Evropska unija, kao princip i ideja, preko sedam decenija prolazi kroz teorijski i praktični ispit. O njenoj budućnosti, kao i o univerzalnoj, dugoročnoj globalnoj perspektivi ponekad dopre i glas onih koji su poreklom iz – Grčke: Domovine, majke i kolevke Starog kontinenta.
Kalypso Nicolaïdis, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford i kopredsedavajuća oksfordske Radne grupe za Bregzit nudi svoje zaključke u okviru tematskog serijala „Euro 2025“ na portalu Social Europe, sa pogledom uprtim u vreme nakon mandata novoizabrane garniture Evropskog parlamenta; ova serija tekstova ima u fokusu dugoročnu budućnost evropskog kontinenta.
Iako Evropa nikada nije prestala da samu sebe izmišlja i otkriva, mi, narodi Evrope, volimo da objavljujemo svetu da mir, poput dijamanata, traje zauvek. To je lepa misao. Ali, mir nikad nije završen posao. Svaka generacija treba da temelje mira uvek nanovo izumi, baš kao i svaka politika, svaka epoha. Duboko ustanovljeni mir nije pitanje nasleđa, već način života. Kod mira se ne radi o harmoniji, već o borbi. Da bi se mir odbranio, potrebne su mu armije onih koji će ustati u njegovu odbranu, svi vidovi pametnih strategija, sve vrste ingenioznog naoružanja, ali i sve vrste uskog, lokalnog načina shvatanja stvari: isključivosti u isticanju karakteristika, posebno onih koje su povezane sa određenom nacijom, lokalitetom ili društvenom klasom.
Svođenje računa često ima veze s ponovnom spoznajom nečega što smo gotovo zaboravili. Možemo li, uvek iznova, spoznavati mir?
Ovo možemo učiniti na mnogo različitih načina. Jedan je i ovaj: evropski zaokret od prostora ka vremenu. EU i njeni kritičari fokusirali su se na politiku prostora, prostor koji čine jedinstveno tržište, regulatori i sudovi, jedan prostor u kojem vlada sloboda kretanja i unutar kojeg možemo birati koga i kako isključiti. Šta ako bi se EU preusmerila na politiku „vremena“, vremena kada razmišljamo unazad i gledamo unapred, vremena koje se može „usporiti“, kako bismo se bolje angažovali na rešavanju potreba novih generacija, vremena koje bi nam dozvoljavalo stotinu neodlučnosti i premišljanja, uz stotinu vizija i revizija.
Vrline
Uzgred, zar ne bi bilo okej da malo renacionalizujemo prostor, kako bismo mogli da radikalno evropeizujemo vreme? Inspirisani putovanjem Era, koji se na kraju Platonove „Države“ vraća iz mrtvih, možemo li sadašnji život oblikovati tako da služi budućim životima, primenjujući vrline kojih se držimo?
Ovo nije izjava koja se izriče s lakoćom, na šta nas upozorava i Er. U evropskoj psihi izgleda da su Lachesis prošlosti i Atropos budućnosti zamenili svoja mesta. Evropski građani su nekada bivali pokretani strahom od svoje prošlosti i poverenjem u ono što donosi budućnost, ali sada su nostalgični za prošlošću i najviše se boje budućnosti. Bili su svedoci uspona „politike vanrednog stanja“ kao novouspostavljenog standarda, sa zemljama koje očajnički pokušavaju da se usklade sa tempom tržišta. Tradicionalna politika, ona između izbornih ritmova i ispitivanja javnog mnjenja, tako ostaje jedna neumoljivo kratkotrajna afera.
Tokvil je u svoje vreme već prizivao popularnu opsesiju sadašnjošću. Video je kako je dugovečnost luksuz, zabava za one koji ne moraju brinuti o krovu nad glavom i hrani za svoju decu. A sada znamo da je potrebno dugoročno delovati. Jer, radi se o budućnosti planete i nas samih.
U Evropi nije problem nepotpuna integracija: problem je u njenoj neodrživosti. Pretpostavimo, recimo, da je 2012. godine Evropska centralna banka zaustavila krizu evra tako što je „političko vreme“ odnosno trajanje iznova potvrdila sudbonosnim glasom o „svemu što treba učiniti (kako bi se održala)“. Potreban nam je kvantni skok. Danas, EU kao celina mora biti čuvarka sopstvene dugovečnosti.
Demokratsko iskupljenje
Možda je ovo ohrabrenje za naizgled bezizglednu prirodu nedostataka demokratije s kojima Evropska unija pokušava da izađe na kraj. Ako je nedostatak poverenja u ljude bio deo njene DNK, dugoročnost Evropske Unije može biti njeno demokratsko iskupljenje. Jedna EU, koja je kroz demokratske mehanizme neprestano iskušavana kroz kratkoročnu odgovornost, može se demokratskim putem poboljšati zarad uspostavljanja dugoročne odgovornosti.
Usudimo se da ovaj trenutak smatramo trećom demokratskom transformacijom. Robert Dahl, najpoznatiji analitičar demokratije nakon Drugog svetskog rata opisao je dve velike istorijske transformacije: rođenje demokratskih gradova-država u drevnoj Grčkoj i Rimu i pojavu velikih reprezentativnih demokratija u 18. veku. Čini se kao da je razvoj reprezentativnosti – sa ciljem što veće inkluzivnosti tj. uključenosti u pomenutu demokratiju – možda dostigao svoje limite.
Nakon polisa (države) i nacije, treća demokratska transformacija biće transnacionalnost, kao jedini način da osiguramo našu planetarnu budućnost. A ona će u tolikoj meri biti inkluzivna da će njena „demokratska oročenost“ i „demokratsko trajanje“ dobacivati daleko više i daleko iza, nakon što prođu životi današnjih birača. Izumećemo transnacionalnu demokratiju, uz stručna predviđanja i analitiku, kako bismo se uklopili sa dugoročnim planerima sa dalekog istoka i drugih mesta, koja prete da nas potuku u majstorstvu upotrebe i raspolaganja vremenom.
Prestaćemo sa nastojanjima da transformišemo zatvorene i egocentrične demokratije kroz vertikalno restrukturisanje izvan države. Umesto toga, vežbaćemo umetnost upravljanja demokratskom međuzavisnošću – kroz horizontalne veze i reciprocitet ranjivosti, slabih tačaka podjednako rasprostranjenih između lokalnih sfera; veze i reciprocitet postojanja pametnih gradova, gradova, regiona i država. Možemo biti posvećeni usavršavanju naših nacionalnih demokratija i istovremeno gajiti kosmopolitski pogled zarad dobrobiti i autonomije drugih, uključujući i one koji tek treba da se rode.
Živimo u svetu u kojem postoje brojne prilike i šanse, a ne samo neka “poslednja, sudbonosna presuda“. Nemojmo trivijalizovati ovu priliku nizovima susreta koji su uvek „poslednje šanse“. Umesto toga, pretvorimo naše javne prostore, naše škole, ekrane i monitore, parlamente, u vremenske mašine – vremeplove koje naša deca zaslužuju.
Povratiti kontrolu
Šta ako je Bregzit, kao geslo i način razmišljanja, napokon, dao čovečanstvu opciju koja će se protezati do kraja ovog stoleća? Moramo povratiti kontrolu nad našom budućnošću, da bismo sprečili katastrofu koju je načinio čovek, prema kojoj je kiseonička apokalipsa od pre dve i po milijarde godina mačji kašalj. Naš univerzum je kreativan samo zato što je krhak. Antropocen, ili „čovekovo doba“, trajaće (barem, možda, i nakratko) samo ukoliko povratimo svoju poniznost: u svetu koji je sazdan i veličanstveno preobražavan milijardama godina – apsolutno bez nas, apsolutno u našem odsustvu – preobražavan od strane… kometa i bakterija.
Kako će se ovaj proces uspešno završiti u svetu grabežljivih super-država kojima upravljaju manični Supermeni? Možemo li i danas da utičemo na primenu vrhunskih graničnih tehnologija, možemo li sami stvarati nove oblike života koji bi jednog dana mogli da zbrišu ovaj veoma poseban „grumen zvezdane prašine” sazdan u obliku čoveka? Koliko će se beznačajnim činiti sve ovo stolećima u budućnosti od današnjeg dana, i od nas – tako strastveno usredsređenih na prolazne ljudske zaplete – ali još uvek slepih za prave probleme života i opstanka, onih koji su odavno trebali da odrede naše dalje postojanje i opstanak.
Ovaj odlomak je preuzet iz autorkine knjige objavljene sredinom maja: Egzodus, obračun, žrtve: Tri značenja Bregzita (Exodus, Reckoning, Sacrifice: Three Meanings of Brexit)