Category Archives: Start-up Space

Blumbergovih top 10 vina u 2019.

Nakon jučerašnjeg posta o bezbednosnim rizicima (i pitanja na tu temu koja su stigla u inbox), jedini odgovor na njih je: “hocus-focus”: Nedostatak pažnje čest je slučaj (lični primer nije naodmet). Za neupućene i pre svega neusredsređene, poenta je u bezbednosnim rizicima koje (svi mi) obični građani osećamo kada je u pitanju cyber bezbednost (tema br.1 u epohi koja nam je nagovestila dokle idu sredstva masovne prismotre). “Zavere” su, pretpostavljamo, jedino intrigantne i zabavne onima koji su skloni takvom modelu razmišljanja – pa se na njemu i stalno zadržavaju.

Ne manje važno, na ovom mestu, već izvestan broj godina, izlazi poneki “web-roto-triler” sličnog “špijunskog” tipa i na sličnu temu. Za neupućene, naravno, i informacija da što se upućenosti u temu tiče – ne dobacujemo dalje od tog teksta… a koga nešto više, dublje i detaljnije interesuje – tu je “čika Google” pa će vam javiti, kao što je i nama…

Nakon “bezbednosne” priče o privatnosti i “čerupanju” podataka od strane država i korporacija, evo jednog bezbednog posta – o vinima… (za neupućene u spektar tema na ovom mestu). Neka od njih, nažalost, retko ko da će ikada videti u radnji, a kamoli probati. Priču i fotografije donosi portal Bloomberg.

Pred kraj svake godine, a uoči naredne, dođe i trenutak za rekapitulacije, osvrte i ocene onoga što nam je donela (ili odnela). Liste su raznovrsne: bezbrojne muzičke, književne, filmske, sportske, finansijske. A tu su i enološke, osvrti na to šta je tokom 2019. neko dobro popio “s kraja na kraj sveta”. Na Blumbergovoj ovogodišnjoj listi prisutna su vina iz Francuske, Nemačke i  – šampanjac iz Japana.

Vinska kritičarka Elin Mekoj (Elin McCoy) je ove godine probala više od četiri hiljade vina (!), a njena omiljena kreću se od već legendarnih berbi (koje su dostigle vrhunac) do nepoznatih, mahom regionalnih „malih“ sorti iz regiona koje se piju uglavnom „na lokalu“ a sa kojima se nikada ranije nije susrela (uz napomenu da retko šta može oraspoložiti kao enološki opisi vinskog bukea, koji su književni žanr za sebe: “Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći”, ili, recimo, “duboki, suptilni, mineralni ukus, uz intenzivne arome zemlje i belog cveća”. Naravno, verovali ili ne – ovakva vrsta “poezije” za nekog ima i te kakvog smisla, naročito među poznavaocima i vinskim poklonicima.

∗ ∗ ∗

Pregled mog najupečatljivijeg iskustva s vinom zahteva dva sata listanja kroz beleške o ovogodišnjim degustacijama.

Nikad nije lako odabrati moju godišnju listu 10 najboljih od najboljih, a posebno je bila naporna 2019. Probala sam više od 4.000 crvenih, belih i penušavih, iz vinogorja koja su „poletela“ i izdvojila se od ostalih – kao što su to bila vina u Japanu.

Ove godine je zaista obeležilo mnoštvo iznenađujućih buteljki – i to od nekih novih sorti grožđa, iz novih regiona, pa čak i zemalja. Neka nova zadovoljstva sam ove godine našla i u ponovo otkrivenim „klasicima“, uključujući kabernee iz kalifornijskih vinarija koji slave 40. i 50. godišnjicu. Stare berbe finog Bordoa susretale su se sa sjajnim uzorcima vina u buradima iz 2018. godine, i predvidljivo neverovatnom prvom (nezvaničnom) degustacijom jedne burgundske zvezde na NoMad-u, čuvenog Domaine de la Romanee-Conti’s.

Sva su me zadivila, ali vina koja mi najviše ostaju u sećanju jesu ona čiji su me buke, ukus i priča inspirisali da vina gledam u novom svetlu.

Mojih 10 istaknutih kreće se u rasponu od legendarnog bordoa, preko kvalitetnog šampanjca iz Japana i sasvim vanvremenog kabernea iz Nape, do jednog od najboljih – i najređih – slatkih vina koje sam ikad probala. Sva odražavaju ono što je novo i važno u današnjem svetu vina, kao i svetske trendove među vinarima.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2015 Domaines Lupier La Dama ($42)

Svoj ovogodišnji „vinski bingo“ pronašla sam na njujorškom vinskom sajmu New York Matter of Taste kojeg su organizovali Robertparker.com i sada njegov jedini vlasnik, Mišlenov vodič. Elisa Ucar sa svojim suprugom je u vinogorju španske regije Navara, na obroncima Pirineja, spravila ovaj baršunasto lagani crveni grenaš (garnacha). Ovaj par je objedinio 27 sitnih parcela stare organske loze za svoja dva kuvea (kupažna vina od najboljih sorti iz prve berbe), od kojih jedan ima snagu, čistoću, kao i živost svežeg bobičastog voća i opojne arome ljubičice i bilja. A sada pravo pitanje: zašto je grenaš toliko potcenjen?

2014 Grace Blanc de Blancs Extra Brut ($ 65, 700 jena u Japanu, 540 evra)

Tokom posete japanskom vinskom regionu Jamanaši sam probala svoje iznenađenje godine: ovaj impresivni penušac spravljen je tradicionalnom metodom i recepturom po kojoj se dobija svaki šampanjac. Iako je to područje poznato po domaćem grožđu koshu, ovaj je u potpunosti nalik šardoneu. Sveže pečeni brioš i citrusne arome, uz nežne mineralno-zemljane ukuse, podseća na finog proizvođača šampanjca. Probala sam ga u društvu vlasnika, Šigekazua Misave (Shigekazu Misava) i njegove ćerke-vinarke, Ajane na njihovom imanju u Akenou.

2011 Tement Sudsteiermark Sauvignon Blanc Ried Zieregg GSTK ($71)

Nisam bila upoznata sa vinima iz Štajermarka, austrijskog dinamičnog vinskog regiona na granici sa Slovenijom, pa je moj boravak na Njujorškoj master-klasi od 18 vrhunskih vina bila otkriće. Ovaj sovinjon blan zagasito žute boje, sa puno zemljanog karaktera i „vulkanskim“ tonovima, predstavlja najbolji izdanak prve berbe (GSTK) u vinarskoj hijerarhiji regiona – i dokaz je da su boce najboljeg austrijskog sovinjona u samom svetskom vrhu.

2017 Kistlerov šardone “Kistler Vineyards” (oko 160 dolara, još nije u prodaji)

Po osnivanju vinarije u Sonomi, Kistlerov šardone je danas prerastao u pravi mali kult. Uživala sam u berbi 2017. (svih 11 varijeteta šardonea koje ovaj vinograd ima!), u društvu vinara Džejsona Kesnera, malo uoči groznih požara koji su zadesili ovaj vinarski kraj. Probajući ih, otkriju se i njihove različite “ličnosti” i osobenosti. Ovaj, sa prvog Kistlerovog imanja u okrugu Mona Mauntin, očarao me svojim dubokim, suptilnim, mineralnim ukusom i intenzivnim aromama zemlje i belog cveća. Kada je o kvalitetu reč, najbolji kalifornijski šardonei, već po tradiciji, zaista mogu biti rivali francuskim belim burguncima.

2011 Joseph Drouhin Montrachet Marquis de Laguiche ($700)

Svaki zaljubljenik u Burgonju i burgundac zna šta je Montraše – Mont Everest među šardoneima. Poznata porodica Druan od 1947. godine proizvodi svoje grand cru vino od loze ponikle u vinogradima Marquis de Laguiche. Dosad nisam imala prilike da probam klasičnu berbu iz 2011. godine, a ova boca me nije razočarala. Arome pečenog badema i slatka od limuna, bogata tekstura i moćna aroma bili su savršeni sa žutorepom tunjevinom i fuagraom (guščjom džigericom) u njujorškom Le Bernardinu.

(Odnosi se na 10 najboljih vina 2019. iz Francuske, Nemačke i Japana. Izvor: prodavci)

2012 Georges Laval Les Longues Violes Champagne ($740)

Vinska godina  u državi Njujork je obeležena raskošnim degustacijama, a „La Fete du Champagne“ je oduvek bila prilika da se probaju sjajni mehurići najboljih proizvođača. Ove godine su me zaveli uzbudljivi, neverovatno čisti kuvei Žorža Lavala, jednog malog proizvođača i uzgajivača sa samo 2,5 hektara sertifikovane organske loze. Živopisan, intenzivan, kremast, složen i sofisticiran, ovaj prirodni šampanjac pripada prvoj berbi iz potpuno novog, jedinstvenog vinograda; vino je kupaž nastao od pinoa noar i pinoa monje (pinot meunier).

2016 Masseto ($790)

Šansa da uporedim pet berbi bogatog toskanskog merloa, u Italiji poznatog kao Petrus, sa vinarom Akselom Hajncom bila je prilika koja se nije smela propustiti. Nakon prve degustacije Masetina u njujorškom restoranu Per Se, novom (jeftinijem ili, bolje rečeno, manje skupom) drugom vinskom super-proizvođaču „Masseto“, pozabavili smo se berbama grand vin-a, jednog od italijanskih prepoznatljivih brendova. Bila sam raspeta i u nedoumici između čiste, živahne berbe iz 2010. i mirisne, raskošne 2016., i konačno sam dala prednost ovom drugom; „modernom klasiku“.

2011 Egon Muller Scharzhofberger Riesling Trockenbeerenauslese (oko 8.500 USD za bocu od 750 ml)

Raskošno zlatne boje, zavodljive arome meda i čaja Earl Grey, začinjenih aromom kajsije, i dovoljno kiselkasto prijatnog ukusa kao kontrast neverovatnoj slatkoći: To je moj utisak nakon što sam probala ovo retko slatko vino iz Mozela, nemačke vinske regije, i od ručno ubranih zrna. Pitala sam za druge berbe. Nema problema: Egon Miler mi je doneo magnum bocu svog rizlinga, otvorene tokom svečanog ručka sa Primum Familiae Vini, grupom od 12 vodećih evropskih vinskih porodica, koje su sve donele podjednako sjajna vina. Zašto ljudi ne piju više slatkih vina?

Chateau Lafite Rothschild iz 1959. godine (nedavna aukcijska cena: 24.000 do 27.000 dolara po boci)

Večera u privatnoj trpezariji zamka uz mramorno poprsje osnivača Džejmsa Rotšilda bilo je posebno iskustvo. U sećanje mi se još više urezao trenutak kada je otvorena jedna od boca vina nastalog od grožđa iz berbe legendarne 1959. godine – bio je to najfiniji Lafit koji sam ikad probala. Osećala sam miris kedra, mente, tartufa i duvana koji su se pretvorili u zadivljujuću mešavinu. Dodajte tome njegove duboke slojeve ukusa i svilenkasto bogatu teksturu. Ovo savršeno zrelo vino stiglo je pravo iz podruma Lafite, podsećanje na to koliko je za proizvodnju dobrih vina važno poreklo.

1979 Smith-Madrone Cabernet Sauvignon (još nije u prodaji- neprocenjivo!)

Braća Stu i Čarli Smit – koji još od 1970-ih proizvode vino u svom „ambaru“ obraslom u bršljan na obroncima Spring Mauntina, blizu auto-puta 29 na izlazu iz doline Napa: Nikad nisu odustali od svoje posvećenosti struktuiranim, uravnoteženim kaberneima koje prodaju po povoljnim cenama. Poseta njima me je podsetila na jednu raniju eru u dolini Nape, pre nego što su se pojavili blještavi izveštačeni glamur, Ferariji i „kultna vina“ od 800 dolara. Probali smo petnaestogodišnju „retrospektivu“ njihovih izvrsnih planinskih kabernea, za stolom postavljenim među buradima. Ovo 40-godišnje vino, druga po redu berba iz vinograda Smith-Madrone, i dalje je jedinstvenog ukusa, sa živahnim aromama i notama slatkog voća, začina, metvice i zemlje.

 

Elin McCoy, Bloomberg

10 poučnih romana za pametnije i bolje poslovanje

Odlazni terminal, Fraport (Frankfurt Nov 14, 2012. Reuters/Lisi Niesner/Davos Agenda)

Kada govorimo o “poslovnim knjigama”, obično podrazumevamo stručnu literaturu a ne književna dela.

Pa ipak, ukoliko želite da nešto naučite o dobrom liderstvu, preduzetništvu ili karijernom razvoju, nema razloga da svoju potragu u knjižarama ograničite samo na police na kojima su poslovna, ekonomska i finansijska literatura. Neke od najupečatljivijih i najinspirativnijih lekcija o biznisu i ekonomiji potiču iz – književnosti.

Setite se priče o propalom savetniku koji putuje svetom kako bi predstavio svoj proizvod („Hologram za kralja“ Dejva Egersa); ili one o ambicioznoj novinarki koja polaže računa tiraninu-uredniku (“Đavo nosi Pradu” Lorin Vajsberger); ili o grupi klinaca koji se združenim snagama snalaze nakon što su se obreli na pustom ostrvu („Gospodar muva“ Vilijema Goldinga).

Bez obzira na vašu strast ili profesiju, ove priče će nas zabavljati, dok nas u isto vreme, čak, možda, poduče ponečemu o poslovanju.

Džošua Feris, “Tada smo došli do kraja” (‘Then We Came to the End’, Joshua Ferris)

Ferisov satirični roman odvija se u jednoj čikaškoj reklamnoj agenciji koja je usred finansijskih previranja, a preostalo osoblje okreće se tračevima i kancelarijskom „političarenju“.

Knjiga nudi uvid u način na koji čak i najiritantniji saradnici mogu postati vaši najbolji prijatelji – i kako se čak i u najmučnijim poslovima može, barem donekle, pronaći izvesno ispunjenje i zadovoljstvo.

 

Mohsin Hamid, „Kako postati bezobrazno bogat u Aziji prosperiteta“ (‘How to Get Filthy Rich in Rising Asia’, Mohsin Hamid)

Prema Krisu Saki, multimilijarderu i investitoru u tehnološke biznise, svi oni koji su angažovani u Silicijumskoj dolini bi trebalo da pročitaju ovaj roman, u kojem pisac čini značajan zaokret u odnosu na sličnu literaturu ove vrste; jedan „tvist“ u odnosu na oveštalu, tradicionalnu „self-help“ spisateljsku produkciju tipa „uradi sam“; za razliku od nje, ova Sakijeva govori o čoveku koji odrasta u siromaštvu azijskog jugoistoka, da bi postao poslovni tajkun ni iz čega: od nule, a onda, vremenom, „per aspera ad astra“.

Verovatno realnija od bilo kojeg stručnog ili dokumentaristički napisanog dela sličnog tipa, ovaj „Milioner sa ulice“, u knjizi oslikava ambiciju, tako nužno potrebnu da se postane uspešan preduzetnik/ca, i to posebno u, blago rečeno, nepovoljnim ekonomskim uslovima.

“Mobi Dik”, Hermana Melvila (‘Moby Dick’, Herman Melville)

Ovaj književni klasik nije toliko konvencionalna priča o poslovnom poduhvatu koliko je,  u stvari, niz lekcija o liderstvu. Mornar po imenu Išmael pridružuje se posadi mornara u ekspediciji predvođenoj kapetanom Ahabom – u pitanju je lov na kitove (zabavna činjenica: Kompanija Starbucks dobila je ime po Starbaku, prvom oficiru broda „Pequod“, kojim komanduje Ahab (Inače, u pitanju je istorijski događaj pretočen u literarnu formu)

Ahab je harizmatičan i odlučan u pogledu hvatanja kita kojeg je prozvao Moby Dick (to je, opet, priča za sebe, čudan i pomalo bizaran način kojim Ahab naziva životinju koju želi da ulovi). Ipak, na kraju, Ahab, tokom svoje besno-očajničke potere kopa rupu pod sobom, gubeći tle razuma i racionalnosti, a samim tim i podrivajući čitavu ovu misiju, ne slušajući savete svoje posade niti mareći za sve realne opasnosti plovidbe usredsređene na hvatanje Velikog“.

„Stvari se raspadaju“, Činue Ačebea (‘Things Fall Apart’, Chinua Achebe)

Na površini, (površinski sloj, koji je „Naive transparency“), ovaj roman govori o širenju/nametanju britanskog kolonijalizma u jednom izmišljenom nigerijskom selu, i borbi onih koji predvode selo ne bi li spasli svoju zajednicu od uticaja hrišćanskih misionara.

I pored svega, uz taj sloj, priča takođe postavlja pitanja o tome šta čini uspešnog vođu i šta se dešava kada su ambicije vođe u sukobu sa interesima grupe.

 

Dejv Egers „Hologram za kralja“ (‘A Hologram for the King’, Dave Egers)

U jeku američke recesije, samozaposleni konsultant Alen Klej suočen je sa mogućnošću zaplene imovine, dok njegovoj ćerki preti napuštanje koledža jer ne može da joj plati školarinu. Sticajem okolnosti, Klej poslovno otputuje do jednog grada u Saudijskoj Arabiji kako bi kralju te oblasti predstavio hologramski sistem za telekonferencije.

Dok čeka da kralj konačno stigne, borba Kleja da ostane na „površini“ ilustruje ne samo kako je to poslovati u inostranstvu, već i kakav je osećaj kada vaš rad, u sasvim stranoj sredini, izgubi svoj uticaj.

„Don Kihot“ Miguela de Servantesa (‘Don Quixote’, Miguel de Cervantes)

Don Kihot je španski gospodin iz 16. veka koji čita toliko romantičnih priča o viteštvu da u jednom trenutku sebe imenuje vitezom i kreće na put kako bi spasao svet.

Don Kihot kroz čitavo delo utelovljuje duh preduzetnika koji insistira na tome da može da unapredi društvo iako se (neretko i njemu samom) te ideje čine nerealnim i predstavljaju značajnu prepreku na njegovom putu do uspeha. Borba protiv vetrenjača za njega, ali i za sve nas čitaoce, ipak – ima i te kakvog smisla, što je možda najveća draž ovog legendarnog dela. Duhovitost utkana u svaku stranicu, pa se komotno može preimenovati i u „Don Kikot“: od samog početka pa do kraja ovaj „gospodin“ je ushićujuće poletan, i beznadežno-komično veliki entuzijasta.

„Nešto se dogodilo“ Džozefa Helera (‘Something Happened’, Joseph Heller)

Ovaj satirični roman autora čuvenog trilera „Kvaka 22“ („Catch-22“) napisan je iz perspektive prvog lica; pratimo naratorov tok svesti, a to je biznismen Bob Sloukam. Kao što naslov kaže, Sloukamu se nešto dogodilo što je potkopalo njegov osećaj sreće, odnosno, u njemu je zapreteno da, i pored svega što je „sve na svom mestu i kako treba“, nešto nedostaje.

Ovo je snažna priča o tome kako profesionalni uspeh ne znači uvek i lično ispunjenje i sreću – toliko da jedan profesor Harvardske Poslovne škole svojim budućim studentima preporučuje da je pročitaju pre nego što dođu da slušaju njegov prvi čas.

“Beli tigar” Aravinda Adige (‘The White Tiger’, Aravind Adiga)

U nizu pisama kineskom premijeru koji treba da poseti njegov grad, pripovedač Balram Halvaj priča priču o svom preduzetničkom putu. Radnja se zbiva u Bangaloru, gde počinje da radi kao vozač jedne bogate porodice. Na kraju (a delom i kroz svoje „sumnjive“ aktivnosti), pokreće sopstveni taksi-biznis.

Ovaj pogled unutar psihe samoukog čoveka pokazuje koliko moćna može biti želja za profesionalnim i finansijskim uspehom – i dokle su ljudi spremni da idu kako bi ga ostvarili, prelazeći preko svih granica logike i morala.

„Đavo nosi Pradu“, Lorin Vajsberger (‘The Devil Wears Prada’, Lauren Weisberger)

Andrea „Endi“ Saks (En Hatavej), koja je nedavno diplomirala novinarstvo, dobija posao za koji bi „milion devojaka ubilo”: postaje zamenica urednice modnog časopisa „Pista“ (Runway), Mirande Pristli (Meril Strip). Miranda dominira svetom visoke mode sa svoje pozicije. Svojim asistentkinjama zadaje gotovo nemoguće zadatke, ali je Endi rečeno da se ovaj posao isplati: nakon godinu dana rada s Mirandom, možeš da se zaposliš u bilo kojem magazinu. Endi se odlučuje na taj izazov. Endi odmah biva privučena, i uvučena, u malo poznati svet moćnih modnih mogula. Svaki trenutak na poslu skopčan je s nekim novim zahtevom njene šefice, bilo da je to bukiranje karte za međunarodni let ili naručivanje odreska za ručak.

Bez obzira na pozadinu vaše karijere, većina će se osloniti na ideju da žrtvujete svoju strast (ili svoje dostojanstvo) kako biste stekli impresivno iskustvo prikazano u vašem poslovnom rezimeu. Konačno, „poslovne putešestvije“ glavne junakinje nadahnuće neke čitaoce da prevaziđu profesionalne izazove koji im izgledaju nepremostivo.

„Gospodar muva“ Vilijema Goldinga (‘Lord of the Flies’, William Golding)

U ovom anti-utopijskom romanu (jer je danas dobra stara anti-utopija zatrta „distopijom“), grupa britanskih dečaka nenadano skonča na napuštenom ostrvu posle avionske nesreće. Njihov opstanak zavisi od saradnje i organizacije.

Za ljude svih nivoa poslovanja, ova knjiga nudi izuzetno smislene lekcije o odnosu između lidera i sledbenika, kao i večite napetosti između timskog rada i individualnosti.

Kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita, ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Pažnja se na taj deo i suštinu priče izvesno ne uočava odmah, ali je, s druge strane, nemoguće ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koje izbijaju među dečacima, i njihovom nasilnom uspostavljanju međusobne hijerarhije. Književni odraz darvinizma u svom „najlepšem“ obliku.

“Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro…A onda su ljudi počeli da zaboravljaju sve što je važno.”

“Možda zver ne postoji. Možda smo to – mi.”

 

Davos Agenda, weforum.org (preuzeto sa portala Business Insider –  Shana Lebowitz, rubrika biznis strategija)

Čip Rid: delfinom uzvodno do pravih izvora profita

Čip Rid (Chip Reed), investicioni menadžer koji je na njujorškoj berzi (i) ove godine nadmašio 97% svojih kolega fond-menadžera objašnjava kako je doslovce bacio na kolena tržište akcijama i vrednosnim hartijama – bez posedovanja ijedne od onih Volstritu tradicionalno omiljenih deonica velikih tehnoloških kompanija.

Na kraju dramatične, ali veoma intenzivne godine za tržište akcijama, obveznicama, derivatima i opcijama, sada je sasvim jasno šta je najbolje funkcionisalo: igrati berzansku igru koristeći „ekstremno jaku odbranu“, uparenu s ulaganjima u dugoročno visokoprofitne firme sa višegodišnjim stabilnim prinosima (za recept se obratiti Vorenu Bafetu koji peče baš takve “kolače” – što je Čip Rid, po svemu sudeći, i učinio).

Ali, pre nego što pređemo na priču „Kako sam ja, izvesni Čip Rid, obrao njujoršku berzu u fiskalnoj 2019“, samo reč-dve o prirodi ovog zanimanja kojim se, zbog svoje zahtevnosti i odgovornosti bavi veoma mali broj ljudi. Kraće – zadužili ste se za nečije pare – u milionima, a možda pre u milijardama ili desetinama milijardi nekih „konvertibilnih apoena“, i sada sav taj tuđi kapital treba sačuvati – oploditi ga, odnosno, uvećati.

Investicioni menadžeri i brokeri su među najpopularnijim zanimanjima na svetu. Da bi se neko profesionalno bavio ovim veoma odgovornim poslom, neophodna je stručnost iz oblasti ekonomije i finansija, kao i upućenost sa pravilima berzanskog poslovanja. Investicioni menadžeri (IM) vode računa o svim ulaganjima firme, predviđaju trendove na finansijskom tržištu, donose investicione odluke.

Kako izvesne okolnosti i događaji utiču na vrednost neke kompanije i njeno poslovanje?

Investicioni menadžer(ka) mora da odlično poznaje hartije od vrednosti, računovodstvo i analizu finansijskih izveštaja, upravljanje ulagačkim rizicima, korporativno pravo kao i interni kontroling. Odgovoran je za tokove novca u kompaniji, upravlja fondom, odlučuje kada i u šta treba ulagati i kako još više unaprediti poslovanje kompanije.

Dakle, prisutne su neke posebne odlike koje ima gotovo svaki uspešni investicioni menadžer(ka). Evo koja znanja mora da poseduje. ako bi obavljao svoj posao na najefikasniji način, investicioni menadžer mora da savlada:

  • izradu finansijskih analiza hartija od vrednosti,
  • predlaganje odluka o kupovini i prodaji hartija od vrednosti,
  • usmeravanje upravljanja rizicima investiranja,
  • praćenje regionalnih i globalnih trendova u upravljanju imovinom fondova i korporativnom upravljanju.
  • Investicioni menadžer mora da zna koje osnovne berzanske operacije sadrži berzanski ciklus, da razlikuje berzanske naloge i berzanske poslove.

Za ovako odgovoran posao, bilo da se radi o brokerskim operacijama ili o ulaganjima investicionih (mutual) fondova, pravi stručnjak treba da razvije sistematičnost u radu, pedantnost i konciznost. Ključne su i sposobnosti analitičkog razmišljanja i zaključivanja, donošenje pravovremenih i odgovornih zaključaka i preporuka, dobrog vladanja brojkama, kao i posedovanje informatičkih znanja.

Ali – vratimo se ovde sagi o Čipu Ridu, glavnom menadžeru fonda Eaton Vance Atlanta Capital Select Equity, koji je ove godine napravio pravi podvig: „Izdvojio se od ostalih po veoma visokoj uspešnosti ulaganja i prinosa koja su ona donela – pritom se ne oslanjajući niti slušajući „ekspertske savete“ i dojave“ o najpopularnijim „šansama, prilikama i destinacijama“ za ulaganje novca.

Fond kojim upravlja Čip je u ovoj 2019. narastao za 37,4%, ostavljajući iza sebe 97%  svojih berzanskih kolega po struci, i znatno ispred ostalih koji rade s kompanijama listiranim na S&P 500, njujorškom berzanskom indeksu vrednosnih papira.

Čip je to postigao bez ikakvog diskretnog, tajnog, konspirativnog ili poluanonimnog uključivanja “treće strane” to jest dojava nekih svojih „ortaka i ekipe“ iz FAANG-a (zaposlenih na ključnim pozicijama u kompanijama Facebook, Amazon, Apple, Netflix, Google, s kojima gotovo svaki sjajan broker ili fond-menadžer mora da komunicira ne bi li od njih doznao šta je sledeća “velika stvar” u koju treba ulagati novac).

Ovaj nedostatak klasične podrške, odnosno „dojava“ – što su veoma često i relevantne informacije o tendencijama rasta ili pada akcija određenih firmi – moglo bi delovati kao značajna prepreka u Čipovom uspešnom ulaganju “po svojoj šemi i osećaju”, s obzirom na to koliko su neke od tih kompanija dobro poslovale. Guglova matična kompanija “Alfabet” je ove godine porasla za 30%, Fejsbuk se popeo za više od 50%, dok je Epl uzleteo za gotovo 80%. Rida, međutim, ovakvo stanje stvari i izostanak klasične podrške putem “dojava” nije poljuljala u primeni sopstvene strategije.

“Naš portfolio ne liči na ostale koje vode veliki fondovi s visokim prinosima odnosno kapitalizacijama”, rekao je Rid u ekskluzivnom intervjuu za Business Insider. “Mislim da ćemo u godišnjem fiskalnom ciklusu moći da nadmašimo S&P ili Russell 1000.”

Akcije FAANG-a i nekoliko drugih kompanija, poput Epla i Majkrosofta su toliko dominantne na američkoj berzi da je njihov udeo u mnogim zajedničkim (mutual) fondovima takoreći neizbežan. To je bila dobra vest za sve one koji su investirali u te kompanije, ali Rid drži do stava da je time stvoren „efekat stada“, gde brojni investicioni fondovi izgledaju identično i u osnovi su tek prosti odraz indeksne liste akcija S&P 500. Kraće, to je ulaganje na „siguricu“: sve firme sa liste S&P 500 predstavljaju signal potencijalnim ulagačima da se u njih može relativno bezbedno ulagati (uostalom, tako bismo i svi mi ostali, koji smo čisti paceri, ulagali: berzanski princip “Kud svi Turci – tud i mali Mujo” se u toj “brokerskoj igrici” neretko ispostavi kao dobar i profitabilan).

A budući da su deonice FAANG-a tako dugo vremena pobeđivale na berzama, vremenom postavši opštepoznati “profitni visokoletači“, ove su firme bile nenadano „zatučene“ prošle godine, kada je tržište doživelo veliki pad.

„Spremni smo da izgledamo drugačije u odnosu na postojeće referentne vrednosti“, rekao je Rid. “Mislim da ako u našem poslovanju ima nečega što je protivno glavnim strujama i kretanjima, pa, to je onda to – neka tako i bude. Ako mi se sviđa (da uložim novac u) Epl, postaću vlasnik nekih akcija ove kompanije. A ukoliko mi se on ne sviđa, pa – neću ga imati u portfoliju fonda kojim upravljam.”

Šta je Rid uradio umesto toga

Za Čipa i njegove saradnike najvažnija osobina bilo koje firme je kvalitetna zarada: Žele da pronađu kompanije sa jakim novčanim tokovima koje ne preuzimaju dugove i ne isplaćuju bilo kakve minuse i kreditne obaveze. Rid kaže da će „takva kompanija verovatno uspeti, bez obzira na trenutno stanje i tendencije u ekonomiji“, što znači da bi on i kolege koji upravljaju portfolijom ovog investicionog fonda učinili isto.

“Za nas je to – doslednost u zaradi prijavljivanoj tokom više od 40 kvartala (što je, zapravo, desetogodišnja profitna krivulja firme), a to je, po meni, prilično dobar pokazatelj kvaliteta nečijeg biznisa“, kaže Čip (Što je, zapravo, metod i receptura koju je „prorok iz Omahe“ primenjivao tokom čitave svoje karijere, uzimajući godišnje preglede profitnih kretanja, potom višegodišnje, a onda i na nivou višedecenijskog profitnog rasta, pre no što se odluči u šta da uloži svoj novac).

To znači da su Ridove investicije mnogo manje ciklične (manje se ponavljaju po nekom utvrđenom berzanskom paternu) od onih koje prave mnogi fond-menadžeri čiji se profit oslanja na berzanski rast. A u svetu sa nesigurnim i klimavim ekonomskim ishodištima, sa dosad neviđenim negativnim tj. kaznenim kamatnim stopama (novac stoji u bankama i trezorima, recimo, ECB-a ili kod fondova), a uz sve to su prisutne i velike trgovinske i političke tenzije – Rid i saradnici su stoga izgradili portfelj niskog rizika, što je, takođe, izašlo iz Bafetove „investicione radionice“ (uzgred, negativne kamatne stope i “povlačenje ručne” na investicije koče istovremeno i višak likvidnosti, umesto da intenzivnije izdaju kredite – koji bi, sa svoje strane, trebalo da podstaknu ulaganja i potrošnju… a što bi, potom, trebalo da podstakne rast i inflaciju).

Fond kojim upravlja poseduje jak “odbrambeni štit” i „zaštitni krov“. Rid i kolege napravili su značajna ulaganja u, recimo, kompanije koje se bave transferom novca, uložili su i u osiguravajući konglomerat White Mountains, potom u brojne firme koje se bave diskontnom maloprodajom, u kompanije koje se bave zdravstvenim uslugama ali i u Ball Corp – kompaniju za izradu tegli i staklene ambalaže, koja se, verovali ili ne, pokazala kao najbolji igrač na S&P 500 tokom prva tri kvartala 2019.

Dalje objašnjavajući “neobičnu” šemu po kojoj diversifikuje ulagački novac iz svog portfelja, Rid napominje da je pre svega odabrao da zauzme odbrambeni odnosno defanzivni stav odbijanjem da ulaže u kompanije za komunalne usluge ili trastove koji se bave investiranjem u nekretnine, jer izgradnja komunalne infrastrukture ne donosi dovoljno profita, dok kompanije za prodaju nekretnina ne raspolažu sa dovoljno slobodnog keša (kojeg bi Rid mogao da relativno lako „odveže“ i priključi ostalim prinosima fonda).

Iako manji rizik poslovanja na berzi lako može značiti i manju isplativost, Rid je nagrađen zbog svog postojanog pristupa. Čak i na nekom težem i volatilnijem tržištu, taj se čudan način kombinovanja „ofanzivne i defanzivne berzanske igre“ više nego isplatio: Fond Select Equity je u znatnoj meri dominirao na berzanskom tržištu i u 2018. godini.

“Veoma savesno radimo na zaštiti od negativnih trendova i efekata na tržištu (vrednosnim hartijama)”, rekao je Rid.

 

(Srodna tema: Šta o svojim uspesima priča sedam najboljih investitora sa Volstrita, predstavljajući svoje najbolje ideje za 2020. godinu)

Business Insider

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

Pet pitanja za preduzetnika #9: Rade Joksimović

Iskustvo nam prenosi serijski internet preduzetnik koji je pokrenuo pet startap kompanija, prvu akviziciju doživeo sa 21, osnovao hedge fond i mentorisao preko 100 startap timova pre 30. godine. Objavio portal StartIT.

SlideShare

Rade Joksimović je serijski internet preduzetnik, poznat po tome što je karijeru započeo sa 16 godina, a prvu akviziciju svoje kompanije doživeo sa 21. U poslednjih deset godina Rade je aktivno koristio svoj uticaj i medijska pojavljivanja za podstrek tehnološkog preduzetništva u Srbiji. U tom procesu je pro bono mentorisao više od 100 startap timova kroz kompanije kao što su Google, Startit, Pioneers, ICT Hub, Impact Hub, Seedstars i dr.

Karijeru je započeo kao samouki programer, radivši kao frilenser za kompanije iz Kanade, SAD, Rumunije i Srbije. Već sa 17 godina je radio na razvoju internet prodavnica za velike svetske retail kompanije. U toj firmi je prepoznao potencijal razvoja i globalnog plasiranja digitalnih proizvoda iz Srbije što ga je navelo na sopstveni preduzetnički put u IT industriji.

Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.

Od 2013. do 2016. godine Joksimović je reinvestirao profit u nove poslovne poduhvate i pokrenuo nekoliko startap kompanija sa fokusom na tržište SAD, kao što su: Recruit Folder, softversko rešenje za automatizaciju procesa evaluacije novih kandidata za uštedu HR odeljenju 12 sati po novootvorenom radnom mestu; Earn Coupon, softversko rešenje za podsticanje marketinga „od usta do usta” nudivši nagrade kupcima koji napišu recenziju na svojim ličnim Facebook i Twitter nalozima; Loyalis, softversko rešenje za program lojalnosti kroz partnerstvo sa američkim kompanijama BigCommerce i Shopify.

Pre dve godine Joksimović je počeo da se bavi inovativnim konsaltingom baziranom na sopstvenom „Business Intelligence” rešenju za optimizaciju budžeta internet oglašavanja. Koristi parametre kao što je vremenska prognoza za krajnju uštedu u proseku od 36 odsto na nivou celih Sjedinjenih Američkih Država.

Prošle godine se vratio u Srbiju kao deo New Startegy tima zadužen za vođenje digitalnih inovacija i postavljanje osnove za jedinstven model investicionog fonda sa fokusom na Jugoistočnu Aziju. Nakon uspešne jednogodišnje saradnje i ostvarenih ciljeva Rade nas obaveštava da napušta New Startegy kako bi se posvetio novim poslovnim izazovima u 2020. godini.

Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

U poslednjih 10 godina sam imao priliku da mentorišem više od 100 genijalnih startap timova gde se ista situacija ponavljala iznova i iznova. Preduzetnici bi prepoznali problem ili potrebu neke ciljne grupe za koju bi osmislili fenomenalno rešenje, a zatim bi ih želja za stvaranjem navela da utonu u razvoj rešenja da dokažu izvodljivost.

Međutim, ovo je izgradnja biznisa „na slepo”.

Popularne metode u startap svetu danas kao što su design thinking, lean metodologija i alati kao što je business model canvas su nas naučili da se svaka biznis ideja zasniva na tri ključne pretpostavke:

∼   Pretpostavku da je moguće napraviti proizvod koji zaista rešava neki problem ili ispunjava određenu potrebu ciljne grupe i to zovemo izvodljivost.

≈ Pretpostavku da postoji potražnja za onim što želimo da ponudimo tržištu, tačnije da tržište ima potrebu ili problem koji mislimo da imaju što zovemo poželjnost.

≡  Pretpostavku da možemo prodajnim kanalima iskomunicirati vrednost, naplatiti i isporučiti rešenje ciljnoj grupi na isplativ način, što je naravno isplativost.

Na danas dostupnom uzorku uspelih i neuspelih preduzetničkih poduhvata možemo da zaključimo da retko kada biznisi propadaju jer bi tim u toku razvoja shvatio da rešenje nije izvodljivo napraviti.

Definitivno je preduslov da postoji poželjnost od strane ciljne grupe, a to je korak koji se često preskače, jer zahteva suočavanje sa tržištem i potencijalno razbijanje snova, pa optimizam navede preduzetnike da ovaj korak vide kao gubljenje vremena, ili kao mogućnost da neko sazna za njihovu ideju i iskopira je i tako je preskoče.

Danas je toliko jednostavno napraviti jednu stranicu na internetu koja predstavlja vaše rešenje kao da je već realizovano i napraviti reklamu koju ćete digitalnim kanalima veoma povoljno plasirati vašoj ciljnoj grupi.

Prateći parametre kao što su (I) procenat ljudi koji klikne na takvu reklamu; (II) procenat onih koji dodaju vaš proizvod u korpu; i nakon što dobiju obaveštenje da proizvod ipak nije još dostupan (III) procenat njih koji popune svoje lične podatke da ih obavestite kada će proizvod postati dostupan; veoma lako možemo dokazati poželjnost.

Ovakav eksperiment sam koristio u svim svojim poduhvatima, ali i prilikom rada sa mnogim organizacijama koje su želele da izbace inovativni proizvod na tržište, kako bi potvrdili hipoteze i pivotovali ukoliko je potrebno na vreme.

Voleo bih da više preduzetnika shvati da optimizam jeste neophodan, ali da treba biti i realističan u najranijim fazama razvoja biznisa i ne preskakati ključne korake.

Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

StartIT

Svoju prvu kompaniju sam pokrenuo bez ikakve sopstvene ušteđevine i bez spoljnog kapitala. IT industrija je specifična po tome što ulaganjem sopstvenog truda i korišćenjem open source alata možete razviti komercijalno isplativ proizvod i plasirati ga na tržište praktično bez kapitala.

Međutim, to definitivno nije optimalan scenario i nešto što bih preporučio. Ja sam u mom prvom slučaju imao dosta sreće da su mi prve pretpostavke bile tačne, inače je to lako mogao da bude promašen pokušaj.

Malopre smo govorili o pravilnom testiranju pretpostavki — to je jako teško izvesti potpuno bez kapitala, iako je to ono što sam ja uradio u tom prvom slučaju. Tada eksperimenti traju mnogo duže i morate biti izuzetno kreativni kako bi pronašli efektne besplatne načine da iskomunicirate vrednost koju nudite vašoj ciljnoj grupi.

Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.

Danas ima mnogo više potencijalnih izvora kapitala, imamo Inovacioni fond koji je izvor bespovratnih sredstava, brojni startap akceleratori i seed fondovi u regionu, ali ukoliko imate sreću da biznis bazirate na nekom digitalnom rešenju, iskreno bih vam preporučio da odložite razmišljanje o tome dok ne počnete samostalno da generišete prihod.

Kako ste došli do prvog klijenta?

Do svog prvog freelance klijenta sam došao sa 16 godina kada sam jedno popodne u porodičnom domu porazgovarao sa tadašnjim vlasnikom mikro preduzeća za ugradnju gasnih kotlova iz Železnika koji je došao da naplati posao koji su njegovi zaposleni uradili tog dana.

Kroz razgovor smo došli do toga da nema sajt, a da je razlog za to što ne zna ništa o tome. Kao i većina mojih vršnjaka u tom periodu znao sam i odlučio da mu ispričam šta je to sve potrebno da bi se napravio sajt, iako nisam ni umeo da pravim sajt, ali sam iskoristio informacije iz napola pročitanog članka Sveta kompjutera i IT emisija.

To je bilo dovoljno da čovek pomisli da se bavim time i da me pita da li bih ja uradio sajt za njegovu firmu. Shvatio sam da je to prilika koja se ne propušta, odložio sastanak pod izgovorom škole i projekata za mesec dana koje sam iskoristio da naučim sve što sam mogao o pravljenju i hostovanju sajtova na internetu.

Mesec dana kasnije sam zakazao sastanak, otišao u košulji sa male mature koja je bila potpuno mokra od treme i pre nego što je sastanak počeo, ali sam uspeo da dogovorim izradu sajta, ubrzo ga i završio i moj prvi klijent i ja smo bili izuzetno zadovoljni rezultatima.

Buduće freelance klijente za izradu veb-sajtova sam nalazio kroz kolege sa kojima sam se povezivao na internet forumima tako što sam po ceo dan pokušavao da repliciram i rešim probleme koje su mnogo iskusniji od mene u ovom poslu nailazili i tražili pomoć na tim istim internet forumima.

Verujući da se dobro dobrim vraća, kada sam pokrenuo svoj prvi pravi biznis tri godine kasnije koristio sam isti princip da dođem do prvih klijenata — pomažući svojoj ciljnoj grupi na internet forumima uz suptilan potpis uz svaku poruku koji je objašnjavao šta moja kompanija prodaje.

Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Kada sam pre 11 godina započinjao svoju prvu kompaniju imao sam veliki problem da se ne mešam u posao i mikromenadžujem članove svog tima, što je proisteklo iz velike želje da mi se vizija ostvari.

Vremenom sam naučio da se prepustim članovima tima u koje sam verovao da će svoj deo posla uraditi savesno i na vreme, što je dovelo do toga da sam sve više i više sopstvenih obaveza delegirao i mogao da se više bavim strateškim usmerenjima firme.

Mislim da je ovo najčešći problem ambicioznih, a neiskusnih preduzetnika koji se plaše da će se sve raspasti ukoliko ne drže svoje prste u svemu. Kako preduzetnik stiče više iskustva i veće poverenje u svoj tim, ovaj problem se prirodno prevazilazi, a u narednim poslovnim poduhvatima postaje norma od samog početka.

Privredno društvo, ili na engleskom company, označava grupu ljudi koji su zajednica. Neophodno je da se kao preduzetnici tako i ponašamo i omogućimo članovima naših timova da ostvare svoj pun potencijal znajući da smo tu za njih, ali da im dajemo puno poverenje i slobodu u izvedbi onoga za šta su odgovorni.

Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Nisam imao apsolutno nikakvog iskustva sa procesom i poslovnom praksom pri prodaji IT firme kada sam ušao u taj proces, a nisam ni imao koga da pitam jer je startap ekosistem u tom periodu tek bio u nastanku, te nikog tada nisam poznavao ko je prošao kroz to iskustvo sa kojim bih se posavetovao.

Jedna od ključnih grešaka koje sam napravio je prihvatanje preširoko definisanog non-compete agreement-a, koji me je ograničavao da pokrenem novu kompaniju koja bi se bavila imalo sličnim aktivnostima u IT-u.

Međutim, uvek volim da ponavljam istu rečenicu, a to je da se sve dešava sa razlogom, na pravi način, u pravo vreme, zbog nas i da treba da budemo zahvalni na tome. Da nisam napravio tu grešku, ne bih počeo da se bavim finansijskim tržištima, to iskustvo ne bih preneo u svoje buduće poslove, a ne bih ni pomogao mnogim kompanijama koristeći to iskustvo.

Smatram da su poslovne greške najvrednija iskustva u poslovnom kontekstu, jer nam one pružaju neprocenjivo iskustvo i znanje koje kasnije možemo da primenimo i prenesemo nekom drugom i na taj način ostvarimo eksponencijalan pozitivni uticaj na druge, što bi bez proživljavanja inicijalne greške bilo teško izvodljivo.

 

Marko Marković, (11. 12. 19) startit.rs

Treći zakon: Analogna budućnost računarstva

Arterra/Getty/OneZero

Treći zakon, ne ponavljajmo naslov ali ipak samo evo sada – ne tiče se isključivo analogne budućnosti računarstva, već i “analognog” načina razmišljanja budućih računara. Zašto je i koliko bitno unaprediti i ponovo napraviti superiorni “analogni superračunar” – zarad sprečavanja masovne kontrole kako od  strane”nekih ljudi” tako i od strane “nekih mašina” – uveliko je u vrhu najzanimljivijih globalnih rasprava i diskusija – kako na nivou akademije i stručnjaka, tako i u društvu, među političarima i filozofima, građanima i aktivistima. Tekst se pojavio na portalu Medium u rubrici OZ, Nula/Jedan (OZ One/Zero), posvećenoj graničnim oblastima tehnologije i nauke. U pitanju su odlomci iz zbornika Džona Brokmana, posvećenog veštačkoj inteligenciji. U tekstu su izneti stavovi istoričara nauke Džordža Dajsona, koji se nalaze u njegovoj knjizi Treći Zakon.

Istorija računarstva može se podeliti na Stari i Novi zavet: pre i posle pojave elektronskih digitalnih računara, kao i pre i posle kodova (programa) koji su prodrli posvuda po Zemlji. „Starozavetni proroci“, su „obznanili“ temeljnu logiku i principe budućeg računarstva, uključujući tu pre svega dva filozofa i naučnika, Hobza i Lajbnica (Thomas Hobbes, Gottfried Wilhelm Leibniz). Tu su i „Novozavetni proroci“ u koje se ubrajaju Alan Tjuring, Džon fon Nojman, Klod Šenon i Norbert Viner (Alan Turing, John von Neumann, Claude Shannon, Norbert Wiener): Oni su stvorili same mašine.

Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.

Vinerova upozorenja o upravljačkim sistemima van čovekove kontrole pojavila su se pre 70 godina (1949.), baš kada je predstavljena i prva generacija elektronskih digitalnih računara koji su permanentno isprogramirani (kraće: sa ugrađenim softverom koji obezbeđuje njihovo funkcionisanje). Ovi sistemi zahtevali su neposredan nadzor programera odnosno ljudsku intervenciju, potkrepljujući dodatno Vinerove bojazni. Pa, šta je problem, sve dok programeri kontrolišu mašine? Od tada je rasprava o rizicima autonomne kontrole ostala povezana sa raspravom o mogućnostima, moćima i ograničenjima digitalno kodiranih mašina. Uprkos njihovim zadivljujućim moćima, malo je toga urađeno na pažljivijem praćenju njihove autonomije. Ovo je opasna pretpostavka: „Šta bi bilo kad bi bilo“ kada bi do ovog trenutka digitalno programirani rad i operacije svih mašina sveta (pod iole nekom „kontrolom“ nas ljudi) odjednom bio zamenjen „nečim drugim“?

U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).

Ne postoji sasvim precizno povučena linija koja bi obrazovala jasnu razliku između analognog i digitalnog računanja i računarstva. Opšte uzev, digitalno računanje bavi se celim brojevima, binarnim sekvencama, determinisanom logikom i vremenom koje se idejno predstavlja diskretnim skalarno-numeričkim priraštajem, dok analogno računanje obrađuje realne brojeve, „nedeterminističku“ logiku i kontinuirane funkcije, uključujući ovo „naše vreme“, sada, dok postoji kao kontinuitet u stvarnom svetu.

Zamislite da treba da pronađete sredinu nekog puta. Možete da izmerite njegovu širinu bilo kojim dostupnim priraštajem, a zatim digitalno izračunate sredinu do najbližeg uvećanja. Ili možete koristiti deo „strune“ – kao što to radi analogni računar – mapirajući širinu puta prema dužini niza i tako pronalazeći sredinu, bez ograničenja koja se pojavljuju kao rast na fiksnoj skali, udvostručavanjem niza na – sebi.

Mnogi sistemi rade i u analognom i u digitalnom režimu. Ovo „drvo“ integriše širok spektar inputa kao kontinuirane, neprekinute funkcije, ali, ako je prekinete – to jest ako posečete to „drvo“ – ustanovićete da ono broji godine kroz „digitalnu periodiku“, dakle u formi „digitalnog razumevanja zapisa“.

U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).

Uzgred, bit je najmanja jedinica informacije u računarstvu. Jedan bit predstavlja količinu informacije potrebnu za razlikovanje dva međusobna isključiva stanja, često predstavljana kao jedan (1) i nula (0), da/ne, tačno/netačno, ima/nema napona, itd. Bit se takođe koristi kao ime cifre u binarnom brojnom sistemu (sistem sa osnovom 2). Sama reč je prvi put upotrebljena 1948. godine u radu Kloda Šenona i nastala je sklapanjem početka engleske reči „binarna“ i kraja reči „cifra“ ili „jedinica“ na engleskom jeziku (binary digit ili binary unit). Šenon kaže da je ovu reč smislio Džon Taki.

Sasvim je moguće izgraditi nešto bez potpunog razumevanja tog istog.

Priroda koristi digitalno kodiranje za skladištenje, replikaciju (umnožavanje) i rekombinaciju nizova nukleotida, ali se oslanja na analogno računanje, koje funkcioniše u nervnom sistemu živih organizama, i gde je ono zaduženo za inteligenciju i kontrolu. Genetski sistem u svakoj živoj ćeliji je, zapravo, računar sa pohranjenim programom u sebi, sa već „učitanim softverom“. Ali, nijedan mozak to nije, za razliku od našeg organizma.

Digitalni računari realizuju promene između dve vrste bitova: one koji predstavljaju razlike u prostoru i bitova koji predstavljaju razlike u vremenu. Transformacije između ova dva oblika informacija, nizovi i njihova struktura upravljaju računarskim programiranjem, i sve dok računari zahtevaju ljudske programere, mi (ljudi) zadržavamo i kontrolu nad takvim mašinama.

Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.

Računarstvo ima dugu istoriju koja seže čak i pre no što je postojala nauka o računarstvu – o primeni neuronskih mreža, ali najvećim delom to su bile simulacije neuronskih mreža pomoću digitalnih računara, a ne neuronske mreže koje su u prirodi evoluirale delovanjem same prirode (naši „moždani računari“). Ovo počinje da se menja: proces se kreće „odozdo prema gore“ jer trostruki pokretači bespilotnih ratnih dronova, autonomnih vozila i mobilnih telefona podstiču dalji razvoj „neuromorfnih mikroprocesora“ koji implementiraju stvarne, u prirodi i našim glavama postojeće neuronske mreže, umesto simuliranja neuronskih mreža direktno u silicijum (i druge potencijalne supstrate kao zamena za silicijum koji je danas „kost & meso“ svakog računara), a odozgo prema dole – kao što se i naši najveći i najuspešniji projekti u tom smeru sve više se okreću analognom računarstvu tj.analognom računanju u svojoj infiltraciji i kontroli sveta.

I, dok raspravljamo o inteligenciji digitalnih računara, analogno računarstvo tiho preobražava ono digitalno, na isti način na koji su analogne komponente poput vakuumskih cevi nekada doživele prenamenu – pri izgradnji digitalnih računara nakon Drugog svetskog rata. Pojedinačno determinisani procesori konačnih stanja, koji rade ograničene kodove, formiraju „višećelijske“ organizme velikih razmera, u nikad dovršenom jednom stanju, potpuno nalik višećelijskim organizmima u divljini i stvarnom svetu (u prirodi). Rezultirajući hibridni analogno-digitalni sistemi tretiraju tokove bitova kolektivno, „uvezano“, što je način na koji se protok elektrona tretira u vakumskoj cevi, dakle kolektivno uvezani – a ne pojedinačno, kao što se s bitovima postupa na uređajima diskretnog stanja koji stvaraju protok (tranzistori, procesori, mikročipovi itd). Bitovi su „novi elektroni“: Analogno računanje se vratilo, a po svojoj prirodi ono preuzima kontrolu.

Superračunar “Summit” kompanije IBM

Upravljajući svime, od protoka robe i saobraćaja do protoka ideja, ovi sistemi vrše operacije statistički, jer se informacije o kodiranim frekvencijama impulsa obrađuju u neuronu ili mozgu. Pojava i uspon inteligencije privlači našu pažnju na nas same, „Homo sapiensa“ – ali ono zbog čega bi trebalo da se zabrinemo je – pojava kontrole.

Zamislite da je sada 1958. i da vi pokušavate da odbranite kontinentalni deo SAD od vazdušnog napada. Da biste razlikovali neprijateljske letelice, jedna od stvari koja vam je potrebna, osim mreže računara i radarskih punktova za rano upozoravanje, jeste mapa celokupnog komercijalnog vazdušnog saobraćaja, ažurirana u realnom vremenu. Sjedinjene Države izgradile su takav sistem i prozvale ga „Sejdž“ (SAGE; Semi-Automatic Ground Environment, Poluautomatska sredina za prevenciju/sprečavanje mogućih civilnih, u ratu neplaniranih letova – pokretačka sila sličnih sistema i prva mreža velikih računara koja je, povezana s radarskim sistemom, upravljala, recimo, funkcionisanjem sistema NORAD). SAGE je, zauzvrat i kao neku vrstu „zahvalnice“, za civile stvorio nadasve korisni „Sejber“ (Saber), prvi integrisani rezervacioni sistem koji služi za rezervaciju avionskih putovanja u realnom vremenu.

Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.

Ali, zar negde nema neke „kontrolne sobe“, s nekim ko kontroliše „stanje stvari“ i „situaciju“? Možda i ne. Hajde da kažemo da, na primer, gradite sistem za mapiranje saobraćaja na autoputu u realnom (trenutnom) vremenu, jednostavno tako što ćete automobilima davati pristup mapi u zamenu za izveštavanje o brzini vozila i njegovoj lokaciji u svakom trenutku. Rezultat je potpuno decentralizovani sistem upravljanja. Nigde, zapravo, ne postoji model upravljanja… osim sistema po sebi, koji „kontroliše“.

Zamislite sada da ste u prvoj deceniji 21. veka i da želite da pratite složenost ljudskih odnosa u realnom vremenu. Za društveni život na nekom malom koledžu, mogli biste da napravite centralnu bazu podataka i da je redovno ažurirate, ali njeno održavanje postalo bi neodrživo i nadilazilo bi vaše mogućnosti ukoliko se „koledž“ uzme u većim razmerama i formatu. Zato je, ipak, daleko bolje da pošaljete besplatne kopije jednostavnog poluautonomnog koda (programa/softvera), koji se nalazi na lokalnom nivou, i pustite da ažurira određenu društvenu mrežu. Operacije po ovom kodu izvršavaju digitalni računari, ali analogno računanje koje opslužuje sistem u celini daleko prevazilazi složenost osnovnog koda. Ishod: dobijate model pulsno-frekvencijski programiranog „društvenog“ grafikona koji postaje društveni tj. graf socijalizacije određene grupe. On se prvo naširoko širi kampusom, a onda i svetom.

Predstojeća revolucija u računanju-računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema, nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu.

Šta ako želite da napravite mašinu koja će zabeležiti značenje svega onoga što je ljudskoj vrsti poznato od njenog nastanka do danas? Imajući u vidu Murov zakon (Gordon Moore, 1965), očigledno je da nije potrebno još puno vremena da bi se digitalizovale sve postojeće informacije u svetu. Skenirate svaku knjigu koja je ikada štampana, prikupite svaki e-mail ikad napisan i sakupite 49 godina video-zapisa, radite to 24 sata, dok u stvarnom vremenu pratite gde su ljudska bića i šta ona rade. Ali – kako uhvatiti značenje?

Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer značenje, među ljudima, nije u osnovi logično. Najbolje što možete da učinite, nakon što sakupite sve moguće odgovore, jeste da u „igru značenjima“ uvedete (što je moguće bolje) definisana pitanja i sastavite pulsno-frekvencionu „ponderisanu“ mapu (odnosno premerenu i podešenu algoritmom, stvarajući mapu „povezanosti svega postojećeg“). A pre nego što to saznate, vaš sistem neće samo naprosto posmatrati i mapirati značenje stvari, već će i konstruisati njihovo značenje. Vremenom će sam sistem kontrolisati značenje, na isti način na koji digitalno mapirani saobraćaj u jednom trenutku počinje da kontroliše protok saobraćaja – iako nam, na prvi pogled, izgleda da ga niko ne kontroliše.

Postoje tri zakona veštačke inteligencije. Prvi, poznat kao „Ešbijev zakon“, nazvan je po kibernetičaru Viljemu Rosu Ešbiju (William Ross Ashby, 1903-1972), autoru projekta „Design for a Brain“. On kaže da svaki efikasni sistem kontrole mora biti složen onoliko koliko je složen i sistem koji on kontroliše.

Drugi zakon, kojeg je artikulisao Džon fon Nojman (John von Neumann, 1903-1957)  kaže da je najvažnija karakteristika složenog sistema to što on predstavlja svoj najjednostavniji opis ponašanja. Najjednostavniji kompletni model organizma je – sam organizam. Pokušaj da se ponašanje sistema svodi na bilo koji formalni opis čini stvar još više, a ne manje, komplikovanim.

Treći zakon kaže da svaki sistem dovoljno jednostavan da bi bio razumljiv neće biti dovoljno komplikovan da bi se ponašao inteligentno, dok će svaki sistem dovoljno komplikovan da bi  mogao da se inteligentno ponaša biti isuviše komplikovan da bi se razumeo. Jednostavno rečeno, dokle god ne razumete do kraja „ono drugo biće“, to znači da ono poseduje inteligenciju (koja se, shodno dotičnom Trećem zakonu, ne može do kraja razumeti).

Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. Potpuno je moguće uspešno izgraditi, stvoriti nešto – a pritom ne posedovati potpuno razumevanje “tog nečega”. Ne morate u potpunosti da razumete kako mozak funkcioniše da bi se, sudeći po razvoju stvari u nauci i tehnologiji, stvorio jedan takav koji funkcioniše identično „onom pravom“. Ovo je rupa koju nijedna vrsta, opseg i intenzitet nadzora nad algoritmima od strane programera i njihovih etičkih savetnika nikada ne može „sapeti“. Dokazano „dobar“ A.I. je – samo mit. Naš odnos sa istinskim A.I. uvek će biti pitanje vere, a ne dokaza.

Previše nas muči zabrinutost o mašinskoj inteligenciji, ali smo premalo zabrinuti za pitanja njene samo-reprodukcije, međusobne komunikacije i kontrole. Sledeća revolucija u računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu. Odgovor prirode onima koji veruju da mogu da naprave mašine koje bi kontrolisale „sve na svetu“ biće da im omogući da naprave mašinu koja će kontrolisati njih same – ljude koji žele kontrolu nad svakim i svačim.

∗  ∗  ∗

Odlomak iz knjige „Treći zakon“ Džordža Dajsona. Prilagođeno za zbornik Džona Brokmana Possible Minds: Twenty-Five Ways of Looking at AI  (Penguin Press & Publishing Group, Random House).

 

George Dyson

MEDIUM

Britanski biznismen koji izvozi kineske proizvode na globalna tržišta

„Tajšan“ (Taishan) predstavlja nove proizvode svojim kupcima putem mobilnog live streaminga u Jivuu, istočnokineskoj provinciji Žeđjang, 1. decembra 2019. [Xinhua]

Britanski biznismen Najdžel Krop (Nigel Cropp) uzeo je „Tajšan“ (Taishan) kao svoje kinesko ime jer ljudima s kojima radi u Kini, po njegovom ubeđenju, naziv ove planine uvek ostavlja utisak kako je Najdžel „stabilan poput planine Tajšan“.

Najdžel je otkrio „nepregledne“ mogućnosti u međunarodnoj trgovini uvođenjem na svetsko tržište kineske proizvode iz Jivua iz provincije Žeđjang u Istočnoj Kini.

Tajšan je 2005. došao u Kinu da bi poslovnim ljudima predavao engleski 2005, a oženio je svoju studentkinju Wu Qin tri godine kasnije.

Da bi svoje marketinške veštine primenio u praksi, Najdžel je 2008. sa suprugom otvorio uvozno-izvoznu kompaniju.

Uzgred, koliko je Najdželu doprinela Wu Qin kako bi “Tajšin” uspešno pokrenuo svoj “britanski” biznis podseća na jednu raniju priču s ovog mesta, “Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast”, što, preciznije, znači da bi, pravično iznivelisanim cenama rada i poštenijim i pravičnijim angažmanom, žene doprinele godišnjem svetskom BDP-u za čitavih 26% (!)

cityam.com

Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.

Ravnopravnost u radnom procesu, jer je 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova: pokrenuti efikasnu akciju, a cilj je dostići što bolji – zapravo pravičan – paritet cena rada i podjednake rodne angažovanosti na globalnom nivou: tu je i nisko učešće ženske radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.

Oslanjajući se na Wu Qin i Yivu, to „najveće veleprodajno tržište malih stvari i roba na svetu“, pokrenut je posao ovog para. Najdžel je 2012. otvorio zapadni restoran iskoristivši atraktivnost koju ovaj grad ima za međunarodni poslovni kor.

Počev od novembra 2014. godine, China Railway Express otvorio je 11 linija, što je ujedno otvorilo nove poslovne puteve za Najdželov posao. Od božićnih ukrasa do kućnih potrepština, Najdžel i njegova supruga naširoko izvoze proizvode „Made in China“ u Evropu i Sjedinjene Države.

“Proizvodi ‘Made in China’ su jeftini i lepi, a njihov kvalitet se poboljšao do nivoa onog koji imaju proizvodi zapadnih razvijenih zemalja. Tržište ovim proizvodima postaje sve šire i šire”, rekao je „Tajšan“.

Unapređujući poslovno okruženje, Kina privlači sve više poslovnih ljudi poput Najdžela, kako bi pokrenuli posao u Jivuu. Trenutno se iz ovog industrijskog centra izvozi više od 1,8 miliona proizvoda u 219 zemalja i regiona. Jivu svake godine privlači 500.000 međunarodnih kupaca, a preko 15.000 stranih poslovnih ljudi iz više od 100 zemalja i regiona živi u ovom gradu. Statistički podaci pokazuju da je Jivu centar za gotovo tri hiljade stranih kompanija (2.829) i privlači investicije iz 123 zemlje i regiona.

Najdžel u razgovoru sa kineskom biznismenkom u Jivuu, 1. decembra 2019. [Xinhua]

„Tajšan“ odnosno Najdžel proverava u magacinu u Jivuu kutije za izvoz inostranstvo u 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (u sredini) razgovara sa osobljem (desno) kako bi se pobliže upoznao s logistikom teretnih vozova na relaciji Kina-Evropa u mestu Jivu, istočna kineska provincija Žeđjang 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (desno) raspituje se među ovdašnjim službenicama zaduženim za međunarodnu trgovinu, Jivu, 1dec 2019 [Xinhua]

Najdžel (drugi s leva) drži pečenu ćurku kojom će ugostiti prijatelje u svom zapadnom restoranu u Jivuu, provincija Zhejiang u Istočnoj Kini, 1. decembra 2019. [Xinhua]

 

chinadaily.com.cn

Pet pitanja za preduzetnike #8: Vuk Popović i Filip Karaičić

Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do pokretanja sopstvenog biznisa reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’.

Publici portala Startit je kompanija Quantox verovatno u sećanju od prošlog leta kada su kreirali svoj blockchain proizvod Review.Network, platformu za istraživanje tržišta i onlajn recenzije, i za ovaj projekat skupljali kapital putem ICO-a (eng. Initial Coin Offering). 

Međutim, ova kompanija koja se bavi pružanjem softverskih usluga postoji više od 13 godina, a na njenom čelu su Vuk Popović i Filip Karaičić. Ako ovaj dvojac pitate koji je to preduzetnički put koji ih je doveo do Quantox-a reći će vam „Otvorili smo firmu i krenuli da radimo’’. Kako kažu, posao se jednostavno rodio kada su prijatelji počeli da im traže pomoć za rešavanje različitih softverskih problema. 

Nikada nisu pomišljali da rade za nekoga, već su odgovornost rešili da preuzmu na sebe. U skladu sa tim Vuk naglašava da je jedna od najvažnijih stvari kod preduzetništva da uvek budeš proaktivan, dok Filip smatra da su ljudi često skloni da mnogo pričaju, teoretišu, čekaju savršen splet okolnosti, savršenu verziju svog proizvoda… A načelno se sve svodi na to da moraš da vidiš koji su to koraci koje treba da preduzmeš da bi negde stigao i da kreneš da ih sprovodiš u delo.

Tako su u početku bili orijentisani na BPO (eng. Business Process Outsourcing) i pozicije koje nisu zahtevale visoke kvalifikacije, da bi nešto kasnije prešli na development. Tim putem su prerasli u ono što je Quantox danas — internacionalna kompanija koja zapošljava više od 200 ljudi. 

Trenutno se nalaze pred otvaranjem kancelarija u Ukrajini i najveći problem im je da nađu dobre menadžere i dovoljan broj developera.

Quantox News
1. Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

Filip: Ne smete da ostavite svoj redovan posao. Mnogi misle da će kada postanu preduzetnici da rade nešto zanimljivo i super, nešto što vole. Istina je da će se to desiti možda nekada, možda nikad. Dok tvoj posao ne zaživi moraš paralelno da radiš i ono od čega inače živiš i to nešto novo što pokušavaš. A to malo ljudi može jer je naporno. 

Ono što često primećujem je da iz nekog razloga, možda i opravdanog, ljudima posao preduzetnika deluje super-zanimljivo. Misle da se mnogo zanimljivih stvari dešava iza zatvorenih vrata i onda im je ideja o preduzetništvu i uopšte upravljačkim funkcijama primamljiva. Ovaj posao je u stvari gomila sastanaka, gomila mejlova, gomila dokumenata i povremeni momenti kreativnosti kada uspeš da odvojiš vreme. 

Tek kada dođeš na nivo gde imaš ljude koji za tebe rade zaboraviš šta si sve morao ti sam da radiš. Npr. jednom prilikom smo kupovali stolice. I super, stignu ti stolice. Stigne 40 stolica u kutijama. Ko će to da sklopi? Zaposleni neće da sklapaju. To onda moramo mi. Ako stolica pukne, ja moram da je rasklopim, stavim u kutiju i odem da reklamiram. Ima puno takvih stvari, koje nemaju veze sa tim što ti želiš da se baviš kodom i praviš aplikacije.

Vuk: Tako je. Dok nam nije krenulo sve smo bili – i HR i čistačica i komercijalista i office menadžer i office asistent…. 

Takođe, ljudi zaborave da rade. Zaborave da kada si sam sebi gazda to ima i prednosti i mana. Sada je šest popodne i mi razgovaramo s tobom, u šest i 15 već imamo sledeći sastanak, a jutros u devet smo došli na posao. Decu neću videti do ne znam kad, a sutra ujutru idemo za Makedoniju. U ponedeljak već treba da smo na Tajlandu, u nedelju u Kijevu…

2. Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

Filip: Uglavnom smo se bavili pružanjem usluga, a kod pružanja usluga jedna od pozitivnih strana jeste to što je ROI (return of investment ili zarada na investirano, prim. aut.) brz. Ti isporučiš nešto i to ti bude plaćeno. Nije kao kod klasičnog startapa baziranog na proizvodu, gde morate da gradite taj neki proizvod i brend. S druge strane, rast je svakako postepen i mukotrpan, nema uspeha preko noći.

Vuk: Mi smo imali osnivački kapital, od starta smo krenuli profitabilno. Ja sam u biznis krenuo 1998. godine, sa tadašnjih 14 godina sam ušao u affiliate marketing (partnerski marketing, prim. aut.) i u njemu ostao nekoliko godina.

Krajem devedesetih sam bio klinac koji je sa 15, 16 godina dobijao čekove od Google-a na basnoslovne sume. Čitaoci će znati šta je u to vreme značilo raditi SEO, Google, affiliate marketing… Nismo bili bez para, a firmu smo pokrenuli da zarađuje pare. Samo je trebalo uzeti stvar u svoje ruke.

3. Kako ste došli do prvog klijenta?

Vuk: Preko ličnih konekcija. Zato što sam bio u affiliate marketingu znao sam puno ljudi, a affiliate marketing dosta koristi usluge programera, front-end, back-end, dizajnera… Svi ostali su dolazili preko preporuka. 

Druga stvar je to što je Quantox dosta putovao. Prošli smo mnogo sajmova u mnogo zemalja. Izrael, Malta, Bangkok, Las Vegas… Posećujemo dosta konferencija i na dosta njih smo pukli, a dosta njih nam se i isplatilo. Ali opet, najbolja reklama su preporuke. Od toga stiže najviše stabilnog posla. 

4. Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Vuk: Kada sam počinjao posao ništa nisam istražio, jednostavno sam odgovarao na ponude. Kada bi me neko pitao da li bih mogao nešto da uradim ja bih rekao da mogu. Izračunao bih koliko šta košta i to je to. U developmentu i autsorsingu je posao čista trgovina. 

Zato je često bilo ‘’Jel’ može? Može, znamo mi to’’, a zapravo nemamo veze. Svaku moguću grešku koju smo mogli da spoznamo, spoznali smo preko svojih leđa i platili je debelo. Zato iza sebe imamo i upropašćenih projekata, propalih kodova, refundacija, nebrojeno puta smo crveneli… Naravno, sada pravimo bezazlenije greške. 

Ipak, najznačajnije mi je što sam naučio da amortizujem probleme. Ranije sam mnogo impulsivnije reagovao na probleme i zbog toga čak ugrozio svoje zdravlje. Kad otkaže klijent, kad otkaže developer, kad se klijent ophodi loše prema tebi, kad se zaposleni ophodi loše prema tebi… Međuljudski odnosi su me najviše pogađali. Radnik može da ode u drugu firmu i neće imati problem, ali nama taj problem ostaje. Ne kažem da mi je sada milo kada izgubim klijenta ili zaposlenog, ali se ne stresiram više kao ranije. 

Quantox News

Filip: Jedna od važnijih stvari je i to što smo savladali i postali svesniji kako da funkcionišemo tako da su svi zamenjivi i da ne postoji taj stres. Neki put uprkos naporima izgubiš nekog klijenta ili izgubiš neki posao.

 

5. Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Vuk: Takvih situacija ima mnogo. Međutim, nikada neću zaboraviti jednu situaciju kada smo imali potpisan ugovor. Ja sam zbog tog klijenta putovao nekoliko puta u Los Anđeles i ostajao tamo po mesec dana. Zaista sam se potrudio za tu poziciju pre nego što smo posao predali jednom od naših tadašnjih projektnih menadžera. 

Uglavnom, posao je propao zbog neodgovornosti nekih od naših ljudi, a od tih ljudi smo sve vreme dobijali informaciju kako sve teče savršeno. I tako sve dok sa klijentove strane posle tri meseca nije stigla odluka da raskidaju ugovor. Nisu nam čak ni poslednji fakturu uplatili, što se retko dešava. To nikada neću prežaliti jer je bio veliki klijent, ogroman posao.

Filip: Iz te situacije smo izvukli pouku i naučili da na drugačiji način definišemo klijente i koji su to key accounts o kojima moramo posebno da vodimo računa, da ne prepuštamo takve poslove novim zaposlenima, već onima koji su dokazali svoju vrednost i sposobnost. Naučili smo to na teži način, ali smo naučili. 

Tekst: Sanja Vatić, StartIT.rs

Da li je Barak Obama bio najintelektualniji američki predsednik?

Ovo je pitanje postavljeno na portalu Quora.

(Odgovorio: Viljem Tarmond (William Thurmond), nekadašnje vojno lice, potom civil angažovan u armiji SAD 1983-2009)

Na osnovu svih osobina i kvaliteta, ta čast mora pripasti Vudru Vilsonu (Woodrow Wilson, Demokratska stranka), na osnovu svojih kvalifikacija, dostignuća, ličnih kvaliteta ili s aspekta ljudskih osobina, obično kada se koristi da naznači da je ta ličnost za nešto pogodna – recimo, za američkog predsednika. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1919. godine, ali je bio i – vatreni rasista.

Vudro Vilson, 28. predsednik SAD 1913-1921. Portret u bašti, 1920 (MSNBC/ Getty)

Vilsonovi roditelji su poreklom bili iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji sele se na jug 1851. i počinju da otvoreno podržavaju Konfederaciju. Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je osnivač, a od 1861. do 1898. i vođa Južnjačke prezbiterijanske crkve.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Dejvidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju Kongresna vlada. (Wikipedia)

Njegova akademska dostignuća bila su vrhunska; doktor političkih nauka na Univerzitetu Džons Hopkins, diplomac Prinstona, profesor i autor brojnih zapaženih knjiga i naučnih radova. Pametan momak. Na žalost, on je ujedno i najtvrđi rasista koji je boravio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće od Američkog građanskog rata do danas. Takođe, njegovi napori u suzbijanju građanskih sloboda, kao i nastojanja da uguši neslaganja i razmimoilaženja ovim povodom, nisu bila ni previše „demode“ za Ameriku u to doba. (Gajio je izuzetne simpatije prema Srbima koji su podneli ogromne žrtve tokom Velikog rata 1914-1918. Uzgred, teško je ne ostati fasciniran činjenicom da je, u tom periodu, ta zemlja ostala bez dve trećine svog radno i reproduktivno sposobnog muškog stanovništva prim. prev.).

Na drugom kraju, ali i kao krajnost, suprotnost Vilsonu, naći ćete Harija Trumana (člana Demokratske stranke, kao i Vudro Vilson).

Hari Truman, 33. predsednik SAD 1945-1953 (Foto History.com)

Proveo je godinu dana pohađajući kurs za biznis u državnom koledžu. Kasnije je upisao i kurseve prava u večernjoj školi kako bi postao advokat, ali je odustao od sticanja diplome. Pokazao se kao odlučan predsednik… okončao je Drugi svetski rat (bacivši dve atomske bombe na Japan – američke demokrate su, po nekom pravilu i tradiciji, oduvek začinjale velike globalne sukobe), bio je figura od presudne važnosti za stvaranje Ujedinjenih Nacija i države Izrael, razbio je dotad ukorenjenu segregaciju u američkoj armiji (razbivši rasističku podelu vojnog osoblja), stvorio američke vazduhoplovne snage kao poseban ogranak, ušao u koštac sa globalnim usponom komunizma stvaranjem NATO-a i angažovanjem američkih trupa u borbama u Koreji – a usput i otpustio generala Daglasa Makartura, legendarnog vojskovođu i republikanskog simpatizera, koji se osupnuto povinovao ovoj predsednikovoj naredbi – inače vatrenog zagovornika bacanja atomske bombe na Japan… i to ne jedne, već dve.

General Daglas Makartur. Foto: National Review

(Otpuštanje Makartura bila je tek kap koja je prelila čašu, jer se tokom Korejskog rata nije povinovao zakonu subordinacije, odnosno, nije slušao naređenja izdata “odozgo”. Makartur je prvenstveno sklonjen zbog svog žestokog protivljenja Trumanovom konceptu vođenja rata na 48. paraleli: za razliku od američkog predsednika, koji je želeo veoma ograničena dejstva operacija, Makartur, sam po sebi jedinstvena pojava, želeo je “uragan”, koji je već ranije demonstrirao u basenu Pacifika tokom IIsv.r.).

Poenta onoga što želim da kažem je u ovome: diplome nipošto nisu prava mera inteligencije, morala ili ličnog uspeha. One su, ipak, korisne kao mera akademskog uspeha… ako vam to nešto uopšte znači.

 

Quora

Bordoška loza u Šandongu: Francusko vino iz kineskog tla

Svaki ljubitelj vina verovatno je upoznat sa par detalja o Šatou Lafit Rotšild (La Fite, porodično prezime) čuvene porodice koja, uz mnoge druge stvari, važi i za najveće i najstarije vinare na svetu. Ovde je pridev “najveći” tesno povezan sa odnosom kvalitet-cena. Ne postoji boca Šatoa Lafit koja ide ispod 800-900 dolara (jeftinije “pučke” verzije).

Chateau Lafite Rothschild smešten je na levoj obali reke Žironde, na šljunkovitom tlu apelacije Pojak (Pauillac) u oblasti Medok (Medoc), u severozapadnom delu Bordoa. Ova vinarija i njeno vino spadaju verovatno u sam vrh svetskog vinarstva, a prosečna cena jedne boce je nešto ispod hiljadu dolara (dok ima boca koje na aukcijama dostižu nestvarne cifre od nekoliko stotina hiljada dolara).Ova “boca ekonomski prilagođena kineskom kupcu” košta 300 dolara, i zaista je od francuske loze – iz Kine.

Na imanju Rotšilda u provinciji Šandong prošlog meseca je obavljena prva berba. Pre toga je ovo vinogorje u nastanku pripremano 10 godina.

Domaine de Long Dai, kinesko vinarsko imanje čiji vlasnici u Francuskoj drže čuveni Šato Lafit Rotšild (Château Lafite Rothschild) su pre deceniju odlučili da francusku lozu i školu gajenja prenesu na Daleki istok (Foto: Giulia Marchi za Njujork tajms)

U Kini su priče o Šato Lafit Rotšildu opštepoznate koliko su to i priče o vinima iz Bordoa, već „pretočenima“ u legendu.

Postoje priče – često ponavljane, nikada potvrđene – o bogatim kineskim biznismenima koji ovaj Šato Lafit , čija prosečna cena za bocu od 0.75l ide preko 900 dolara, mućkaju sa Sprajtom. Ili onda kada je jedan kineski zvaničnik rekao da je bar polovina prodatih Lafita u Kini – lažno. U novije vreme je vlada te zemlje sprečila inače posvuda čest način korupcije – bocom dobrog pića. Ta se korupcija, u rukama lokalnih zvaničnika i moćnika, transformisala iz novca u ogromne zalihe vina, vredne desetine hiljada dolara.

Poslednje poglavlje sage o Lafitu je, međutim, nešto sasvim drugo: Kompanija koja stoji iza poznatog imena Domaines Barons de Rothschild (Lafite) sada je proizvođač vina svetske klase – koje se u potpunosti proizvodi u Kini.

Long Dai je prošlog meseca završio prvu berbu (Giulia Marchi/NYT)

Lafit je u oktobru imao svoju prvu berbu grožđa uzgajanog u Domaine de Long Dai, vinskom imanju Rotšildovih u provinciji Šandong. Ova stolećima stara francuska vinarija tvrdi da je, na svoj rizik, u stanju da zaustavi kinesko usporavanje ekonomije kao i da „nacionalističke vetrove“ preusmeri u svoju korist – s jednim svojim lokalnim proizvodom.

Vino se od grožđa pravilo u Kini vekovima unazad, ali nikada nije bilo tako popularno kao ostala pića, pa, samim tim, ni ova zemlja nije bila poznata po svom vinarstvu. Tek su odnedavno domaći proizvođači počeli da teže većem kvalitetu, onom koji bi bio dovoljno visok da se dopadne enofilima, uglavnom u vidu proizvodnje malog obima.

„Kada sam počela da intenzivnije posećujem (Šandong), mnogi kolekcionari vina vrhunskog kvaliteta su mi govorili kako „Ne, nikada nećemo piti kinesko vino“, rekla je Saskija de Rotšild, koja je prošlog meseca nasledila svog oca u ulozi predsednice Lafitovog borda. “To je zaista bila opklada koju smo prihvatili: da napravimo vrhunsko kinesko vino kojim će se Kinezi ponositi.”

Ipak, vinari kompanije Lafit započeli su da rade u teškom trenutku, čiji se efekat odrazio na sve zapadne kompanije koje se bave proizvodnjom luksuzne robe čiji su kupci, uglavnom, pripadali kineskoj eliti.

Kampanja predsednika Sija Đinpinga protiv korupcije godinama je suzbijala ekstravagantnu potrošnju, a prodaja vina – omiljeni poklon među političkim i poslovnim liderima – pogodio je i Lafit, i to posebno snažno. Prošle godine je po prvi put u pet godina opao uvozni kontigent vina, navodi se u izveštaju Wine Intelligence, analitičke firme iz Londona.

Slika: Saskia de Rothschild, predsedavajuća Lafita, u vinogradima Long Dai. Suve prolećne sezone u regiji i letnje monsunske kiše su pravi izazov za vinare (Giulia Marchi/NYT)

Za strane kompanije, drugi veliki izazov je rastuće nacionalno raspoloženje među kineskim potrošačima. Nacionalni košarkaški savez nedavno se našao u centru „požara“ gnevnih Kineza,  nakon što je generalni direktor Hjuston Roketsa na Tviteru objavio podršku protestima u Hong Kongu, koje Kinezi naširoko doživljavaju kao separatistički pokret. Coach, Givenchy i Versace su se izvinili nakon što su primili žestoke kritike zbog majica za koje se smatralo da su narušile suverenitet Kine, identifikujući poluautonomne oblasti Hong Konga i Makaoa kao odvojene zemlje.

Ali, Lafit želi da se uklopi u taj “patriotski sentiment”, nudeći vino koje je u Kini proizvela uglavnom kineska ekipa.

„Tokom godina smo imali prilike da uočimo kako se kineski potrošači menjaju, a „Made in China“ je, zapravo, postalo nešto čime se ljudi ponose“, rekla je Saskija Rotšild, inače nekadašnja novinarka koja je pisala za Njujork tajms.

Rotšildova je govorila o novom vinarskom imanju smeštenom među vinogradima i voćnjacima s jabukama u primorskoj provinciji Šandong. Tokom posete njenoj vinariji sredinom septembra, uoči službenog predstavljanja, vožnju kroz terasaste vinograde do imanja prekidale su uočljive jarkocrvene parole, koje su veličale Komunističku partiju Kine.

Berba 2017. iz oblasti Long Dai je spoj Kabernea sovinjon, Kabernea frank i marselanskog grožđa. Marselan je sorta dobijena ukrštanjem Kabernea sovinjon i Grenaša, i popularna je među kineskim ljubiteljima vina.

Žang Peng, upravnik ovog vinograda sa Žilijet Kuderk, tehničkom rukovoditeljkom, i Olivijeom Tregoaom, tehničkim direktorom Lafitovih vinarskih poseda u okolini Bordoa (Giulia Marchi/NYT)

U julskom pregledu prve berbe (koja po pravilu važi za najreprezentativniju i najkvalitetniju), Britanka Džensis Robinson (Jancis Robinson), koja je specijalizovana za pisanje o vinima (s redovnom kolumnom u Fajnenšel tajmsu), nazvala je taj poduhvat „zaista dobrim debitantskim pregnućem“.

“Što se tiče vina, njegove odlike uklapaju se u ono što Lafite i inače čini posebnim”, napisala je na svojoj veb stranici, dodavši  da je “suvoća Lafita iz oblasti Long Dai identična onoj koju daju prve berbe Lafita iz Bordoa: krajnje tačan po odlikama – ako ne i apsolutno zapanjujući.”

Sa 74 hektara vinograda u Long Daju, proizvodnja na novom imanju se uzima za „skromnu“. Samo će 2.500 boca berbe iz 2017. biti prodato, uglavnom u Kini, u poređenju sa 16.000 boca bordoškog Šatoa Lafit Rotšilda, koliko se u proseku proizvodi na godišnjem nivou.

Svaka boca, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, ima ugrađen čip u ambalažu radi zaštite od falsifikovanja, što je za Lafite u Kini godinama predstavljao veliki problem.

Boca sa imanja Long Dai je 2017. godine koštala 2.388 renminbija, odnosno oko 335 dolara To je uporedivo sa bocom vrhunskog Baižijua (tradicionalnog kineskog alkoholnog pića koje se spravlja od šećerne trske, žita, pirinča, ječma ili prosa) mada daleko manje konkurentno u odnosu na neke od starijih berbi Šatoa Lafit, koje se danas komotno mogu prodati za stotine hiljada dolara.

Plavo popodnevno nebo u Mulangou; tek na nekoliko koraka od Long Daija meštani štedro dele pohvale imanju Lafit zbog poslova koje im je ovo imanje donelo, kao i podele poklona lokalnom stanovništvu tokom praznika.

Ali na pitanje da li će piti vino iz vinograda Long Dai, Huang Čuanđun (70), inače okoreli pivopija, zatresao je glavom.

“Skuplje je od zlata!”, kaže Huang, koji je sa sobom nosio vrč sojinog sosa. „Ne bih potrošio ni 100 renminbija na to. Ionako ne mogu da utvrdim razliku (između tog i sasvim običnog vina).”

Vino proizvedeno od grožđa berbe 2017. je ostvareni cilj projekta koji je započeo pre 10 godina, kada je marka Lafite bila na vrhuncu svoje popularnosti u Kini. “Lafite” se koristi u nazivima kineskih apartmanskih kompleksa, pa čak i pečenjara, rekao je Džim Bojs, osnivač kineskog bloga o domaćim vinima, Grape Wall of China (igra reči, koja referira na „Great Wall“)..

“To sveprisutno lepljenje etiketa ‘Lafite’ je povezano s idejom kvaliteta životnog stila”, izjavio je Bojs.

Ipak, tokom poslednje decenije su se pojavila brojna kineska vina vrhunskog kvaliteta, uključujući jedno  zaista jedinstveno, Legacy Peak, poreklom iz oblasti Ningsja na severozapadu Kine, ali i Ao Yun, spravljen od grožđa poteklog iz vinogorja u podnožju tibetskih planina, čiji je vlasnik Luj Viton (LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton), najveće svetske grupe za proizvodnju i prodaju luksuzne robe.

“Tajming mi se čini pomalo čudnim”, rekao je Bojs tokom lansiranja vina iz prve berbe Long Daija. „Oseća se kao deo trenda koji je već imao svoj trenutak.“

Za Lafit, imanje u Šandongu takođe nudi uporište na rastućem kineskom tržištu skupih vina. Na imanju je sagrađen centar za posetioce i takozvana učionica za edukaciju o vinu, prvenstveno za potrebe imanja Lafit ali i kao način za promovisanje prodaje drugih vina ove kompanije koja prevazilaze svoje kineske konkurente.

Upućivanja na porodicu Rotšild koja Lafite poseduje više od 150 godina pojavljuju se svuda. U Centru za posetioce se emituje film Saskije Rotšild, koji je prikazuje u razgovoru s ocem, baronom Erikom de Rotšildom. Na zidovima objekata okačene su slike njene majke, umetnice (Maria-Beatrice Caracciolo Di Forino), kao i kopije uljanih portreta Rotšilda iz 19. veka.

Kompanija je odabrala primorsku regiju Šandong zbog umerenih zima i blizine transportnih čvorišta, time ujedno utirući trend ostalim proizvođačima vina koji gravitiraju zapadnim regionima Kine.

Ipak, samo imanje je bilo suočeno za različitim izazovima. Vinari su morali da nađu ravnotežu između jakih monsunskih kiša, tipičnih za letnje sezone, i suvih prolećnih sezona. Takođe su se neumorno ponavljale krađe grožđa od strane lokalnih meštana. Sada pet čuvara noću bdi nad Rotšildovim vinogradima.

I, kao što je to čest slučaj sa stranim kompanijama u Kini, upravljanje odnosima sa zvaničnom kineskom vladom i njenim predstavnicima je ponekad bilo komplikovano. Strpljenje i preciznost, obe ključne za pravljenje odličnog vina, mogu biti anatema i „prokletstvo“ bačeno na lokalne zvaničnike, koji često imaju kratkoročne ciljeve rasta i koji bi voleli da sve bude gotovo „za juče“.

Velike se nade polažu u oblast Penglai – da će vinarija podstaći razvoj vinskom turizma tog područja, nalik onom koji postoji u kalifornijskoj dolini Napa. Već je niz projekata (uključujući objekat nalik starorimskom Koloseumu), skup građevina koje se zovu „Selo Napa“, uz zamak nadahnut onim francuskim, nastao u okolini Domaine de Long Dai.

“Imali smo veliki pritisak lokalnih zvaničnika da ga otvorimo”, rekao je Olivier Tregoat, tehnički direktor Lafitovih imanja u regiji Bordoa. “Definitivno bih malo sačekao.”

Istorijat Chateau Lafite su pratile mnoge priče i legende, a jedna istinita priča iz novije istorije kaže da je Chateau Lafite i zvanično najskuplja flaša vina ikad prodata. Naime, radi se o flaši iz 1787. godine koja je pripadala Tomasu Džefersonu, a koja je prodata na aukciji u aukcijskoj kući Christie za neverovatnih 160.000 dolara.

Vinograd je jedan od najvećih u Medocu i prostire se na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. Sortna zastupljenost je: 70% Cabernet Sauvignon, 25% Merlot, 3% Cabernet Franc i 2% Petit Verdot. Prosečna godišnja proizvodnja varira i kreće se u rasponu od 30.000 do 35.000 sanduka, od čega je 15.000 do 25.000 sanduka njihovo prvo vino, Chateau Lafite Rothschild.

Uobičajen sortni sastav vina Chateau Lafite Rothschild je oko 80-95% Cabernet Sauvignon, osim u retkim godinama kao što je bila 1961, kada je sastav vina bio 100% Cabernet Sauvignon. Fermentacija se odvija u drvenim buradima, a vino odležava u novim hrastovim buradima oko trideset meseci.

Osim prvog vina Chateau Lafite Rothschild, u vinariji se proizvodi i drugo vino, Carruades de Lafite.

Vino Chateau Lafite Rothschild je tamne, rubin crvene boje, a krase ga izuzetna elegancija, plemenitost i snaga, kao i veliki potencijal starenja. Karakterišu ga arome zrelih crvenih ribizli, ljubičice, vanile, začina i hrasta na finišu.

 

A Tiffany store in Hong Kong.Anthony Wallace/Agence France-Presse — Getty Images

Amy Qin, The New York Times Oct. 24, 2019