Ako ste tako pametni zašto niste bogati? Jer nemate – sreće

Ispada da su za uspeh važni samo – dobra šansa i sreća.

Najuspješniji ljudi nisu najtalentovaniji već su samo imali najviše sreće, potvrđuje novi kompjuterski model stvaranja bogatstva. Uzimajući to u obzir može se maksimizovati povraćaj tj profit na mnoge vrste investicija.

Raspodela bogatstva sledi dobro poznati obrazac koji se ponekad naziva „pravilo 80:20“: 80 odsto bogatstva je u vlasništvu 20 odsto ljudi. Uistinu, izveštaj od prošle godine zaključio je da je samo osam osoba imalo ukupno bogatstvo ekvivalentno bogatstvu onih najsiromašnijih 3,8 milijardi ljudi na planeti.

Čini se da se to dešava u svim društvima, i na svim nivoima. To je dobro proučen obrazac koji se naziva „zakon moći“ (power law), koji se pojavljuje u širokom spektru društvenih fenomena. Ali, raspodela bogatstva je među najkontroverznijima zbog pitanja koje postavlja o pravednosti i zaslugama. Zašto bi tako malo ljudi posedovalo toliko bogatstvo?

Konvencionalni odgovor je da živimo u meritokratiji u kojoj su ljudi nagrađeni za svoj talent, inteligenciju, trud i tako dalje. Tokom vremena, kako mnogi ljudi misle, ova „nagrada za telentovanost“ se pretvara u raspodelu bogatstva čiji smo svedoci, iako jedna zdrava doza sreće može igrati značajnu ulogu.

Ali, postoji problem sa ovom idejom: dok raspodela bogatstva sledi zakon o moći, raspodela ljudskih veština i znanja uglavnom sledi normalnu distribuciju koja je simetrično raspoređena oko prosečne vrednosti. Na primer, inteligencija, merena IQ testovima, sledi ovaj obrazac. Prosečan IQ je 100, ali niko nema IQ od 1.000 ili 10.000.

Isto važi i za trud, meren radnim satima. Neki ljudi rade više sati od proseka, a neki rade manje, ali niko ne radi milijardu puta više sati više od bilo kog drugog.

Pa ipak, kada je reč o nagradama za ovaj posao, neki ljudi imaju milijarde puta više bogatstva od drugih. Štaviše, prema ostalim merilima brojnih studija, pokazuje se da najbogatiji ljudi uopšte nisu najtalentovaniji.

Koji faktori, dakle, određuju kako pojedinci postaju bogati? Može li biti da taj sticaj srećnih okolnosti, ukazana šansa koja je neočekivano iskrsla, igra veću ulogu nego što je iko očekivao? I kako se ovi faktori, šta god oni bili, mogu iskoristiti da bi svet učinili boljim i pravednijim mestom?

Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Alesandra Plukina i nekoliko njegovih kolega (Alessandro Pluchino) sa italijanskog Univerziteta u Kataniji. Ovi momci su napravili kompjuterski model ljudskog talenta i način, obrazac po kojem ljudi svoju nadarenost koriste kao mogućnost da odskoče kada im se u životu za to ukaže prilika. Ovaj model omogućava timu da prouči ulogu šanse u ovom procesu.

Rezultati Plukina i njegovog tima su otrežnjujući, i nešto što nam otvara oči. Njihove simulacije precizno reprodukuju distribuciju bogatstva u stvarnom svetu. Ali najbogatiji pojedinci nisu i najtalentovaniji (premda moraju da poseduju i određeni nivo talenta). Oni su najsrećnije ruke. A to ima značajne implikacije na način na koji društva mogu optimizovati profite koje dobijaju iz uloženog u sve oblasti – od biznisa do nauke.

Model Plukina i njegovog tima je jednostavan. U jegovoj formuli za izračunavane, postoji „N“ ljudi: svaki sa određenim nivoom talenta (veština, inteligencija, sposobnost i tako dalje). Taj talenat se uobičajeno raspodeljuje oko nekog prosečnog nivoa, uz neku standardnu devijaciju. Tako su neki ljudi talentovaniji od proseka, a neki manje, ali niko nije toliko talentovaniji od bilo koga drugog da bi važio za „čudo neviđeno i neshvaćeno“.

To je ista ona vrsta distribucije koja se uočava kod raznovrsnih ljudskih veština, ili čak karakteristika kao što su visina ili težina. Neki ljudi su viši ili manji od proseka, ali niko nije veličine mrava ili oblakodera. I zaista, svi smo pre više nalik jedni drugima no što se razlikujemo – pre se uočavamo po univerzalnim ljudskim merama i karakteristikama, nego po svojim jedinstvenim stranama koje svakog pojedinca, na neki način, izdvajaju od ostalih.

Računarski model prikazuje svaku pojedinu osobu tokom radnog veka od 40 godina. Za to vreme, oni doživljavaju srećne događaje, koje mogu – ali i ne moraju – iskoristiti kako bi povećali svoje bogatstvo ukoliko su, barem do neke mere, talentovani.

Međutim, oni takođe doživljavaju i nesretne događaje koji smanjuju njihovo bogatstvo. Ovi događaji se dešavaju – slučajno.

Na kraju radnog veka dugog 40 godina, Plukino i njegov tim rangiraju pojedince po bogatstvu i proučavaju karakteristike najuspešnijih. Oni takođe izračunavaju raspodelu bogatstva. Zatim više puta ponavljaju simulaciju kako bi proverili punovažnost i opravdanost simuliranih ishoda.

Kada tim rangira pojedince po bogatstvu, distribucija je upravo onakva kakva je viđena u stvarnim društvima. Naime, stvari i u realnosti idu shodno “Pravilu 80:20″, jer 80 odsto stanovništva poseduje samo 20 odsto ukupnog kapitala, dok preostalih 20 odsto poseduje 80 odsto (od ukupnog) kapitala”, navode u svom izveštaju Pluchino i saradnici.

Ovo ne mora biti iznenađujuće, ili nepošteno, ukoliko se najbogatijih 20% iskažu kao najtalentovaniji. Ali – to se ne dešava. Najbogatiji pojedinci obično nisu najtalentovaniji, čak ni blizu toga da to budu. „Maksimalni uspeh se nikada ne poklapa sa maksimalnim talentom i obrnuto“, kažu istraživači.

Dakle, ako ne talenat, koji drugi faktor uzrokuje ovu iskrivljenu distribuciju bogatstva? “Naša simulacija jasno pokazuje da je takav faktor samo – čista sreća”, kažu Pluchino i njegov tim.

Tim to pokazuje rangiranjem pojedinaca prema broju sretnih i nesretnih događaja koje su doživeli tokom 40 godina svojih karijera. “Očigledno je da su najuspešniji pojedinci i najsretniji”, kaže naučni tim iz Katanije. “A manje uspešni pojedinci su oni koji su imali najmanje sreće.”

Ovo ima značajne implikacije po društvo. Koja je najefikasnija strategija za iskorišćavanje uloge sreće u poslovnom uspehu pojedinca?

Plukino i saradnici zajedno proučavaju dobru sreću i „taličnost“ sa stanovišta finansiranja naučno-istraživačkih projekata, što je očigledno nešto što je blisko njihovom srcu. Agencije za finansiranje širom sveta su zainteresovane da maksimiziraju svoj povraćaj uloženog u svet nauke. I zaista, Evropski istraživački savet je nedavno uložio 1,7 miliona dolara u program za proučavanje slučajnosti – uloge sreće u naučnim otkrićima – i kako se ovaj srećni sticaj okolnosti može iskoristiti u cilju poboljšanje rezultata finansiranja.

Ispostavilo se da su Plukino i tim bili dobro pripremljeni da odgovore na ovo pitanje. Oni svoj model koriste kako bi istražili različite modele finansiranja, te kako bi osvetlili šta je to što proizvodi najbolji povraćaj uloženog kapitala… kada se uzme u obzir i – sreća.

Tim je proučio tri modela, u kojima je finansiranje istraživanja podjednako raspoređeno na sve naučnike; kapital distribuiran nasumično u podskupinu naučnika; ili ga dati preferencijalno onima koji su bili najuspešniji u prošlosti i imaju iza sebe najbolje rezultate minulog rada. Koja od ovih strategija je najbolja?

Strategija koja donosi najbolje rezultate, kako se ispostavilo na osnovu sačinjenih modela simulacija, u tome da se sredstva za projekte podjednako raspodele među svim istraživačima. Druge i treće najbolje strategije uključuju nasumičnu distribuciju na 10 do 20 odsto onih najboljih naučnika.

U ovim slučajevima, istraživači mogu najbolje iskoristiti slučajna otkrića koja prave s vremena na vreme. Gledajući unazad, očigledno je da je činjenica da je naučnik u prošlosti napravio važno otkriće na osnovu puke slučajnosti ne znači da će on ili ona imati veće šanse da ga napravi i u budućnosti.

Sličan pristup bi se mogao primeniti i na ulaganja u druge vrste preduzetništva, kao što su mala ili velika preduzeća, tehnološki startapi, obrazovanje kojim se ojačavaju i ispoljavaju talenti ili, čak, namerno stvaranje situacija u kojima će se indukovati „slučajne sretne okolnosti“.

Veoma je očigledno da je potrebno uložiti više napora kako bi još više sposobnih i talentovanih dobilo priliku da im se „posreći“, pa da i njihove ideje i invencije uspešno zažive.

Formula je, dakle u ovome: pružiti svakome jednake šanse u procesu finansiranja – bilo da se ulaže u nauku, biznis, start-up ili već postojeće firme.

Ref: arxiv.org/abs/1802.07068: Talent vs. Luck: The Role of Randomness in Success and Failure

 

MIT Technology Review

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.