mladi saradnici odlazili kako bi pokrenuli svoje internet start-upove. Sećam se da je jedna stvar koju je naša firma tada učinila bilo unapređenje svojih “turističkih privilegija”: lestvica za minimalno trajanje leta da biste se kvalifikovali za biznis klasu bila je spuštena, a bilo je i nešto u tom paketu vezano za mogućnost da firma iskoristi svoje pređene milje umesto da doplati za “nadogradnju statusa”; takođe, bilo je nešto u vezi plaćanja za “članove erodromskih klubova”. Na kraju dana, sumnjam da je ovaj “letni paket”bilo koga ubedio da ostane u firmi. Ubeđivanje je, ipak, imalo smisla.

Neiskusan saradnik danas nije uzbuđen perspektivom što će, recimo, za Šarlot u Sev. Karolini leteti svake nedelje tokom četiri meseca. I nijedna racionalna osoba – kategorija u koju konsultanti vole da stave, pre svega, sebe – ne smatra da “privilegija” za besplatno osrednje piće u aerodromskom salonu može biti vredno napornog buđenja u četiri ujutro da bi se stiglo na let koji je u šest ujutro. “Nadogradnje statusa” i “članstvo u aerodromske klubove” nisu ni po čemu racionalni: oni su stvar statusa. Naravno, leteti prvom klasom bolje nego leteti koučom – i sam sam to iskusio toliko puta – iako iskustvo komfora nije toliko bolje: na terenu, neko će morati da plati to što ste zavaljeni u sedištu prve klase tokom tročasovnog leta – čak i ako “imate privilegiju”na više nego osrednju hranu u plastici i kao i osrednje vino.

09

Na kraju krajeva, ono što prodaje avionske “apartmane”, zajedno sa svim otalim “luksuzom” kojeg kabine prve klase nude tokom leta, jeste osećaj da se – razlikujete od drugih. Svima koji lete poznato je da su današnji letovi prilično ubogo iskustvo, ublaženo samo ogromnom pogodnošću što ste u stanju da se, u roku od nekoliko sati, pojavite u drugom delu sveta. Glamur high-end avio-saobraćaja, kao i bilo kojeg luksuza, jeste funkcija ekskluzivnosti. Sada, kada zahvaljujući Southwest Airlinesu većina ljudi može sebi priuštiti da sedne na avion i odleti, mora da postoje načini da se putnik plaća sve više, kako bi ostao u istom avionu s ostalima. Da bi putnici platili više, moraju im nešto ponuditi: emociju, brend, priču, nešto. I zato imamo – Apartmansku klasu.

Za vreme mojih studija na pravnom fakultetu, moj kolega koji je to leto provodio radeći u jednoj njujorškoj firmi je svima razglasio koliko je zadivljujući pogled koji njegova kancelarija ima na Central park. Rekao sam to svom prijatelju Markusu, još jednom bivšem konsultantu. “Zaljubio se u kancelariju”, odvratio mi je. Bolje biti u svom stanu, bez “panorame”, a imati slobodu da prošetamo parkom, kada god poželimo. I, da – bolje probuditi se u svom krevetu u sobi koja je u potpunom haosu, jedete svoju hranu i pijte svoje piće nego da sve te stvari radite na na 10.000 visine – čak i ako sve to morate da platite sami.

James Kwak
Medium.com

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s