Constanze Stelzenmuller piše da novi evropski narativ prizivaju oni koji su iskovani teškim iskušenjima velike „utakmice moći“ između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država. Ovaj tekst je prvobitno objavljen u Fajnenšel tajmsu.

Prošle sedmice je francuski predsednik Emanuel Makron objavio karakteristično grandiozan manifest upućen „građanima Evrope“. Ova opsežna lista političkih predloga objavljena je u 28 evropskih novina i evropskih medija. Berlin je sada odgovorio. Značajno je, međutim, da odgovor na hitnu molbu Makrona da Francuska i Nemačka povrate inicijativu za očuvanje jedinstvene Evrope nije potekao od Angele Merkel, nemačke kancelarke, već od Annegret Kramp-Karrenbauer, njene naslednice.

“AKK” je, kao što je poznato, naslednica Merkelove na mestu liderke hrišćanskih demokrata, a time i pretpostavljena naslednica u čekanju. Njena intervencija je pravovremena, jer su odgovori Nemačke na ponovljene pokušaje Francuza – počevši od Makronovog govora na Sorboni septembra 2017. – bili ledeni i nevoljni, pojačavajući rasprostranjeni osećaj da evropski projekat ne samo da je zastao, već se raspao.

Mnogo toga je na kocki. Na izborima za Evropski parlament krajem maja, desničarske evroskeptične partije koje „unovčavaju“ gnev i konfuziju evropskih birača očekuju značajan napredak.

Značajne su razlike između vizija Evrope koje su postavili Makron i gđa Kramp-Karrenbauer. Makron želi da zavede panevropski demos stvarajući nove EU agencije i proširujući granice evropskih propisa i solidarnosti na goruća pitanja kao što su klimatske promene, imigracija i socijalna politika – čak i ako time reskira otuđenje nekih država članica. A on takođe želi da povede bitku protiv agresivne kineske i američke konkurencije oslanjajući se na novi evropski državni intervencionizam i protekcionizam.

Odgovor gospođe Kramp-Karrenbauer je predvidljivo skeptičan, na način koji ne samo što odražava nemačke preference, već ga dele i neke druge zemlje članice severne i istočne Evrope. Ona prednost daje slobodnim tržištima a ne dirigovanoj ekonomiji za koju se zalaže Makron i oprezna je u prenošenju moći iz nacionalnih vlada na EU institucije. Ona se opire “dobrim” proevropljanima protiv “loših” populista. A njen odgovor na apelaciju tj poziv gospodina Makrona za evropskom minimalnom platom, „objedinjavanjem“ duga i stvaranjem sistema socijalne zaštite na panevropskom nivou je jedno prostosrdačno „nein“.

Pa ipak, greše i oni komentatori koji umorno izjavljuju kako smo „sve ovo videli i pre“. Naprotiv, ono što je ovde uzbudljivo jeste novi evropski narativ koji je iskovan u krugu velike konkurencije moći između Rusije, Kine i Sjedinjenih Država – konkurencije koja je globalna po obimu, ali u kojoj je Evropa ključna strateška nagrada.

Februarska bezbednosna konferencija u Minhenu pružila je dovoljno dokaza o ovom novom strateškom okruženju. Američki potpredsednik Majk Pens napao ja Evropljane, zatraživši od njih da napuste sporazum o nuklearnoj energiji sa Iranom. Visoki kineski zvaničnik odao je veliko poštovanje multilateralizmu, koji je bio potpuno u suprotnosti sa pokušajima Pekinga da se zemlje članice EU međusobno sukobe. A ministri inostranih poslova Rusije i Irana prezrivo su gledali publiku zbog toga što su prevarili Trampovu Ameriku.

U međuvremenu, gospođa Merkel je dobila ovacije jer je Amerikancima rekla kada i gde treba da se povuku, mada je njen govor ostao prilično kratak za recepte tipa „kako dalje“. Makron je morao da otkaže svoj nastup, kako bi se pozabavio protestima kod kuće.

Sada, francuski predsednik i gospođa Kramp-Karrenbauer iznose ono što bi se moglo nazvati četvrtim narativom za ujedinjenu Evropu. Prvi narativ ticao se mira na tlu Evrope; drugi narativ imao je za temu evropski prosperitet; i treći, demokratski preobražaj evrpskog kontinenta. Ova četvrta priča govori o zaštiti onoga što Makron naziva „civilizacijom“ a Kramp-Karrenbauer „evropskim načinom života“: predstavnička demokratija, vladavina prava, individualna sloboda i socijalna tržišna ekonomija. Drugim rečima, oboje govore o očuvanju izvanrednih dostignuća tokom tri četvrtine veka na kontinentu koji je ranije bio simbol rata.

Annegret Kramp-Karrenbauer u duhovitom izdanju

Stoga je njihov zajednički fokus na sposobnosti Evrope da deluje: na unapređenju sposobnosti za inovacije i globalno nadmetanje, obezbeđivanje svojih granica, odbijanje predatora i stvaranje evropskog veća za bezbednost koje će sarađivati sa Britanijom. Isto tako, oboje potvrđuju svoju predanost trans-atlantskom savezu, bez obzira nastavove Donalda Trampa. Ne spominju ni “stratešku autonomiju” a ni “EU armiju”. Prisutne su i njihove detaljno razrađene ideje da bi većina drugih država članica EU mogla da zaostane (usled kašnjenja sa ispunjavanjem EU agende i obaveza, naročito finansijskih, koje sve EU članice imaju prema evropskoj zajedničkoj kasi)

I pored svega, da bi bio kredibilan, ovaj pragmatični podsticaj za jednu jaču Evropu morao bi da u budućnosti izbegne tri zamke. Prva je licemerje. Ustati protiv autoritaraca koji su pokucali na evropske dveri je cilj vredan borbe, ali taj će se cilj meriti s onim što Evropljani sklapaju s onima kao što su Huavej ili Gazprom. Druga opasnost je oportunizam. Evropske vrednosti moraju se takođe braniti od autoritaraca unutar same Evropske unije. Konačna zamka je dosta bliža kućnom pragu. Makron pokušava da popravi probleme s kojima se suočava Francuska, dok se Nemačka suočava sa decenijom nedovoljnih ulaganja u infrastrukturu, konkurentnost i odbranu.

To su izazovi koje treba savladati ukoliko Evropa želi da bude restoran sa bogatom ponudom koji će svi posećivati, a ne samo obrok moćnima u jednom novom svetskom poretku sa ekonomijom nultog zbira.

Constanze Stelzenmüller, Brookings.edu