Zašto ljudi veruju da je Zemlja ravna?

Rat protiv neke strane zemlje dogodiće se jedino ako imućne klase zaključe da će iz njega moći da izvuku profit. George Orwell

Mapa Zemlje Orlanda Fergusona iz 1893. godine ismevala je „one koji veruju da je Zemlja okrugla“ što se vidi i na detaljima sa margina mape (gore desno).

Na putu u 21. vek dogodila se smešna stvar: Iako su stare teorije zavere postale sve neverovatnije, one su ujedno postale i – popularnije, sa dosta duha i duhovitosti piše Kori Doktorov, pomoćnik urednika portala Boing Boing i pisac knjige „Information Doesn’t Want To Be Free“. On je od 23. do 25. septembra u Torontu na globalnom forumu 6 Degrees.

Uzmimo Zemlju kao ravnu ploču: Nikada ranije u ljudskoj istoriji nije bilo više ljudi koji su svojim očima mogli da se uvere da je okrugla.

Od poricanja klimatskih promena do pokreta protiv vakcinacije dece i renesanse pokreta koji zagovara eugeniku – nalazimo se usred zlatnog doba jednog užasnog, konspirativnog načina razmišljanja, sa realnim posledicama po nastavak opstanka naše vrste na našoj (odlučno okrugloj) planeti.

Ovakve se ideje šire usled nekakve kombinacije ideologije i materijalnih okolnosti. Bilo koja od ovih ideja je uverljivo argumentovana i/ ili se isporučuje ljudima čije ih okolnosti čine podložnim tim idejama.

Teorije zavera nisu u porastu jer su argumenti protiv njih postali bolji. Argumenti koji idu u prilog „alternativnoj medicini“ ili protiv prihvaćene, zvanične klimatologije nisu bolji od onih koji su generacijama „vrebali“ u nekom graničnom području. Ako se prisetimo skeptika iz 19. veka koji su osuđivali vakcinu protiv malih boginja, lako se može uočiti da su argumenti protiv vakcinacije napredovali vrlo malo tokom perioda dužeg od jednog veka.

Ljudi koji paniče na ova dešavanja imaju objašnjenje za ovu novu, snažnu silu obnovljenih teorija zavere: oni, naime, kažu da su velike tehnološke platforme „razvile ekvivalent zracima koji kontrolišu um”, i koji nam „emituju“ čak i osrednje ideje… mimo naše sposobnosti da se mentalno odbranimo na racionalnom nivou.

Teoretičari zavere zagovaraju stav da su kompanije koje se bave oglasima, poput Googlea i Facebooka, bacile toliko novca na istraživanja i razvoj korišćenja naših podataka, kako bi ubedile ljude („kupce“) da kupuju frižidere, loše kredite sa ogromnim kamatama ili fidžet-spinere jer su slučajno shvatili kako da nam otmu našu slobodnu volju. Ovi sistemi “provlače” našu onlajn istoriju kroz bazu psiholoških testova, automatski birajući pristup koji će nas “uveriti”, a zatim nas bombardovati sve ekstremnijim i sve prilagođenijim nizom raznoraznih „poruka“… sve dok nas ne ubede da „strahotni šerijat“ ili „strahotni Džordž Soroš” dolaze po našu decu da ih odvedu.

Ovo uverenje je ukorenjeno u dubokom i potpuno opravdanom nepoverenju prema Big tech kompanijama, koje su se iznova i iznova neslavno dokazivale; od lažiranja poreza i politike zapošljavanja, preko saučesništva u državnom nadzoru, do ugnjetavanja i narušavanja privatnosti.

Ali ovaj dobro utemeljeni skepticizam isključen je kada je u pitanju procena sopstvenih tvrdnji koje velike tehnološke (Big Tech) kompanije imaju o efikasnosti svojih proizvoda. Primer „A“ za teoriju konspirativnog razmišljanja u vezi kontrole uma je, zapravo, „literatura“ koju prodaje sama ta kompanija, u kojoj se oni hvale potencijalnim kupcima upravo podacima o pogubnom uticaju svojih proizvoda, koji su, kako kažu, toliko strašni koliko se to kritičari pribojavaju da jesu.

Nazovite me cinikom, ali ne znam zašto bismo posumnjali u to da je svaka njihova izjava ništa drugo do njihov marketinški potez.

Ja samo, izvinićete me zbog toga, naprosto ne verujem u kontrolu uma. Istraživački psiholozi žestoko osporavaju nauku koja stoji iza klasifikacije „raspoloženja“ i „pet osnovnih tipova ličnosti“. I dok tehnološke firme – bez naše saglasnosti – prave dosijee o ogromnom broju ljudi, ono što je izvesno je da im ovi pomažu da nas „targetuju“ (to jest, prikazuju oglase onima koji su na internetu pretraživali recenzije frižidera, ili sugerišući da oni koji su ljubitelji foruma tipa White Supremacy žele da svoj novac pošalju na račun Fejt Goldi, ili da, recimo, „skoknu“ do Šarlotsvila i kao beli suprematisti počnu da rasteruju one koji demonstriraju protiv rasizma)… nema, zapravo, previše dokaza da velike tehnološke firme koje su upletene u internet biznis postižu bilo kakav značajniji napredak u promeni uverenja ljudi. Big Tech vam možda može pomoći da nađete one koji bi mogli biti pristupačni i otvoreni za komunikaciju na osnovu koje će – možda, nekad – postati vaši istomišljenici, a možda i mogu da automatizuju veći deo evidencije povezane sa vašim interesovanjima? Ali šta je sa vašim interesovanjima, vašim domenom afiniteta!? Pa, to je već tvrdoglavo nenaučna rabota.

Ako se zavere ne mogu pripisati ideologiji ili zracima za kontrolu uma, onda nam je na raspolaganju još jedna preostala mogućnost: da su materijalne okolnosti onih koji veruju u zavere učinile da takvi postanu ranjivi na neke loše ideje, čak i one koje su isto tako neverovatne kao i eugenika, pokret protiv emancipacije ili ravna Zemlja.

Primamljivo je misliti da zavere predstavljaju neslaganje oko toga šta je istina, ali u osnovi to je neslaganje oko toga kako znamo da li je nešto istina ili ne. Kada raspravljamo o ravnoj Zemlji, mi ne raspravljamo samo o obliku naše planete: mi raspravljamo o metodi po kojoj možemo znati njen oblik.

Savremeni način saznavanja stvari sigurno se stiče kroz formalne vežbe traženja istine. U njima, službeno telo saziva formalnu, transparentnu istragu nekih pitanja: kako izračunati otpornost armature naših zgrada na opterećenje; da li treba da jedemo više biljaka a manje životinja; da li je lek bezbedan. Slušamo stručnjake koji iznose najbolje dokaze (ili pobijanja). Ta tela smišljaju i donose odluku, objavljuju tu odluku i iznose svoja obrazloženja.

Ovi sistemi funkcionišu jer kad ne uspeju, oni ne uspeju na bezbedan način. Ljudi koji su uključeni u ovo obavezani su etičkim pravilima koja ih sprečavaju da padaju u iskušenje; njihov rad je prikazan, tako da treće strane mogu otkriti bilo kakve manjkavosti i greške; sistem je podložan žalbi i ukidanju, kako se otkrivaju nove činjenice.

Da bi ovi sistemi funkcionisali, oni moraju biti fer i pošteni.

Ali 40 godina rastuće nejednakosti i konsolidacije industrije (odnosno biznisa) pretvorili su naše traganje za istinom u aukcijsku rabotu, u kojoj su zakonodavci, regulatori i administratori “susreli” malu grupu sve bogatijih ljudi koji u svojim rukama drže budućnost finansija i karijere svih ostalih. Konsolidacija industrije čini zapanjujuće jeftinom „kupovinu istine“: Jednom kada se industrija bude svela na veoma mali broj ljudi, na šačicu igrača, pa… oni se lako mogu dogovoriti oko toga kako će igrati, a jedini ljudi kvalifikovani da budu u ulozi sudija potiču iz izvršnih struktura kompanija u posedu upravo onih koji dogovaraju pravila igre, odakle će se vratiti nakon što opet prođu kroz pokretna vrata na ulazu u zdanje Uprave.

Zašto se ne slažemo oko hitnosti i preke potrebe za rešavanje problema klimatskih promena? Zbog  zavere, koja nas mami da posumnjamo u to. Zašto smo dopustili da jedna porodica skupi bogatstvo veće od Rokfelerovog dok smo branili OxyContin i tvrdili da nije zarazan? Zbog zavere bogatih. Zašto se neki Boing 737 srušio? Zašto je otkriveno da su bočice za bebe obložene kancerogenom plastikom? Zašto korumpirane kompanije ostvaruju profit „konsolidujući“ se sa najomraženijim diktatorima na svetu? Zavere.

Drugim rečima, ipak i uz neminovnu šalu: tehnološke firme nemaju zrake za kontrolu uma, ali – i to nije nikakva magična, mistična ili zlokobna rabota – nažalost poseduju neverovatno sofisticiranu mašineriju za pronalaženje ljudi; a ako tražite osobe koji mogu da poveruju u vašu „zaveru“, onda je od koristi ukoliko postoji ogroman pul onih koji su bili na udaru „zavereničkog modela“, i čiji su životi bili nepopravljivo oštećeni nekim “zaverama”.

Biti u svetu u kojem je istina na aukcijskoj prodaji znači unapred se odmaći od racionalnosti i zdravog razuma. Niko nije kvalifikovan da proceni sve strogo tehničke istine potrebne za opstanak: čak i u slučaju da ste u stanju da savladate medijsku pismenost i razdvojite ugledne naučne časopise od onoga što je za smeće (koje nekoga može da na trenutak zabavi); čak i ako možete steći statističku pismenost za procenu onoga šta ta „studija“ predstavlja, a zarad poštene strogosti; čak i ako možete da steknete stručnost za procenu tvrdnji o bezbednosti opijata (ili nečega sličnog gde naše znanje prestaje), ne možete to činiti iznova i iznova u nedogled: jer, građevinski standardi brinu o našoj bezbednosti i kvalitetu života u prostoru koji zovemo domom; vazduhoplovni bezbednosni standardi regulišu bezbednost vašeg predstojećeg leta, a standardi bezbednosti hrane obezbeđuju da je hrana u večeri koju ste upravo naručili bezbedna po zdravlje.

U takvom svetu oslanjate se na odabrane stručnjake od kojih će vam svaki reći koje su tvrdnje tačne, a koje nisu – ali samo u onoj oblasti za koju poseduju znanje. Verujem u reč zvanične medicine o vakcinama zbog pouzdanih prijatelja koji su naučnici, i pre svega dokaza koje su izneli; Iz istog razloga ne verujem (u sve klimavije) medicinske tvrdnje o bezbednosti opijata. Ali moj prijatelji epidemiolozi nemaju stručno znanje kada je reč o konstrukcijskom čeliku, emisijama dizel goriva ili klimatologiji.

U pluralističkom, višestranom svetu možemo težiti vladavini zakona, u kojoj rigorozni sistemi kontrolišu i proveravaju fragilnost, krhkost svih nas. U oligarhijskom svetu, ostavili smo ljude koji „zvuče kao da znaju o čemu pričaju“ i verujemo u njih. Ako vam ljudi kažu da vas opijati ubijaju (i verovatno vam tim rečima spašavaju život), a zatim se na to nadovežu govoreći vam da je Zemlja ravna ili da Džordž Soroš želi da razori tkivo vašeg društva finansiranjem azilanata i plaćenih demonstranata, pa…na osnovu čega možete meriti istinitost tih izjava?

Big Tech je deo ovog problema, ali ne zato što tehnološke kompanije imaju zrake za kontrolu uma. Umesto toga, problem sa njima je to što imaju monopole, zahvaljujući decenijama provedenim u kupovini i preuzimanjima tek novonastalih konkurenata, kao i spajanja sa svojim najvećim konkurentima, zahvaljujući postavljanju vertikalnih tržišta na kojem prodavci nude robu i usluge specifične za industriju, tržišta koja se prilagođavaju kupcima u dobro definisanom segmentu…. tržištima u kojima se ruše rivali koji neće da se prodaju. Big Tech znači da je jedna kompanija zadužena za društveni život 2,3 milijarde ljudi; to znači da druga kompanija kontroliše način na koji odgovaramo na svako pitanje koje nam padne na pamet. To znači da kompanije mogu zahtevati pravo da kontrolišu koji softver mogu da koriste vaši uređaji, ko može da ih popravi i kada ih mora poslati na deponiju.

Ove kompanije – svojim utajama poreza, zloupotrebama radnog procesa i profesije, „kavaljerskim“ odnosom prema našoj privatnosti i njihovom sasvim običnom, ljudskom krhkošću i samoobmanom – nisu u mogućnosti da upravljaju našim životima. Ali, niko, zapravo, i nije podoban da bude naš vladar. Zaslužujemo da imamo tehnološko samoodređenje, a ne korporatizovani internet koji se sastoji od pet gigantskih servisa – od kojih je svaki krcat prikazima sa ostala četiri.

Teško je ovde koristiti se računom i matematikom, ali prvi korak je okončanje oligarhijskih kontrola. Potreban nam je raskid sa svim konsolidovanim industrijama-biznisima: energetikom, transportom, računovodstvom i revizijom, zabavom, telekomunikacijom, medijima, vestima, tehnologijom – sa svim stvarima. Od naočara i profesionalnih rvača do filmskih studija i apoteka (da ovom prilikom ne potežemo priču o farmaceutskim kompanijama).

Nikad ne možemo biti sigurni da li su naša uverenja ta koja su odista istinita; ali sve dok ne uspemo da uočimo gde nas to vode dokazi – čak i kad  potiču od milijardera – naša verovanja će se kretati ka katastrofalnoj lažnosti.

 

Kori Doktorow, The Globe & Mail (20sept 2019)

KORI DOKTOROV je SF pisac, bloger i tek-aktivista. Jedan je od urednika popularnog bloga Boing Boing (boingboing.net) i saradnik mnogih novina, magazina i vebsajtova. Wired, Popular Science, Make, the New York Times su samo neki od mnogih. Bivši je direktor evropskog ogranka Electronic Frontier Foundation (eff.org), neprofitne organizacije za građanska prava koja se bavi slobodama u sferama tehnologije i interneta. “Mali brat”, objavljen u maju 2008. godine, bio je bestseler Njujork tajmsa.

Entertainment Weekly je 2007. godine Doktorova nazvao “Vilijemom Gibsonom svoje generacije”, dok ga je poslovni magazin Forbes stavio na listu Web Celebrities za 2007/08. Jedan je od “Mladih globalnih lidera” (Young Global Leaders) Svetskog ekonomskog Foruma 2007.

Osim Malog brata, koji je jedini preveden na naš jezik, objavio je romane: Down and Out in the Magic Kingdom, Eastern Standard Tribe, Someone Comes to Town, Someone Leaves Town, Makers.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.