Američki zvaničnici i političari su godinama širom sveta promovisali teoriju “Kineske pretnje”, držeći na nišanu sve ono što potiče iz ove zemlje: od kineske trgovine, investicija i vojske, preko bankarskih kredita i tehnologije, sve čak do kineskih studenata koji se školuju u inostranstvu.
O razlozima koji jedinu svetsku supersilu čine paranoičnom u meri da se oseća ugroženom od strane Kine ili drugih zemalja, samo se može pretpostavljati. Međutim, prošlonedeljna poseta američkog državnog sekretara Majka Pompea Centralnoj Evropi predstavlja najsvežiji primer kako su neki američki političari očajnički širili lažne vesti o Kini, očajnički pokušavajući da prekinu postojeće veze između Kine i drugih zemalja.
Međutim, izgleda da bivši šef CIA-e Majk Pompeo nije postigao previše uspeha u svojim naumima. Upečatljiv je njegov nedavni pokušaj da „očita bukvicu“ mađarskim liderima o navodnoj pretnji Kine i Rusije po SAD: Pompeo je „upozorivši“ prisutne da evropske zemlje koje budu koristile opremu Huaveja, “mogu Amerikancima otežati partnerstvo s njima” (tj EU državama koje odbijaju prestanak saradnje s Huavejem); ovim svojim potezom učinio je da ga mađarski ministar inostranih poslova i ministar trgovine Peter Szijjarto promptno „zamole“ da se tom skupu više ne obraća po tom pitanju na taj način.
Zemljama koje su domaćini ovom i sličnim međunarodnim skupovima izgleda da su stvarno ponižavajuća Pompeova nastojanja da ih uvuče u verovanje da Rusija i Kina pokušavaju da im naruše suverenitet, jer takav njegov stav sugeriše da oni (Evropljani) ne znaju kako da vode svoje odnose sa drugim zemljama.
Ono što je Pompeo izložio moglo bi biti deo “američke izuzetnosti”, budući da nijedan lider bilo koje druge zemlje sveta ne putuje naokolo da bi klevetao druge zemlje – kao što to čine Sjedinjene Države. U svakom slučaju, visoki kineski zvaničnici, naravno, nemaju bilo kakvog apetita da im uzvraćaju milo za drago.
Istraživanje Pew Centra objavljeno prošle sedmice ponudilo je Pompeu blagovremeni podsetnik na rastući globalni strah od toga da SAD zloupotrebljava svoju moć i uticaj.
U proseku, tek nešto malo manje od polovine 26 ispitanih zemalja izjavilo da moć i uticaj Sjedinjenih Država predstavljaju ozbiljnu pretnju njihovim zemljama. U 10 anketiranih zemalja je otprilike polovina ili više ispitanika izjavilo da je američka moć glavna pretnja po njihove zemlje (u ove rezultate uključeno je 64 odsto od ukupnog broja anketiranih Meksikanaca). U Kanadi je 46% onih koji moć i uticaj Sjedinjenih Država percipiraju kao glavnu pretnju po svoju zemlju, u poređenju sa 32% anketiranih u Rusiji i 31% Kini.
Da ironija bude veća, više je ispitanika u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Španiji, Švedskoj i Holandiji – zemljama čiji su se ministri odbrane okupili prošle sedmice u Briselu na sastanku NATO – koji moć i uticaj Sjedinjenih Država percipiraju kao veću pretnju nego moć i uticaj Kine.
Ono što bi Pompeu ali i mnogim drugim američkim političara moglo da slomi srce je nesumnjivo Japan, ključni američki saveznik u Aziji, pošto 66 odsto Japanaca gleda na moć i uticaj Sjedinjenih Država kao glavnu pretnju njihovoj zemlji.
Štaviše, u Argentini, Brazilu, Južnoj Africi, Nigeriji, Keniji i Tunisu – anketiranim zemljama Latinske Amerike i Afrike – više je anketiranih koji na moć i uticaj Sjedinjenih Država gledaju kao na glavnu pretnju, u poređenju sa moći i uticajem koje imaju Rusija ili Kina.
Ono što je u ovom istraživanju Pjua izvesno fatalan udarac je to što su moć i uticaj Kine na dnu liste percepcije globalnih pretnji, uprkos neprestanoj američkoj kampanji koja je proteklih godina neumorno širila teoriju o “Kineske pretnji”.
Očigledno da se američki političari nisu pogledali u ogledalo. Oni su ti koji su izmislili teoriju “kineske vojne pretnje”, a istovemeno su imali daleko najveći vojni budžet, kao i stotine vojnih baza širom sveta. Amerikanci optužuju Kinu da se upliće u unutrašnju politiku drugih zemalja dok, u isto vreme, bacaju bombe i organizuju državne prevrate u drugim suverenim zemljama.
Verovatno bi Pompeu trebalo poslati kopiju Pju izveštaja ili jedno ogledalo – ili oboje.
(Čen Vejhua je novinar redakcije Čajna dejlija u Briselu)