Preokret na vrhu znači da tržišna konkurencija može funkcionisati bolje nego što smo mislili, piše Rana Forohur za Fajnenšel tajms.

Pre par godina sam intervjuisala izvršnog direktora jedne velike američke tehnološke platforme koji mi je rekao nešto što me je zaintrigiralo.

Pritiskala sam ga činjenicom da – u “superstar” ekonomiji današnjice, u kojoj mali broj kompanija važi za super-zvezde u biznisu, poslovnim sektorima i gradovima u kojima se obavlja – najveći uzimaju sve veći i veći komad „globalne ekonomske pite“ u odnosu na ono što su uzimali pre 20 godina, kao i da što su takvi biznisi veći tim su veće šanse da će „ubijati“ konkurenciju; lomljenjem rivala se, međutim, redukuju preko potrebne inovacije. On je odgovorio da je, zapravo, njegova kompanija – velika i moćna, kakva je bila – oduvek osećala da je u opasnosti da bude „ometena“ (disrupted) od strane takmaca. U to vreme sam napisala i ovu primedbu – kao svojevrsnu  kognitivnu pristrasnost.

Ali jedno novo i interesantno istraživanje o superstar-ekonomiji me je dovelo u pitanje prvu reakciju. Prema upravo objavljenom izveštaju Globalnog instituta Mekinsi (MGI), deo sveta koji predvodi globalnu poslovnu utakmicu preuzima daleko veću mobilnost i pokretljivost ideja/kapitala nego što smo možda i pretpostavljali.

Ovaj izveštaj analizira skoro 6.000 najvećih javnih i privatnih kompanija na svetu, od kojih svaka ima godišnje prihode veće od milijardu dolara i koji zajedno čine 65 odsto globalne dobiti (pre oporezivanja).

Među grupama, najviše njih 10 odsto (“superstar” kompanije) uzima 80 odsto ekonomske dobiti – definisane kao uloženi kapital kompanije pomnožen njenim prihodima iznad troškova tog kapitala. Globalno uzev, tek jedan odsto njih uzima čak 36% profitne pite.

Znamo ko su neke od top 10% top kompanija s visokim maržama – uključujući „Faang“ (Facebook, Apple, Amazon, Netflix i Google), kao i druge koje su bile u stanju da iskoriste vrednosti svojih nematerijalnih sredstava kao što su softver, podaci, patenti i brendovi. Takođe, znamo da mrežni efekat omogućava takvim kompanijama da brzo i obimno prate tržišta, pružajući im velike konkurentske prednosti.

Ali, ono što MGI izveštaj pokazuje je i da među najboljih 10% postoji daleko više kriza nego što smo očekivali. Zapravo, izveštaj pokazuje da je gotovo polovina od najboljih 10% kompanija ispala iz najvišeg nivoa svakog poslovnog ciklusa – kao i da je 40% istupanja iz društva najboljih značilo da su te, doskora najbolje kompanije, padale sve do dna –  do 10% najslabijih.

U međuvremenu, tek je šačica retkih srećnika uspela da se, tokom istog perioda, izdigne do samog vrha. “Firme na samom vrhu skale stvaraju dosta profita”, kaže direktor MGI-a Džejms Manjika (James Manyika), koji je i vodio istraživanje. “Ali, na vrhu je, takođe, jako malo konkurencije”.

Raznolikost kako među prvih 10% tako i među onih 1% je danas daleko veća nego pre 20 godina. Ove kompanije uključuju ne samo „dežurne krivce“ iz Silicijumske doline već i one iz mnogih drugih sektora (veliki broj globalnih banaka i proizvodnih kompanija nalazi se u samom vrhu), kao i (ne)sretne geografske okolnosti (na listi je puno zapadnih multinacionalki, ali i mnogo brzo-rastućih kineskih preduzeća).

Kako to da današnje kompanije mogu imati tako brz rast i uspon do vrha, da bi, u jednom trenutku, pale mnogo brže i daleko ispod nivoa nego što je to bio slučaj, recimo, pre par decenija?

Deo odgovora, očigledno, ima veze sa globalizacijom – kada jedna ideja prodre na globalnom nivou, potencijalno tržište za nju je daleko veća nego što je bila u prošlosti, dok je pristup globalnom kapitalu radi većeg ulaganja u poslovne ideje danas, takođe, daleko veća.

Vredno je razmišljati o ovoj tački u vremenu kada su vrednosti globalizacije stavljeni na iskušenje. Ukoliko se profitabilnost zasniva na sposobnosti brzog i lakog pristupanja globalnim tržištima, promena tih snaga sigurno će dramatično promeniti globalnu poslovno-profitnu sliku.

Ali, previranja u ekonomiji superzvezda takođe odražavaju i činjenicu da su pojedine kompanije, bez obzira na sektor iz kojeg potiču, sposobne da iskoriste sredstva ove nove ekonomije: komunikacijske mreže, podatke i ideje – dok druge to nisu u stanju. Jedan od zabrinjavajućih detalja otkrivenih u Mekinsijevom izveštaju je da donjih 10% biznisa uništava onoliko vrednosti koliko onih vrhunskih 10% stvara.

Iako još uvek ima puno pitanja koja treba postaviti i na koje bi trebalo valjano odgovoriti – na pitanje zašto je to moguće postaje jasna jedna stvar: Gubitnici teže ka posedovanju više stvari – materijalnih dobara kao što su fabrike i oprema – dok pobednici, pre svega, misle na dalje učvršćivanje svojih nematerijalnih sredstava.

Da biste bolje razumeli ovu ideju, pročitajte „Sedmo čulo: moć, sreća i opstanak u dobu Mreža, Džošue Kupera Ramoa (The Seventh Sense: Power, Fortune, and Survival in the Age of Networks, Joshua Cooper Ramo), ko-direktora konsultantske kompanije Kissinger Associates. Knjiga je posebno čitljiv i pristupačan prikaz ekonomskih, političkih i društvenih posledica ove smene anticcipacija.

Ideja o postojanju preokreta u superstar-ekonomiji je važna. To znači da sile ekonomske konkurencije mogu funkcionisati bolje nego što smo pretpostavljali. Pa ipak, na nivou pojedinačnih zemalja, kompanije i industrijski sektori nisu podjednako rasprostranjeni niti zastupljeni. Mi, zapravo, više nego ikada ranije, upravo u ovom trenutku uočavamo jedinstveno geografsko raslojavanje po bogatstvu, prilivu novca i razvijenosti. U Sjedinjenim Državama, recimo, samo 10% okruga (a ne država) stvara nezamislivih 90% BDP-a.

Rezultat: tek je mali broj gradova koji su „brendirani“ poput “luksuznih proizvoda”, prema rečima bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Oni, takođe, proizvode rast gradskih prihoda i onih gradova koji zaostaju, a koji bi mogli postati poput Detroita ili Mineapolisa – mesta gde su skrajnuti građani i polarizovana politika već standard.

Ukoliko nismo u stanju da iznađemo način kako da premostimo ovu neopisivo veliku podeljenost, onda ni veća zastupljenost konkurencije unutar top-korporacija više neće biti od važnosti.

Rana Forohoor, Financial Times