“Mislim, stvarno”… Evolucioni argument protiv stvarnosti

„Najsmešnije, kada vam neko nastupi s ’neporecivim dokazima’ i ’neverovatnim otkrićima’ koja, zapravo, govore o nečemu što je oduvek bilo tako očigledno i jasno, svima i u svakom trenutku dostupno; to je naša svest, i njena subjektivna predstava, za koju tako žarko želimo da je ‘objektivna’, da je ’realnost’.“ Rodžer Penrouz

Donald D. Hoffman (Foto: Quanta Magazine)

Dok govorimo o svojim svakodnevnim životima, skloni smo da pretpostavimo da su naše percepcije – ono što nam se prikazuje u vidnom polju, zvukovi, teksture, ukusi – tačan prikaz stvarnog sveta. Naravno, kad se zaustavimo i razmislimo o tome – ili kad se nađemo zavarani iluzijom koju proizvode naša čula i sistem percepcije – bivamo potreseni uvidom da ono što opažamo, zapravo, nikada nije neposredan svet, već pre „najbolja pretpostavka“ našeg mozga o tom svetu, jedna vrsta unutrašnje simulacije spoljašnje stvarnosti. Ipak se bavimo činjenicom da je naša simulacija realnosti prilično pristojna. Da nije bilo tako, ne bi li nas evolucija do sada već uklonila? Prava stvarnost možda je zauvek izvan našeg dosega, ali ono što je sigurno je da nam čula pružaju barem naznaku onoga što zaista jeste.

Pa… i ne baš, kaže Donald D. Hoffman, profesor kognitivnih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu. Hofman je poslednje tri decenije utrošio na proučavanje percepcije, veštačke inteligencije, teorije evolucionih igara i mozga, a njegov zaključak je sa aspekta saznajnosti dramatičan: Svet koji nam se prikazuje kroz našu percepciju i čula nije ništa nalik stvarnosti. Štaviše, kaže on, trebalo bi da samoj evoluciji zahvalimo na ovoj veličanstvenoj iluziji, jer je upravo ona maksimizirala naše evolucione sposobnosti i to – potpunim istiskivanjem istine.

Postavljanje pitanja o prirodi stvarnosti i odvajanje posmatrača od posmatranog je poduhvat koji prevazilazi granice neuronauke i fundamentalne fizike. Na jednoj strani, naći ćete istraživače koji se češkaju po temenu, dok se istovremeno upinju da shvate kako tri kilograma sive moždane mase – koja podleže svakodnevnim, uobičajenim zakonima fizike – može stvoriti lično, svesno iskustvo samog sebe. Ovo je, sasvim prikladno, nazvano „teškim problemom”.

passioncomm.com

S druge strane, kvantni fizičari čude se jednoj inače čudnoj činjenici, naime, da kvantni sistemi ne deluju kao određeni objekti lokalizovani u prostoru sve dok ne počnemo da ih posmatramo – bilo da smo svesna ljudska bića ili neživi merni uređaji (fenomen uočen u osvit kvantne fizike, propuštanjem svetlosnog zraka kroz zaslone, uočeno je da rezultat ogleda uvek zavisi od toga da li je tokom eksperimenta prisutan posmatrač ili ne). Svaki u nizu eksperimenata pokazao je – prkoseći zdravom razumu – da, ukoliko pretpostavimo da čestice koje čine obične predmete objektivno postoje – nezavisno od postojanja posmatrača – dobijamo pogrešne (neočekivane) odgovore. Suštinska lekcija u srcu kvantne fizike je jasna: Ništa što je urađeno, opaženo ili postojeće, a što je izloženo našem pogledu ne postoji u nekom „preegzistirajućem“ to jest nekakvom „prethodnom prostoru-svemiru“. Kao što je fizičar John Wheeler rekao, „I mada je korisno pod uobičajenim okolnostima reći da svet postoji ‘izvan’, i ‘tamo negde’, ’nezavisno od nas’, taj naučni pogled se više ne može podržavati“.

Dakle, dok stručnjaci iz oblasti neuronauke pokušavaju da shvate kako uopšte može postojati nešto poput „stvarnosti u prvom licu jednine“, kao nas pojedinaca koji imamo svoje lične, ograničene perspektive, kvantni fizičari moraju se hvatati u koštac sa misterijom kako, zapravo, i ne može postojati ničeg drugog osim te „lične, pojedinačne, stvarnosti“. Ukratko, svi putevi vode nazad – ka posmatraču. I tu možete pronaći Donalda Dejvida Hofmana, kalifornijskog kognitivnog psihologa koji je opkoračio postojeće naučne granice u pokušaju da stvori „matematički model posmatrača“, nastojeći da se „dočepa“ stvarnosti s one strane iluzije (“The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes”, 2019). Quanta Magazine je uspeo da ga se „dočepa“, ne bi li doznao nešto više o njegovoj knjizi i konceptima koje u njoj zastupa (Sledi prilagođena i skraćena verzija razgovora).

QUANTA MAGAZIN: Ljudi često koriste darvinističku teoriju evolucije kao argument da naša percepcija tačno odražava stvarnost. Obično kažu: „Očigledno je da se na neki način moramo ’zakačiti’ za stvarnost jer bismo je u suprotnom odavno izbrisali. Ako mislim da vidim palmu, ali je u stvari to tigar, naći ću se u priličnoj nevolji.”

DONALD HOFFMAN: Tačno. Klasičan argument je da su oni naši preci koji su tačnije videli i uočavali (stvari, pojave, situacije, rizike) imali prednost u odnosu na one koji su sve to videli manje tačno, te su na taj način bili izgledniji kandidati za prenos svojih gena na buduće pripadnike naše vrste – koji su, između ostalog, kodirani i za tačniju percepciju – tako da, nakon hiljada generacija ljudske vrste, možemo sa priličnom uverenošću da kažemo kako smo “potomci onih koji su u prošlosti videli stvari tačno; pa, sada, isto tako tačno – poput njih nekada – vidimo i mi“. Zvuči vrlo verodostojno, ali mislim da je krajnje varljivo i lažno (imati ovakvu percepciju o sopstvenoj percepciji). Ovakav stav odraz je pogrešnog razumevanja osnovne činjenice o evoluciji, a to je da je reč o „fitness“ funkcijama tj. onim funkcijama koje se tiču prilagođavanja – matematičkim funkcijama koje opisuju koliko dobro određena strategija postiže ciljeve opstanka i reprodukcije. Matematički fizičar Četan Prakaš (Chetan Prakash) dokazao je teoremu koju sam osmislio, a koja kaže: Prema evoluciji prirodnim odabirom, organizam koji realnost vidi onakvu kakva je nikad neće biti prilagodljiviji od organizma jednake složenosti koji ne vidi/ne prepoznaje/ne uočava bilo kakvu stvarnost, već je samo podešena na što veću prilagodljivost tj adaptaciju. Nikad.

Q. M. : Napravili ste računarske simulacije da biste to pokazali. Možete li dati primer?

D. H. : Pretpostavimo da u stvarnosti postoji resurs, poput vode, i da možete objektivno odrediti koliko je ima shodno nekim objektivnim odrednicama – vrlo malo vode, srednja količina vode, puno vode. Pretpostavimo sada da je vaša fitness funkcija (funkcija psihofizičke adaptibilnosti tj prilagođavanja) linearna, tako da vam malo vode daje malo adaptivnih kapaciteta, srednja količina vode vam pruža srednju prilagodljivost, dok vam puno vode pruža veliku prilagodljivost – u tom slučaju organizam koji vidi/uočava istinu o vodi u svetu oko sebe može da pobedi, ali samo zato što se dešava da funkcija prilagodljivosti (fitness-funkcija) bude usklađena s realnom strukturom u stvarnosti. Generalno, u stvarnom svetu to nikada neće biti slučaj. Nešto mnogo prirodnije je Gausova „krivulja zvona“  – recimo, premalo vode – umireš od žeđi, ali usled previše vode se utapaš, to su krajevi „zvona“ a samo je negde između ove dve situacije ono stanje koje je povoljno za opstanak. Fitnes funkcija tj funkcija prilagodljivosti ne odgovara strukturi u stvarnom svetu, ne uklapa se u tu stvarnost, i to je dovoljno da biste neku „univerzalnu“ istinu izbrisali kao opciju.

Na primer, organizam prilagođen uslovima sredine u kojoj se nalazi može da vidi-uočava-zapaža male i velike količine nekog resursa, recimo, crvenog, što ukazuje na slabu adaptibilnost, dok bi, s druge strane, bio u stanju da uoči srednje količine “zelene”, što ukazuje na visoku prilagodljivost. Njegova percepcija biće usmerena na prilagodljivost, ali ne i na istinu. Ovakav organizam neće uočavati razliku između „malog“ i „velikog“ – jer, on vidi samo crveno – iako takva razlika postoji u stvarnosti.

(To što ajkula, recimo, ne vidi boje već u “crno-beloj tehnici” ne sprečava je da u morima i okeanima bude najefikasniji veliki lovac; njena percepcija realnosti, naime, nije “realna”, ali je upravo njena adaptibilnost – recimo, sposobnost da kilometrima daleko oseti kap krvi – važna za njen opstanak i mesto u lancu ishrane; izuzetno slab vid ne sprečava slepog miša da bude izuzetno efikasan u uslovima apsolutnog odsustva svetlosti, koristeći se pri navigaciji i lovu svojim nepogrešivim sonarom koji mu „iscrtava“ prostore i obličja oko njega. prim. prev.).

Giphy

Q. M. : Ali kako, onda, posmatranje/zapažanje/uočavanje „lažne“ tj individualne, pojedinačne stvarnosti može biti korisno po opstanak organizma?

D. H. : Postoji metafora koja nam je bila dostupna samo u poslednjih 30 ili 40 godina, a to je interfejs radne površine (desktop interface). Pretpostavimo da postoji plava pravougaona ikonica u donjem desnom uglu radne površine računara – da li to znači da je sama datoteka plave boje i pravougaonog oblika, i da živi u donjem desnom uglu vašeg računara? Naravno da ne. Ali to su jedine „stvari“ koje se mogu sa sigurnošću ustanoviti kada se radi o bilo čemu na radnoj površini računara – ima boju, položaj i oblik. To su jedine kategorije koje su vam dostupne, ali nijedna od njih nije tačan prikaz/odraz same datoteke ili bilo čega u računaru. One nikako ne mogu biti istinite. I to je ono što je zanimljivo. Ne biste mogli da formirate istinski opis unutrašnjosti računara ako je vaš celokupan prikaz stvarnosti bio ograničen jedino na radnu površinu (desktop). Pa ipak, radna površina je i korisna i praktična. Jer, ta plava pravougaona ikonica navodi moje ponašanje i skriva složenu stvarnost koju ne moram znati. To je ključna ideja: Evolucija nas je formirala sa čulima koja nam omogućavaju opstanak. Ona (čula) vode naše adaptivno ponašanje. Ali deo toga uključuje i skrivanje od nas stvari koje zapravo i ne treba da znate, odnosno, za naš opstanak nije nužno da ih poznajemo (kao što ajkuli tokom lova ne znači previše da li je riba ljubičasta ili tirkizna, jer ih vidi samo kao crno-bele). I to je unekoliko „prilično stvarna stvarnost“, ma šta i ma kakva da bi ta realnost mogla biti. Ako biste stalno traćili vreme pokušavajući da proniknete u ovo – tigar bi vas već odavno pojeo.

Q. M. : Dakle, sve što vidimo je jedna velika iluzija?

Oblikovani smo tako da imamo čula koja nas održavaju u životu, tako da ih moramo shvatiti ozbiljno. Ako vidim nešto što smatram zmijom, neću se saginjati kako bih je dohvatio. Ako vidim voz, neću zakoračiti ispred njega. Razvio sam ove simbole da bih se održao u životu, tako da ih moram shvatiti ozbiljno. Pa ipak, logička je greška pomisliti da ako nešto moramo shvatiti ozbiljno, to moramo shvatiti i doslovno.

Q. M. : Ako zmije nisu zmije, a vozovi nisu vozovi, šta su onda?

Zmije i vozovi, poput čestica fizike, nemaju objektivne, od posmatrača nezavisne karakteristike. Zmija koju vidim je opis kreiran od strane mog senzornog tj sistema čula, kako bi me obavestio o posledicama koje moje aktivnosti imaju po moju sposobnost prilagodljivosti. Evolucija oblikuje prihvatljiva rešenja, a ne optimalna. Zmija je prihvatljivo rešenje problema jer mi njeno prisustvo pod nogama nalaže kako da se ponašam u situaciji kada je vidim. Moje zmije i vozovi su moje mentalne predstave; vaše zmije i vozovi su vaše mentalne predstave.

Q. M. : Kako ste se prvi put zainteresovali za te ideje?

D. H. : Kao tinejdžera me je veoma zanimalo pitanje: „Da li smo mašine?“ Moje čitanje naučne literature je sugerisalo da jesmo. Moj je otac, međutim, bio sveštenik, a u crkvi su govorili da nismo (mašine). Tako sam odlučio da odgovor na ovo pitanje moram sam da dokučim. To je kao neka vrsta važnog ličnog propitivanja – ako sam mašina, voleo bih to da saznam! Ali, ako nisam, voleo bih da znam koja je to posebna magija koja stoji iza te „mašine“. Tako sam krajem 1980-ih otišao u laboratoriju za veštačku inteligenciju na MIT-u, gde sam radio na percepciji mašina. Polje istraživanja vidnog polja i sposobnosti vizuelnog uočavanja/razlučivanja uživalo je tada u plodovima novih dometa razvoja matematičkih modela za specifične vizuelne sposobnosti. Primetio sam da izgledaju kao da imaju zajedničku matematičku strukturu, pa sam pomislio da je moguće baciti na papir i zabeležiti formalnu strukturu za sposobnosti uočavanja – strukturu koja bi obuhvatala sve njih, možda sve moguće načine posmatranja. Delom me je inspirisao Alan Tjuring. Kada je izumeo Tjuringovu mašinu, pokušavao je da smisli kako da beleži ishode matematičkih kalkulacija, umesto da na nju stavlja zvona i instalira zvižduke (što je, zapravo i uradio!), pa je rekao ovako: “Hajde da dobijemo najjednostavniji, najsvedeniji i najsažetiji matematički opis koji bi eventualno mogao da funkcioniše. A upravo je ovaj njegov jednostavni formalizam temelj savremenog računarstva. Pa sam se pitao, naime, mogu li i sam pružiti neki sličan formalni osnov nauci koja se bavi zapažanjem, percepcijom, čulima.

Q. M. : Matematički model svesti.

D. H. : Tako je. Moja intuicija mi kazuje da postoje svesna iskustva. Osećam bolove, ukuse, mirise, sva moja čulna iskustva, tu su raspoloženja, emocije i tako dalje. Samo ću reći ovo: Jedan deo ove strukture svesti je skup svih mogućih iskustava. Kada imam iskustvo, na osnovu tog iskustva ću možda poželeti da promenim ono što radim. Zato moram da imam zbir mogućih akcija koje mogu da preduzmem kao i strategiju za formiranje odluke koja mi, s obzirom na moja iskustva, omogućava da promenim način postupanja. To je osnovna ideja cele stvari. Imam 1. prostor za X iskustva, 2. prostor G za radnje, i 3. algoritam D koji mi omogućava da odaberem novu radnju s obzirom na moja iskustva. Tada sam postavio i 4. W za svet, koji je takođe svojevrsna verovatnoća prostora. Nekako, na neki način, svet utiče na moja čula i percipiranje, tako da postoji 5. mapa percepcije P koja iz tog sveta (W) utiče na moja iskustva (X). A kada delujem – tada menjam svet, tako da postoji 6. mapa A, koja iz prostora mojih akcija ide ka svetu (W). Ovo je sveobuhvatna struktura. Šest elemenata. Prosto.

Tvrdnja tj premisa glasi ovako: Ovo je struktura svesti. Izložio sam to tako da ljudi imaju na šta da se usredsrede u razvijanju/preinačenju/potvrđivanju ove postavke. (Po Hofmanovoj teoriji, činioci svesti su primitivni konstituenti stvarnosti. Objektivni svet sastoji se od činilaca svesti i njihovih iskustava. Svet elementarnih čestica i polja su “ikonice” u korisničkom interfejsu činilaca svesti; tek “ispod” njih (“ikonica”) ulazite u “pravu stvar”, onu koja je označena “ikonicom” na radnoj površini („desktopu“) naše svesti. A ljudi su, po Hofmanu, samo jedna složena vrsta činioca svesti).

Q. M. : Ali ukoliko postoji prostor za svet W, da li hoćete da kažete da postoji jedan „spoljni“ svet?

D. H. : Evo jedne frapantno upečatljive stvari u vezi toga. Mogu izvući W iz modela i na njegovo mesto staviti činilac svesti (conscious agent), i dobiti jedan „krug“ međusobno uvezanih činilaca svesti. Možete, u stvari, imati čitave mreže proizvoljne složenosti. A to je (ono od čega se sastoji) svet.

Q. M. : Svet su samo „neki drugi“ činioci svesti?

D. H. : Ja to nazivam realizmom svesti: Objektivna stvarnost su samo činioci svesti, samo tačke gledišta. Interesantno je da možete uzeti dva činioca svesti i navesti ih u interakciju, a matematička struktura te interakcije takođe zadovoljava definiciju činioca svesti. Ova matematika mi nešto govori. Mogu uzeti dva uma i oni mogu stvoriti novi, objedinjeni jedinstveni um. Evo konkretnog primera. U mozgu imamo dve hemisfere. Ali kada uradite operaciju razdvajanja moždanih hemisfera, potpunu transekciju corpus callosuma (presecanje konektivnog dela koji povezuje dve hemisfere), dobijate jasne dokaze o dve odvojene svesti. Pre nego što se to presecanje dogodilo, činilo se da postoji jedna jedinstvena svest. Dakle, nije verovatno da postoji samo jedan činilac (naše, i svake druge) svesti. A ipak je slučaj da postoje dva činioca svesti (leva i desna hemisfera) i to možete jasno da uočite nakon njihovog odvajanja. Nisam to očekivao, moram priznati, ali me je matematika „primorala“ da to prepoznam. Ovaj primer sugeriše da mogu uzeti odvojene posmatrače, sastaviti ih i stvoriti nove posmatrače – i nastaviti da radim ovo ad infinitum. Sve je u sastavnim činiocima svesti, „komponentama“ koje proizvode ono što nazivamo svešću. Jedna jedina, „vrhunski važeća“ realnost ne postoji, već samo nebrojene realnosti koje potiču od nebrojenih subjekata koji su u stanju da percipiraju svet.

Q. M. : Ako je sve to zapravo proizvod činilaca naše svesti, i ako su „istinito“ i „realno“ stvar pojedinačne svesti, šta, u tom slučaju, činiti sa naukom i njenim rezultatima? Jer, nauka je oduvek bila opis sveta od strane „treće osobe“, izvesnog “trećeg lica” koje objašnjava na distanci i s otklonom, navodno realistično…

D. H. : Ideja da ono što radimo meri okom dostupne objekte, ideja da objektivnost proizlazi iz činjenice da vi i ja možemo da merimo isti objekt u potpuno istoj situaciji i pritom dobijemo iste rezultate – iz perspektive kvantne mehanike je jasno da ta ideja mora da skonča na smetlištu istorije. Fizika nam govori da nema očiglednih fizičkih objekata. Pa, šta se onda to događa? Evo kako ja razmišljam o tome: Mogu razgovarati s vama o mojoj glavobolji i verovati da svrhovito i smisleno na tu temu komuniciram s vama – jer ste i vi imali svoje glavobolje. Ista je stvar i kada se radi o jabuci ili o Mesecu, o Suncu ili o Univerzumu. I baš kao što vi imate svoju glavobolju, imate i svoj lični Mesec (tj percepciju i shvatanje istog). Ali pretpostavljam da je relativno slična mojoj. To je pretpostavka koja bi mogla biti lažna, ali je izvor moje komunikacije s vama, i to je najbolje što možemo učiniti u pogledu očiglednih fizičkih objekata i nepristrasnosti-objektivnosti nauke.

Q. M. : Čini se da mnogi koji se bave neuronaukom ili filozofijom uma ne razmišljaju o fundamentalnoj fizici. Mislite li da je to kamen spoticanja za one koji pokušavaju da razumeju svest?

D. H. : Mislim da je tako. Oni ne samo što ignorišu napredak u fizici fundamentalnih čestica, već su u tome i eksplicitni. Otvoreno će vam kazati da kvantna fizika nije relevantna za proučavanja aspekata moždanih funkcija koji su uzročno uključeni u svest. Ubeđeni su da to moraju biti „klasična svojstva neuroloških i neuronskih aktivnosti“, koja postoje nezavisno od bilo kog posmatrača – brzine signala u neuronskoj mreži, jačine veza u sinapsama, verovatno i dinamičkih svojstava. Sve su to vrlo klasični pojmovi iz njutnovske fizike, gde je vreme apsolutno, baš kao i postojanje objekata. I onda se [neuronaučnici] iščuđavaju što ne postižu neki suštinski proboj u području kojim se bave. To je zato što se ne koriste neverovatnim uvidima i probojima koje je napravila fizika. Na nama je da te uvide iskoristimo što je moguće bolje, pa ipak, stručnjaci iz moje branše (psiholozi) radije vole da misle ovako: „Držaćemo se Njutna, hvala na savetima. Tavorićemo u 300 godina starom zapećku odavno prevaziđenih koncepata fizike.“

Imgur

Q. M. : Podozrevam da reaguju na stvari poput modela kojeg su stvorili Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof (Roger Penrose, Stuart Hameroff), gde i dalje imate fizički mozak, on i dalje postoji u prostoru, ali po svoj prilici izvodi neki kvantni „podvig“. Nasuprot tome, kažete nešto ovako: “Gle, kvantna mehanika nam govori da moramo dovesti u sumnju same pojmove ‘fizičkih stvari’ smeštenih u ’prostoru’.”

Mislim da je to apsolutno tačno. Neuronaučnici kažu ovako: „Ne treba da prizivamo takve vrste kvantnih procesa, ne trebaju nam kvantne talasne funkcije koje se urušavaju unutar neurona, umesto toga možemo se samo koristiti ‘dobrom, starom’ klasičnom fizikom kako bismo opisali procese u mozgu.“ Naglašavam jednu veću lekciju iz kvantne mehanike: Neuroni, mozak, svemir… samo su simboli koje koristimo, oni nisu stvarni. Ne radi se o tome da postoji klasični ‘stari, dobri’ mozak koji izvodi neku kvantnu magiju. Radi se o tome da mozga – nema. Kvantna mehanika kaže da klasični predmeti – uključujući mozak – ne postoje. Dakle, ovo je daleko radikalnija tvrdnja o prirodi stvarnosti i ne uključuje mozak koji izvodi neke “škakljive kvantne proračune“. Pa ni Penrouz u svojim postavkama nije dogurao tako daleko. Ali većina nas smo, znate, rođeni realisti. Mi smo rođeni fizičari. Ovo – njutnovski pogled na svet – ali i kvantna mehanika – koja nam hrabro nalaže da pregazimo i onu vrstu postojanja koju ona sama zagovara – jeste nešto od čega je zaista, zaista teško oprostiti se.

Q. M. : Vratimo se na pitanje koje vas je zaokupljalo još kao tinejdžera, da li smo mašine?

D. H. : Formalna teorija činilaca svesti koju sam razvijao je univerzalno izračunljiva – u tom smislu to je teorija o mašinama. I, stoga što je univerzalno izračunljiva, iz ove teorije mogu izvući sve kognitivne nauke i neuronske mreže. Ipak, za sada ne mislim da smo mašine – delom i zato što ipak razlikujem matematički prikaz i stvar koja je predstavljena. Kao svesni realista, postuliram svesna iskustva kao ontološke osnove i korene, najosnovnije „sastojke“ od kojih je naš svet sazdan. Tvrdim da su iskustva prava vrednost ove oblasti. Iskustva svakodnevice – moj stvarni osećaj glavobolje, stvarni ukus čokolade koju probate – to je zaista vrhunska priroda stvarnosti.

 

Amanda Gefter, quantamagazine.org

(Ovaj članak je ponovo objavljen u magazinu TheAtlantic.com.)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.