Leonardo – Autoportret (crtež)
U gradu Trevizu na severu Italije, poljski pijanista Slavomir Zubžicki (Slawomir Zubrzycki) seda za instrument koji podseća na čembalo i desnom pedalom počinje da pumpa. Dok mu ruke plutaju dirkama, zvuk koji dopire do publike je jedinstven baš kao što je i lep: istovremeno podseća na čembalo, orgulje i gudački kvartet. Instrument se zasniva na skicama Leonarda da Vinčija (15 April 1452 – 2 Maj 1519) iz njegovih beleški za instrument kojeg je nazvao „viola orguljaša“ (viola organista): Leonardo je imao viziju muzičke simulacije violinskog ansambla čiji se zvuk može reprodukovati klavijaturom organa. Pritiskom na jednu ili više dirki dopire se do istih tih žica unutar kućišta, gde su u kontaktu sa jednim od četiri točkića koji se okreću pokretima nožne pedale.
Viola organista
Sponzorisan od strane Fondacije Benetton, koncert maestra Zubžickog spada u neobične komemoracije kojima je drugog maja obeležena 500. godišnjica da Vinčijeve smrti. To je, takođe, bio podsetnik da je, čak i u doba polimata u kojem je da Vinči živeo, širina interesovanja toskanskog majstora bila izuzetna. Ona je obuhvatala ne samo slikarstvo, arhitekturu, matematiku, inženjerstvo i brojne grane nauke već i muziku. “Koliko bi nam danas trebalo fah-specijalista kako bismo postigli Leonardove rezultate?”, pita Martin Kemp, profesor istorije umetnosti sa Univerziteta u Oksfordu. “Najmanje njih trinaest. A možda i više.”
U najstarijem talijanskom pogonu za ručnu proizvodnju svile, Antico Setificio Fiorentino, Beatriće Facini (Beatrice Fazzini) rukom okreće vertikalnu preslicu: to je cilindrična naprava koja priprema svilenu pređu za tkanje. Sagrađena 1786. godine, njen koncept zasnovan je na Leonardovom projektu za koji Stefano Ricci, modna kuća koja poseduje ovu svilaru kaže da je korišćena u Firenci još za njegovog života. Ako je već tako, onda je to bio jedan od vrlo malog broja njegovih pronalazaka koji su imali neku praktičnu primenu.
Poput mnogih autodidakta tj „samoniklih“ i samoukih, i da Vinčijeva kreativnost počivala je na znatiželji kojoj je, međutim, manjkala intelektualna samodisciplina. Posedovao je zapanjujuće moći opažanja, izuzetan talenat za povezivanje različitih oblasti znanja, spremnost da se suprotstavi tadašnjim verovanjima i čudnu sposobnost da predvidi buduća otkrića. I pored svega, njegov život je činio je beskrajni niz nacrta za neispitane, pomalo čudne i neretko previše komplikovane naprave, uz izuzetan broj neobjavljenih studija i nedovršenih umetničkih dela.
Godišnjice nalik ovoj su obično prilike za ponovnu procenu nasleđa neke značajne osobe. Da Vinčijev opus, zapravo, potcrtava činjenicu da je, izvan polja slikarstva, njegovo praktično nasleđe – za razliku od širine svog genija – bilo skromno. Posedovao je briljantnu intuiciju u raznim poljima kao što su anatomija i hidraulika, ali pošto nije objavljivao svoje ideje, teorije i koncepte, prohujala su doslovce stoleća pre nego što ih je neko otkrio.
Čak je i njegov umetnički opus, premda uzvišen, bio neveliki, zapravo zanemarljiv u odnosu na najveće majstore epohe kojoj je i sam pripadao: manje od 20 završenih radova, koji se tek uopšteno pripisuju da Vinčiju. Štaviše, nije uspeo da dovrši ni neke od svojih najvažnijih porudžbina, kao što je slika “Klanjanje Magima” (1481). Njegovo zlosretno eksperimentisanje najraznorodnijim materijalima uništilo je neke druge radove, uključujući i “Poslednju večeru”. Otuda nedostatak izložbi posvećenih njegovoj umetnosti, i to u godini koja bi trebalo da bude posvećena njegovom delu. Ono je toliko malog obima da firentinska palata Strozzi ovog proleća i leta obeležava opus renesansnog majstora u čijoj je radionici da Vinči učio za slikara – Andree del Veroćija (Andrea del Verrocchio) – a ne Leonarda.
“Klanjanje Magima”, nedovršeno Leonardovo platno
Rođen je 1455. u okrugu Vinči koji je pripadao Firenci, kao vanbračno dete notara Pjera da Vinčija i lokalne seljanke, Katerine. O njegovom detinjstvu i ranoj mladosti se veoma malo zna, osim da je bilo samotno, da je verovatno bio levoruk a gotovo sigurno gej – sve je ovo navodilo da je odrastao kao unekoliko neprilagođen tadašnjem obrascu i duhu vremena (koji se, istini za volju, nije previše promenio do današnjih dana). Veći deo svog života proveo je izvan svoje rodne Toskane: u Milanu, Rimu i, na kraju, u Francuskoj, kao gost kralja Fransisa Prvog. Umro je 1519. u Amboazu (Amboise).
Ukrašen epitetima i statusom definitivnog, univerzalnog genija je u proteklih pola milenijuma bio tako zacementiran da se tek ispotiha čuju neka pitanja koja se nameću. Jedna od ovogodišnjih jubilarnih postavki koja pravi osvrt na „jednog drukčijeg Leonarda“ nalazi se u rimskoj Skuderiji (Scuderie del Quirinale), delu Palate Skuderija u sklopu kompleksa italijanskog predsednika Republike – i koja u velikoj meri sadrži modele bazirane na da Vinčijevim nacrtima. Postavka se otvara prikazom rasprava i često izuzetnim crtežima drugih toskanskih umetnika-inženjera, uključujući Frančeska di Đorđa Martinija (Francesco di Giorgio Martini), koji pokazuju da je Leonardo bio daleko od jedinstvenog u kombinovanju tehnologije i slikanja, kao i da je nasleđe nekih njegovih vršnjaka mnogo veće od njegovog: uspeli su da urade i „ugrade“ mnogo više od njega.
Ono što je paradoksalno je to što je primena da Vinčijevih „neumetničkih“ istraživanja utisnuta upravo u njegovoj – umetnosti. Njegovo poznavanje fizike, botanike i geologije znatno je poboljšalo njegovo slikarstvo. Njegovo proučavanje svetlosti omogućilo mu je da razvije svoj čuveni „sfumato“, tehniku “omekšavanja” koja daje obrisima predmeta i bića prirodno nedefinisan kvalitet („sfumare“, iznijansiranost i razlivenost je Leonardova tehnika koju je do danas preuzeo nesaglediv niz umetnika). “Da nije studirao anatomiju, ne bi ni bio u stanju da naslika najzagonetniji osmeh u istoriji slikarstva”, kaže Fjorenco Galji (Fiorenzo Galli), direktor Nacionalnog muzeja nauke i tehnologije (Museo Nazionale Scienza e Tecnologia Leonardo da Vinci) u Milanu.
Detalj lica Mona Lize pokazuje upotrebu sfumata, posebno u senčenju oko očiju
“Mona Liza” je slika koja je postala najpoznatija na svetu. Da Vinčijev “Vitruvijev čovek” (L’Uomo Vitruviano) je najpoznatiji crtež na svetu. Da li ga to čini najvećim umetnikom u kulturnoj tradiciji Zapada? Čak je i profesor Kemp, koji je proveo čitav život proučavajući Leonardova dostignuća okleva da ide tako daleko, naglašavajući umesto toga veliki uticaj toskanskog majstora na druge slikare.
“Ako biste tražili nekoga ko je uradio isto toliko da bi preusmerio tok umetnosti, onda biste morali tragali i „tabanali“ kroz vekove sve dok, napokon, ne dođete do Pikasa”, kaže on. Da Vinči je napravio revoluciju u kompozicijama „Madone sa detetom“, uz to izmenivši vizuelni narativ prikazanih likova i predmeta, kao i način na kompozicije portreta. Džonatan Nelzon, koji predaje istoriju umetnosti na Univerzitetu Sirakuza u Firenci primećuje da je on bio i prvi umetnik koji je ženama dao realistična tela “sa anatomski prepoznatljivom muskulaturom, ali koja je izgledala nežno i ženstveno”.
Ideja da Leonardo stoji uz Mikelanđela i Rafaela na samom vrhuncu umetničkog dostignuća je ipak relativno novog datuma. Sve do 19. veka se na Leonarda gledalo kao na genija, mada na nivou ispod ostalih. Kao što je 2001. opisao britanski istoričar Donald Sasun (Donald Sassoon) u svojoj knjizi „Postanje Mona Lize“ (Becoming Mona Lisa), antiklerikalni francuski istoričari inicirali su „kult Leonarda“, videći u njemu saveznika u borbi protiv religioznog mračnjaštva: „Nije se bojao da secira leševe; nije slikao oreole nad glavama svojih biblijskih likova… Za razliku od Rafaela i Mikelanđela, on nikada nije bio papin ‘potrčko’. Leonardo je u središte svog stvaranja stavio čoveka.”
Andrea del Verrocchio, Leonardov učitelj (autoportret)
Ti i drugi faktori doveli su ga do šire javnosti koja pripada savremenom dobu. Da Vinči je bio ogorčen klanjem životinja i verovatno je bio vegetarijanac. On zadovoljava savremeni zahtev umetnika da budu autsajderi sa „žicom“ ekscentričnog u sebi. Trag njegove kreativnosti savršeno odjekuje modernim duhom tolerantnosti, i čak poštovanja, prema onome što je nedovršeno – tim pre ukoliko i sam umetnik predstavlja svojevrsnu zagonetku koja, kao i njegov rad, sadrži nešto „tajanstveno“. Promatrajući ovogodišnje događaje kojima se slavi Da Vinčijev genij, profesor Nelzon kaže: “Mislim da ove manifestacije govore više o nama nego o njemu.”