Nakon što je nemačka vojska srušila ovaj finski grad u Drugom svetskom ratu, čuveni svetski arhitekta Alvar Aalto ga je obnovio, oblikujući ga u uličnu rešetku u obliku jelena. A onda je Deda Mraz stigao u grad…
Čim sletite na aerodrom u Rovanijemiju u Laponiji, ugledate – irvasa. Ovo, doduše, nije baš sasvim istinito, iako neko odeven u jelena (ili irvasa) veselo pozdravlja putnike koji tek što su pristigli. Nekoliko kilometara od „zvaničnog aerodroma Deda Mraza“ nalazi se selo Santa Claus (Deda Mraz), zabavni park sa vilenjacima, pravim irvasima, haskijima, prodavnicama i restoranima, a koji na ovo izolovano mesto na rubu Arktičkog kruga svake godine privuče više od 600.000 posetilaca.
Posvuda u Rovanijemiju iskrsnuće pred vas poneki irvas: ljudi obučeni baš kao i oni na aerodromu, oni pravi – koji vuku saonice do Deda Mrazovog sela, ali i njihove statue od leda u centru grada.
Međutim, najvećeg irvasa u Rovanijemiju najveći broj turista ne primećuje: glava irvasa je doslovce ugrađena tj ucrtana u plan ovog finskog grada. Rovanijemi je delo najvećeg finskog arhitekte, Alvara Aalta, kada je obnovio ovaj glavni grad Laponije, nakon što ga je nemačka vojska spalila za vreme Drugog svetskog rata.
Rovanijemi je tridesetih godina prošlog veka bio tihi trgovački grad od oko 6.000 stanovnka, sve dok ga 1939. nije napala Rusija. Finci su se borili protiv svojih agresora u brutalnom zimskom ratu 1939.-40., A zatim se udružili sa Nemačkom radi zaštite od daljih ruskih upada.
Nemci su stvorili svoju vojnu bazu u Rovanijemiju, udvostručujući broj stanovnika ovog grada. Luftvafe je tada izgradio aerodrom – koji je danas “zvanični aerodrom Deda Mraza” – kao i kasarnu, koja je vremenom postala „zvanično sedište Deda Mraza“ u Rovanijemiju.
Kada se plimski talas Drugog svetskog rata okrenuo protiv sila Osovine, Rusija je naložila Fincima da proteraju Nemce; nemačka vojska napustila ga je u oktobru 1944. godine, spalivši ga do temelja. Stanovnici su već bili evakuisani, mnogi u Švedsku, što je bio mučna i naporna operacija tokom koje je poginulo 279 ljudi. Još 200 meštana Rovanijemija umrlo nakon povratka u svoj grad, raznesenih minama koje su Nemci položili kako bi zaštitili svoje povlačenje.
Meštani se prisećaju kako su Nemci uništili 90% njihovog grada. Nakon što su ga spalili, stanovnici su se vratili na zgarišta na kojima su stajali još samo dimnjaci od cigle. Pekka Ojala, koji vodi saunu „B & B“ u blizini centra grada, još uvek u svojoj bašti pronalazi spaljene ostatke drveta i metala. Na obodu Rovanijemija nalazi se groblje nemačkih vojnika, na kojem je sahranjeno 2.500 tela.
Scena pustoši dočekala je Alvara Aalta kada ga je 1945. godine Udruženje finskih arhitekata zadužilo za rekonstrukciju ovog grada. “Alvar je grad spaljen do temelja video kao priliku”, kaže Jussi Rautsi, koji je radio kao planer i istraživač u Fondaciji Alvars Aalts. Delimično inspirisana američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom i njegovim ukazom koji je 1933. godine ugrađen u američki zakon poznatijim kao Tennessee Valley Authority (TVA). Ovim ukazom se nalaže planski državni nadzor i pomoć svakom američkom regionu pogođenom krizom ili prirodnom katastrofom. Aalto je, po uzoru na Ruzveltov TVA, nacrtao plan za celu Laponiju – kopnenu masu veliku kao Holandija i Belgija zajedno.
Aalto je započeo sa ponovnom izgradnjom grada i pojedinačnim stambenim jedinicama dizajniranim posebno za klimu koja vlada u Rovaniemiju i Laponiji; tako su njegove laponske kuće imale što je moguće manju fasadu okrenutu ka severu i maksimalnu spoljnu izloženost suncu na jugozapadu. Pedesetih godina prošlog veka njegov plan se proširio izvan grada i uključio čitav region.
Aalto je učestvovao u izgradnji hidroelektrana na velikim rekama u Laponiji, a naručio je i procene uticaja kako bi se videlo kakav će biti učinak izgradnje na prirodnu sredinu, autohtone Samije, stada irvasa, bazene i mikroklimu. “Dotad niko u svetu nije uradio takav plan”, kaže Rautsi. “razradio ga je na svim prostornim nivoima: regionalnom, na nivou čitavog grada, njegove delove, susedstva, čak i periferna imanja. Bio je to jedini plan ove veličine u svetu.”
Aalto je 1945. godine osmislio plan ulica Rovanijemija koje su u tlocrtu predstavljale “rogove irvasa”: on je postojećoj topografiji jednostavno nametnuo tlocrt na kojem se pojavljuje irvasova glava, naglašavajući prirodni oblik zemljišta i način na koji su oni prelazili glavne puteve i železnicu. Fudbalski stadion postao je irvasovo „oko“ i tako je rođen irvas.
Rovanijemi, za razliku od drugih evropskih gradova koji su u ratu bili opljačkani nije imao pristup finansijskoj pomoći, jer je pritisak SSSR-a primorao Finsku da odbaci Maršalov plan. Od Finaca je takođe traženo da Rusiji plate “reparacije“. Međutim, određena finansijska podrška došla je od administracije Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju (UNRA), i njenog zaštitnog znaka, Eleonor Ruzvelt.
Ruzveltova je juna 1950. godine poželela da poseti Arktički krug, tako da su Finci nedelju dana gradili brvnaru za nju, smeštenu u blizini aerodroma Rovanijemi i opremljenu stolicama koje je dizajnirao Alvar Aalto. Rekli su joj da se nalazi u Arktičkom krugu – iako je ovaj grad, zapravo, bio malo južnije. Ona je iz ove brvnare poslala pismo na adresu kabineta predsednika Trumana – pismo za koje se kaže da je prvo koje je ikada poslato iz Arktičkog kruga. Ova drvena kuća je kasnije postala turistička atrakcija koju su posetili brojni svetski lideri, uključujući sovjetskog premijera Leonida Brežnjeva i izraelsku premijerku Goldu Meir.
Kako je turizam počeo da se razvija, tako se razvijao i rastao Rovanijemi. Aspekt zoniranja, onakav kakav je postojao u Aaltovom planu – sa različitim područjima za trgovinu, stambene i administrativne poslove unutar linija tlocrta oblika irvasa – nikada nije u potpunosti ostvaren. Aalto je, međutim, dizajnirao tri zgrade za gradski opštinski centar: talasastu koncertnu dvoranu, gradsku većnicu (koju je njegova supruga dovršila nakon njegove smrti 1976) i biblioteku koja važi za jedno od Aaltovih najboljih dela. Tu je bio i Aaltov privatni dom u stilu Frenka Lojda Rajta kao i trgovački blok, a po njegovom konceptu sagrađen je manji stambeni kvart u predgrađu nazvan Korkalorinne, sa kućama u nizu i dva velika stambena bloka, po uzoru na arhitektonske ideje britanskog pokreta „vrtnih gradova“.
„Bili su to stanovi po pristupačnim cenama, što je bilo po uzoru na društveno orijentisane i zdrave ideje britanskih vrtnih gradova“, kaže Rautsi. „Aalto je ostao veran ovim principima čitavog svog života. Budući da je ovaj kvart izuzetno solidno sagrađen, Korkalorinne i danas predstavlja popularno mesto za život u Rovanijemiju. Što se tiče veličine kuća, Aaltova glavna ideja bila je lako razumljiva: ljudima je potrebno više prostora unutra na mračnom i hladnom severu nego na sunčanom jugu.“
Supersonični konkord je do 1984. godine u Rovanijemi dovodio posetioce koji su želeli da iskuse kako je to živeti unutar Arktičkog kruga. Tada su lokalni preduzetnici i došli na ideju da stvore Deda Mrazovo selo. Prema finskom mitu, Deda Mraz je zapravo došao iz Korvatunturija (“Padina uha”), stene formirane u obliku uha, tako da Deda Mraz može da čuje želje svakog deteta na svetu. Međutim, Korvatunturi je veoma udaljen i gotovo nepristupačan: nalazi se na više od 320 kilometara severno od Rovanijemija, kraj kojeg već postoji aerodrom.
Selo od drvenih kuća u rustičnom stilu nastalo je oko brvnare u kojoj je nekada boravila Eleonor Ruzvelt, a uz kuće tu su i prodavnice, vožnja irvasima, Deda Mraz i pošta, tako da posetioci mogu da šalju razglednice i pisma iz Arktičkog kruga. Ovo je mesto gde doslovce završi svako pismo upućeno Ocu Božića – njih oko 700.000 godišnje.
Mit o postojbini Deda Mraza je devedesetih godina prošlog veka zavladao svetom. Čak je i izvestan broj gradskih atomskih skloništa – izgrađen za lokalno stanovništvo od strane finskog ministarstva unutrašnjih poslova – pretvoren u podzemni park sa vizuelnom temom Deda Mraza. Turisti – pogotovo oni iz Kine, Izraela i Britanije, koji čine većinu posetilaca – uneli su finsku verziju Deda Mraza u svoja srca.
• Ovaj članak je dopunjen 20. decembra 2018. godine kako bi se pojasnio razlog zbog kojeg Finska nije primila pomoć iz Maršalovog plana. Ranija verzija pogrešno je koristila i sliku Finske gradske kuće u Helsinkiju, koju je dizajnirao Alvar Aalto, umesto Laponsko gradske kuće (Lappia).