Razlozi zbog kojih se američke obaveštajne agencije moraju prilagoditi novim oblicima ratovanja ili će propasti. Tekst donosi američki Foreign Affairs, nestranački magazin specijalizovan za oblasti geopolitike, strategije i diplomatije.

Za američke obaveštajne agencije, dvadeset prvi vek je započeo šokom, kada je 19 operativaca Al Kaide otelo četiri aviona i izvršilo najsmrtonosniji napad ikada na tlu Sjedinjenih Država. Nakon napada, obaveštajna zajednica mobilisala se sa jednim, najvažnijim ciljem: sprečiti da se 11. septembar ponovi. CIA, američka Agencija za nacionalnu bezbednost i 15 drugih subjekata američke obaveštajne zajednice restrukturisale su se i preuredile. Kongres je odvojio milijarde dolara u cilju podrške transformaciji obaveštajnih struktura.

Taj trud se isplatio. Za gotovo dve decenije, koliko su od 9/11 američke obaveštajne agencije bile usredsređene na borbu protiv terorista, one su osujetile brojne planove za napad na Sjedinjene Države; pronašli su Osamu bin Ladena, pomogli da se eliminiše kalifat Islamske države i pronašli brojne teroriste koji se skrivaju širom sveta: od afganistanskih pećina do briselskih apartmanskih kompleksa. To je bio verovatno jedan od najuspešnijih perioda u istoriji američke obaveštajne službe.

Ali danas, suočene sa novim pretnjama koje prevazilaze terorizam „na terenu“, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa još jednim odsudnim trenutkom obračuna. Od biotehnologije i nanotehnologije, sve do kvantnog računarstva i veštačke inteligencije – brze tehnološke promene daju protivnicima SAD-a nove mogućnosti i narušavaju tradicionalne prednosti američkih obaveštajnih službi. Američka obaveštajna zajednica,  kao prva linija odbrane američke teritorije se zato mora prilagoditi ovim promenama ili će neminovno zapasti u rizik od neuspeha.

Iako su američke obaveštajne agencije preduzele početne korake u pravom smeru, one se ne kreću dovoljno brzo. U stvari, već je nedavno i došlo do prvog raspada u ovoj novoj eri: neuspeh da se brzo identifikuju i potpuno shvate obim i veličina ruskih društvenih medija koji su se 2016. umešali u američke predsedničke izbore. Taj prekid bi trebalo da posluži kao poziv na buđenje. Trendovi koje odražava opravdavaju sveobuhvatnu promenu načina na koji obaveštajna zajednica deluje. Za to je potrebno da kapitalizuju jedinstvene kapacitete koje Sjedinjene Države poseduju, sprovedu korenite i obimne organizacione promene i obnove poverenje između države i američkih tehnoloških kompanija.

Znak upozorenja

Višestrana ruska kampanja „aktivnih mera“ uoči izbora 2016. godine bila je osmišljena s namerom da potkopa javno poverenje Amerikanaca u američki demokratski proces, sejući seme razdora u američkom društvu i podstičući javnu podršku jednom predsedničkom kandidatu u odnosu na drugog. Veliki deo ovih aktivnosti nije zadugo ostao neotkriven. Gotovo odmah su američke obaveštajne agencije primetile ruske kibernetičke napade uperene protiv Demokratskog nacionalnog komiteta i kampanje Hilari Klinton, uz deljenje ukradenih informacija sa platformi kao što je WikiLeaks, i pokušaja prodora u državne i lokalne glasačke sisteme. Ukazujući na ove događaje, američki obaveštajni zvaničnici upozorili su predsednika Baraka Obamu mnogo pre izbora da su Sjedinjene Države napadnute.

Ipak, obaveštajne agencije su propustile najvažnije sredstvo koje je Rusija upotrebljavala: upotrebu društvenih medija kao oružja. Studije koje su naručili Komitet za obaveštajne poslove Senata i Specijalni savet su ukazale na ozbiljnost optužbi Roberta Mulera o ruskim “farmama trolova”, objašnjavajući kako su na društvenim medijima prisutne ruske operacije osmišljene da potkopaju izborni proces u Sjedinjenim Državama; ove operacije su možda počele već 2012. godine, a do 2014. godine su se već uveliko zahuktale. Zvaničnici američke obaveštajne službe znali su da je Rusija koristila društvene medije kao sredstvo propagande protiv svojih građana i suseda, posebno Ukrajine, a trebalo im je najmanje dve godine da shvate da su slične aktivnosti prisutne i u Sjedinjenim Državama. Ovaj propust lišio je predsednika Obamu dragocenog vremena, potrebnog kako bi u potpunosti razumeo namere Moskve i razvio političke opcije uoči početka izbornog procesa.

Oktobra 2016. godine, mesec dana uoči izbora, Džejms Klaper (James Clapper), direktor nacionalne obaveštajne službe, i Džeh Džonson (Jeh Johnson), sekretar za unutrašnju bezbednost su preduzeli neobičan korak davanja javne izjave o uplitanju Rusije u američke predsedničke izbore. Čak i tada, potpuni obim ruskih aktivnosti izmiče američkoj obaveštajnoj zajednici; u izjavi se uopšte ne spominju društveni mediji. Džonson je kasnije izjavio da je ruska operacija delovanja unutar društvenih medija “bila nešto… što smo tek počeli da naslućujemo“. Isto tako, Klaper je u svojim memoarima napisao da „u leto 2015. nama nije bilo ni na kraj pameti da bi se ruski obaveštajci na niskog profila mogli u društvenim medijima predstavljati kao Amerikanci“. Sve do okončanja izbora, obaveštajna zajednica nije razumela veličinu napada koji je dosegao cifru od preko 120 miliona američkih državljana. Odbor za obaveštajne poslove Senata je 2018. zabeležio da je njena zajednička međustranačka istraga “otkrila daleko opsežnija ruska nastojanja da manipuliše društvenim medijima u cilju sejanja razdora unutar američkog društva kao i usmeravanja izborne volje glasača na izborima iz 2016. godine”; ono što je takođe nepojmljivo je da se sve to dešavalo u obimu većem no što je američka obaveštajna zajednica uspela da pojmi i identifikuje čak i krajem 2017.

Jeh Johnson na saslušanju sudskog odbora Senata Vašington, jun 2016. (JOSHUA ROBERTS / REUTERS)

Obaveštajne agencije sa dobrim razlogom nisu imale neke svoje sisteme prikupljanja podataka o sadržaju društvenih medija u Sjedinjenim Državama, iako su ruski napad na američke društvene medije izvršili ruski državljani koji su radili na ruskom tlu. Njima je pomoglo nekoliko ruskih obaveštajaca poslatih u Sjedinjene Države 2014. godine sa izričitim zadatkom da prouče „kibernetski ekosistem“ i situaciju, s namerom da kampanja društvenih medija upravljana iz Moskve bude što delotvornija. Nikada se do kraja neće razotkriti da li je Kremlj promenio ravnotežu snaga u tada neizvesnoj predsedničkoj trci. Ono što je, međutim, sasvim  jasno jeste to da je američka obaveštajna služba predugo bila nesvesna ruskog beskrupuloznog uticaja na američke društvene medije, i da je ovaj kolosalni neuspeh američkih obaveštajaca samo slika onoga što neminovno sledi ukoliko se američka (i svaka druga) obaveštajna zajednica ne prilagodi današnjim brzim tehnološkim pomacima.

Obaveštajni rad kao apsolutna nužnost

Obaveštajna služba je uvek bila suštinski deo umeća ratovanja i državničkih poslova. „Upoznaj neprijatelja“ (da bi ga pobedio), izreka kineskog vojnog stratega, mislioca, pisca, diplomate i generala Sun-Cua koju je oko 500. godine pre nove ere napisao u obliku uputstava pod nazivom „Umeće ratovanja“ mogla bi se veoma dobro primeniti i na ovaj slučaj. Na bojnom polju, dobar obaveštajni rad pomaže u spašavanju života i dobijanju ratova, ukazujući na neprijateljske snage, predviđajući njihove naredne poteze i shvatajući kakve su namere, planovi i sposobnosti protivnika. Kada nije na bojnom polju, obaveštajni rad pomaže liderima da donose bolje odluke sprečavanjem pogrešnih proračuna i pružanjem pravovremenih uvida u potencijalne i stvarne pretnje, kao i mogućnosti za nadvladavanje istih.

Godine 1962., na primer, informacije koje su prikupili špijunski avioni U-2 dali su predsedniku Džon F. Kenediju vreme i dokaze koji su mu bili potrebni kako bi prisilio Sovjetski Savez da ukloni nuklearno oružje sa Kube bez izazivanja nuklearnog rata. Naravno, obaveštajna služba takođe može i da pogreši – ponekad katastrofalno (kao što je to, recimo, bila procena o mogućem posedovanju oružja za masovno uništenje u rukama Sadama Huseina uoči rata u Iraku). Obaveštajni rad je, po prirodi, neizvestan posao koji uključuje spajanje tek možda delića informacija o protivniku, i njegovim namerama da ih porekne odnosno zataška njihovo postojanje.

Ali trajna vrednost obaveštajnog rada potiče od one stvarnosti na terenu, onoga što je sura realnost: lideri donose bolje odluke onda kada imaju – bolje informacije, a američke obaveštajne agencije su već dugo u mogućnosti da pruže informacije koje su bolje od nekih drugih obaveštajnih izvora. Korišćenjem agenata na terenu i tehničko-tehnološkim metodama, oni prikupljaju poverljive informacije koje američki suparnici pokušavaju da sakriju. Oni te poverljive podatke povezuju s informacijama iz drugih vladinih odeljenja i ministarstava, uparujući ih s informacijama iz javno pristupačnih izvora (vesti iz medija), neklasifikovanim tj pristupačnim dokumentima stranih vlada ali, naravno, i javnih izjava, da spomenemo samo nekoliko izvora. Svoju analizu prilagođavaju specifičnim potrebama kreatora politika i dostavljaju je bez utiskivanja sopstvenog mišljenja, strančarenja ili nametanja bilo koje političke agende.

Ove mogućnosti  i kapaciteti su danas veoma traženi. Ali, nove pretnje i nove tehnologije čine prikupljanje i analizu obaveštajnih podataka daleko izazovnijima nego u bilo kom trenutku još od od prvih dana Hladnog rata. Najnovije godišnje procene o stranim pretnjama koje je objavila Kancelarija direktora američke Nacionalne obaveštajne službe prikazuju sliku globalnih opasnosti: rastuću konkurenciju velikih sila, posebno iz Kine i Rusije; rastući nuklearni arsenal u Severnoj Koreji i onog uz indijsko-pakistansku granicu; procvat haotičnog ekstremizma na Bliskom istoku kao i narušavanje međunarodnog poretka; tu su i autokrate, koje svojski marširaju od Evrope do Azije. Klimatske promene uzročnik su iseljavanja hiljada ili desetina hiljada ljudi, što dodatno pogoršava već postojeću nestabilnost. Čak ni bitke nisu više ono što su nekad bile, uz današnje sukobe u „sivoj zoni“ i „malim zelenim ljudima“ koji zamućuju granicu između rata i mira.

Istovremeno, američke obaveštajne agencije se suočavaju sa novim izazovima koje stvaraju revolucionarne tehnologije. U 2007. godini, reč „cyber“ nije se pojavila ni u jednoj godišnjoj proceni obaveštajnih službi o pretnjama i ugroženosti. Ta je reč ušla u izveštaje obaveštajaca tek 2009. i to negde skrajnuto, naime, na 38. strani dokumenta od 45 stranica, odmah ispod odeljka o trgovini drogom u zapadnoj Africi. Ipak, do 2012. godine, jedva tri godine kasnije, tadašnji sekretar za odbranu Leon Panetta upozorio je da bi “kibernetički Perl Harbor” mogao bez ikakvog fizičkog razaranja da uništi kritičnu infrastrukturu Sjedinjenih Država. Danas, zloćudi i potencijalno kobni informatički akteri svakodnevno izvršavaju na milione informatičkih napada širom sveta. Neverovatna je ali istinita informacija da kibernetički kriminal u ovom trenutku stvara više prihoda nego globalna trgovina narkoticima.

Kombinacija novih tehnologija i rastućeg broja pretnji, njihove složenosti i brzine podrazumevaju i veće opasnosti po Sjedinjene Države – ali i veće zahteve koji se nameću njenim obaveštajnim agencijama. Razmotrimo, recimo, nastajuće područje ofanzivnih sajber operacija Sjedinjenih Država. U fizičkom svetu, mnogi vojni ciljevi su zgrade, nepokretni objekti od cigle, betona i gvožđa, tako da liste ciljeva (target –liste) i operativni planovi imaju rok trajanja. Planeri, u tom slučaju, mogu biti sigurni da će bomba dovoljne snage sravniti bilo koji objekat u radijusu eksplozije, bez obzira na to koliko prozora ima ili da li su zidovi od betona ili drveta. To, međutim, nije tako tako u sajber prostoru, gde su mete mašine, uređaji ili sistemi koji se neprekidno menjaju i usavršavaju, doslovce u sekundama. Čak i sitne modifikacije mete (kao što je instalacija jednostavne „zakrpe“, tj softverske korekcije postojećeg programa) mogu dovesti do toga da postojeće sajber-oružje momentalno postane sasvim beskorisno, uz kibernetski „ekosistem“ koji se konstantno menja i koriguje, otežavajući čak i predviđanja o kolateralnoj šteti nastaloj potencijalnim napadom – čak ni predstava o šteti ne može biti jasna, tako da se nema uvida ni šta i a ni kako bi nešto trebalo odbraniti. Kao rezultat toga, liste strateških ciljeva koje treba napasti zahtevaju ažuriranje u realnom vremenu kako bi uopšte bile korisne. U ovom svetu, obaveštajni rad je više nego činilac koji samo doprinosi boljem rezultatu u odnosu na suparnika. Kao što je nedavno napisao Kris Ingliš, bivši zamenik direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, obaveštajni rad je “suštinska osnova” bilo koje delotvorne akcije.

Javne tajne

Napredak u tehnologiji je za obaveštajne službe obično mač sa dve oštrice: Gotovo svaki tehnološki razvoj može učiniti protivnika sposobnijim a ujedno potkopati svoju postojeću odbranu.Ovaj napredak, istovremeno, može omogućiti da obaveštajne agencije rade svoj svoj posao bolje i brže. Veštačka inteligencija, na primer, može poboljšati ljudsku analizu ali i učiniti gotovo nemogućim otkrivanje potencijalnih informatičkih udara neprijatelja. Komercijalne usluge šifrovanja i „katančenja“ sopstvenih komunikacijskih kanala i veza štite komunikaciju američkih građana i njihovih kreatora politika, ali ujedno i omogućavaju teroristima da tajno koordiniraju svoje napade gotovo bez ikakve detekcije od strane bezbednosnih službi. Tehnologije kao što su AI, prepoznavanje lica i biometrija mogu pomoći obaveštajnim agencijama da uhvate tražene ljude, ali i otežati tradicionalne tajne operacije.

Informacije dobijene iz javno dostupnih izvora nude pristup oblastima u koje tradicionalni tajni izvori teško da mogu prodreti.

Eksplozija javno dostupnih informacija – rezultat povezivanja sve pametnijih uređaja sa internetom – jesu možda najbolji primer svakolikih mogućnosti ali i opasnosti koje sa sobom nose nove tehnologije. Danas je više od polovine svetske populacije „onlajn“ tj na svetskoj računarskoj mreži. Još jedna gotovo neverovatna ali verodostojna informacija: prema nekim procenama, sledeće godine će više ljudi imati mobilne telefone nego pristup tekućoj vodi. Ova sveopšta povezanost internetom pretvara obične građane u svesne ili nesvesne prikupljače obaveštajnih podataka. Mobilni telefoni mogu snimati događaje ali i snimati seizmičke aktivnosti kao što su podzemni nuklearni testovi, i to sve u realnom vremenu. Kamere za nadzor beleže toliko toga što se neprekidno dešava u gradovima širom sveta. Društveni mediji, internet-pretraživači i onlajn maloprodajne platforme prikazuju mnogo informacija o korisnicima. Za analitičare, ovo je riznica informacija. Poverljive informacije su, naravno, i dalje važne, ali javno dostupne informacije postaju sve prisutnije i potencijalno dragocenije – kako za Sjedinjene Države tako i za njene protivnike.

Javno dostupne informacije nude čak i pristup oblastima u koje tajni izvori mogu teško prodreti. Kada je 2014. godine Rusija napala istočnu Ukrajinu godine, najsolidniji dokazi poticali su od fotografija koje su pravili ruski vojnici, da bi ih potom postavljali na društvene mreže, i na kojima su jasno prikazani transporteri i tenkovi, dok su u pozadini ukrajinski auto-putevi na kojima su vidljivi lokalni saobraćajni znakovi. Društveni mediji su, isto tako, prikazali i kako je sofisticirani ruski SA-11 sistem vazdušne odbrane premešten u istočnu Ukrajinu neposredno uoči rušenja aviona Malezija erlajnza na letu 17, da bi potom bio prebačen natreg u Rusiju. Društveni mediji su postali tako dragocen resurs da se na konzolama i ekranima podzemnog Centra američke nuklearno-strateške komande danas prate ne samo fidovi s poverljivim informacijama već i fidovi koji dolaze sa ključnih naloga na – Tviteru.

U isto vreme, lak pristup podacima i tehnologijama je promenio odnos snaga na štetu Sjedinjenih Država. Sve je više zemalja, uključujući i američke protivnike poput Irana i Severne Koreje kao i globalne aktere koji nisu povezani sa bilo kojom državom, koji danas mogu prikupljati informacije po čitavom svetu – i to za baš male pare. Svako ko ima Internet vezu može udobno analizirati Guglove mape, pratiti događaje na Tviteru ili pretraživati ko je sve „ukačen“ na svetsku računarsku mrežu… a sve to zahvaljujući, recimo – softveru za prepoznavanje lica. Kada su 2011. pripadnici američke mornarice iz odreda SEALs pretresli pakistanski kompleks u kojem je obitavao bin Laden, pakistanska vojska nije otkrila tu operaciju – ali je u tome uspeo lokalni konsultant za informacione tehnologije po imenu Sohaib Atar. Kada su se američke snage spustile nadomak objekta, Atar je počeo da tvituje kako čuje neobične zvukove. “Helikopter koji lebdi iznad Abotabada u jedan sat ujutro (je izuzetno redak događaj)”, napisao je. Atar je, potpuno nesvestan trenutne situacije, „tvitom opevao“ čitavu operaciju opsade bin Ladenove kuće, pa je čak izvestio kako je eksplozija zatresla i njegove prozore. Lako je zamisliti kako bi „slučajne zgode“ nalik ovoj – hotimična onlajn razotkrivanja operacija u realnom vremenu – mogla da zaista dovedu u opasnost buduće američke operacije – a i ne samo američke.

Dečak ispred kompleksa gde su pripadnici američke mornarice SEALs ubili vođu al-Kaide Osamu bin Ladena u Abotabadu, Pakistan, maj 2011, (AKHTAR SOMROO/ REUTERS)

Komercijalni sateliti, u međuvremenu, sada nude jeftine „oči na nebu“ svakome ko ih poželi. Sjedinjene Države i Rusija su sve do pre desetak godina dominirale aero-kosmičkim tržištem sa tek šačicom velikih špijunskih satelita od kojih je svaki bio veličine autobusa i čije je osmišljavanje i lansiranje koštalo milijarde dolara – i jedni i drugi su koristili visoko naprednu tehnologiju kojom su prikupljali veoma osetljive i poverljive informacije. Kina se sada pridružila toj elitnoj grupi. Međutim, pad troškova lansiranja, drastično unapređena komercijalna optika i minijaturizacija još su više proširili tržišnu arenu, u kojoj se sada pojavljuju novi akteri sa svojom svemirskom tehnologijom. U poslednjih pet godina, broj zemalja koje poseduju i koriste ovakve satelite je udvostručen, a godišnji broj lansiranja je povećan za 400 procenata. Kompanija SpaceX je prošlog decembra lansirala raketu sa 64 mala satelita iz 17 zemalja. Jeftini sateliti otprilike veličine kutije za cipele sada nude slike i analitiku klijentima širom sveta koji su spremni da dobro plate. Iako po svojim mogućnostima oni još uvek ne mogu da „stanu na crtu“američkim i ruskim satelitima, oni se iz dana u dan unapređuju.