Železnica je daleko “najzeleniji” način za putovanje – pa zašto se, onda, u Evropi ukidaju noćni vozovi? – pita se pozorišna rediteljka Kejti Mičel.
Evropska vozna mreža nekada je bila ponos Starog Kontinenta
U maju sam se ukačila na spavaća kola kola između Pariza i Berlina, grickajući hemijsku olovku dok sam popunjavala upitnik. Sunce je zalazilo za francuska brda i sela, a ja sam uporno odgovarala na svako pitanje: koliko sam često koristila noćne vozove, i kako sam se osećala u vezi standarda usluga. Bila sam puna nade da upitnik najavljuje novu eru rasta ove suštinski važne službe. Ali, nisam mogla više pogrešiti.
Ovog je meseca u Nemačkoj državna železnica, Deutsche Bahn, potvrdila odluku da ukine veliki broj noćnih voznih usluga, uključujući linije iz Kopenhagena za Bazel/Amsterdam/ Prag, i od Pariza do Hamburga/ Berlina/ Minhena. Razlog? Mala zarada, visoki režijski troškovi, višemilionski gubici i spori rast.
Ako je EU za očuvanje životne sredine, zašto onda ne čuva svoju voznu mrežu?
Prestala sam da letim 2011. U to vreme, radila sam Stivenom Emotom, profesorom informatičkih nauka, razvijajući s njim novu emisiju pod nazivom ‘Deset Milijardi’ – TV priči o rastu svetske populacije, klimatskim kao i globalnim promenama životne sredine koje se dešavaju kao posledica ljudske aktivnosti. Ovaj projekat mi je pomogao da shvatim da, ako hoću da promenim način na koji svet funkcioniše, prvo moram sama da promenim nešto u vezi načina na koji sam dotad živela. Konkretno, morala sam da promenim način na koji poutujem: tada sam bila usred perioda intenzivnog rada u pozorištima i operskim kućama širom kontinentalne Evrope, praveći više od 40 letova godišnje.
Proveravajući uticaj prevoznih sredstava na životnu sredinu, naišla sam na sajt Deutsche Bahn, koji će vam reći da emisija ugljen-dioksida na relaciji London – Pariz u jednom smeru iznosi 3.2kg vozom, 74.6 kilograma kolima i 72.1 kilograma avionom. Od Londona do Berlina je 7.7kg vozom, 180kg automobilom i 126.5kg avionom.
Isprva sam počela da putujem danju. Jednom nedeljno uzimala bih prvi voz iz Londona u ponedeljak u 6.50 ujutro, koji u Keln stiže u 12.15 popodne – a onda bih se poslednjim vozom u petak uveče vraćala nazad. Nisam osećala da je put nešto mnogo duži vozom nego kada bih ga preletela, ako u njega uključimo i vreme provedeno na aerodromu pre leta. Uloženi napor bivao je nagrađen velikim dozama intelektualnog zadovoljstva – napravila sam napor da učinim nešto u vezi mog “ugljeničnog otiska“, emisije ugljenika koju svojim ponašanjem emitujem.
Putujući vozom, ostavljamo najmanji “ugljenični otisak” – voz je ubedljivo najmanje štetno prevozno sredstvo
U Berlinu sam počela da radim 2012, a napor da do njega dođem vozom bivao je sve veći. Najbrži put od Londona do Berlina značio je polazak u 6.25am, a dolazak u Berlin u 5pm – oko 12 sati putovanja i dve veze. Kasnije sam, radi posla, putovala u Hamburg, Beč i Salcburg (putujući ponekad i oko 16 časova ). Ova dugotrajna putovanja bila su fizički iscrpljujuća, a moja posvećenost putovanju vozom poljuljana.
A onda sam otkrila City Night Line (CNL), noćne vozove koji su uneli revoluciju u moja pan-evropska putovanja. Uzela bih CNL voz iz Berlina, Hauptbahnof u pola jedan ujutro (00.27am), a u London bih stigla (preko Kelna i Brisela) u 11.57am. Osim toga, noćni vozovi imaju manje presedanja koja sam morala da pravim, što znači da nisam više bila ranjiva zbog odloženih ili otkazanih vozova.
Treći, drugi, prvi razred, kušet, spavaća kola i de luxe…
Vremenom sam se zaljubila u taj čudni, novi svet noćnih vozova. Većinu vremena vozovi su se kretali relativno sporo, a tokom ranih jutarnjih časova neretko su postojali dugi periodi tokom kojih bi voz samo stajao na nekoj stanici. Mnogi od noćnih vozova napravljeni su tokom 80-ih , mada iskustvo nije previše različito od vožnje starom parnom lokomotivom – naprotiv, veoma su nalik parnjačama. Iako volim glatkoću brzog putovanja prostranih ICE vozova ili dvospratnih TGV, ne postoji ništa kao što je osećaj brektanja ovih noćnih vozova, dok se kotrljaju Evropom.
Moji saputnici bili su ‘eklektičan miks’. Upoznali biste starije parove koji nisu voleli letenje, žene na nekoliko nedelja od porođaja, velike azijske porodice, studente sa ruksacima, ekološke aktiviste i umetnike. Putnici su poticali iz cele Evrope, a tokom svakog putovanja čuli biste čuli barem pet-šest različitih jezika.
Za mene je bio veliki udarac kada sam saznala da će ključne linije noćnih vozova biti ukinute širom kontinenta. Mnogim ljudima su ovi vozovi predstavljali jedinu funkcionalnu alternativu kraćim avionskim letovima. Odluka da se ove veze ukinu su tim skandaloznije ako je posmatramo u svetlu aktuelne direktive Evropske unije, kojom se nalaže smanjenje emisije ugljenika. Kako možete da tvrdite da je ohrabrujuća činjenica to što pravite veliki pomak od letenja avionom ka putovanju vozom ako, istovremeno, presecate jednu od glavnih voznih arterija Evrope? Tržišni imperativi rasta i profita očigledno da stoje na putu pan – evropske saradnje u poboljšanju železničkih usluga. Stoga se treba i dobrano začuditi, jer šta uopšte radi ta Evropska unija kad već ne može da obezbedi dalje kretanje ovih vozova?
Šmek vožnje vozom je, priznajmo, dražestan i neponovljiv
U trenutku kada sam doznala za kraj CNL, u vozu sam bila s mojom osmogodišnjom ćerkom, što je moju situaciju učinilo još delikatnijom. Ona je bila jedan od razloga zbog kojih sam rešila da smanjim svoju emisiju ugljen-dioksida. Želela sam da učinim nešto što bi joj pomoglo u budućnosti, pa sam se potrudila da joj od malih nogu pokažem kako je to putovati vozovima noću, što je postala njena omiljena poslastica.
Otišli smo da proćaskamo sa domaćinom spavaćih kola, jednom vrlo povučenom osobom u poodmaklim 40-tim. Svo troje smo zamišljeno sedeli u jednom praznom kupeu. “Ne postoji ništa što možete da učinite”, rekao je on. “Radi se samo o novcu. Ova linija od Pariza do Berlina otvorena je pre Prvog svetskog rata. Ona je deo istorije.” Činilo se da je umoran od svega toga. “Zadržaću svoj posao”, rekao je na kraju.
Otad smo pratili vebsajt, potpisavši peticiju, i započevši potragu za e-mail adresom Evropskog komesara za saobraćaj i transport, kako bismo mu lično napisali protestno pismo.
Avantura u svakom smislu i opomena generacijama koje dolaze: ne budte kao mi stariji – sačuvajte vozove
Odmah nakon razgovora sa službenikom, moja ćerka i ja otišli smo do vrata zadnjeg vagona kompozicije, gledajući kroz staklo na prugu koju smo ostavljali za sobom. Stajali smo tamo, ruku pod ruku, hipnotisano posmatrajući način kako su pragovi promicali pod nama, a ja oduševljena besmislenošću svih mojih napora da se suprotstavim ugrožavanju životne sredine – i prestravljena budućnošću koja očekuje moje dete.