Granice Evrope

Kartum je nekada bio grad u kome se moglo nestati. Smešten je na jednom od glavnih puteva prema Evropi preko Roga Afrike. Hiljade Eritrejaca, Etiopljana i Somalijaca su tu iznajmljivale krijumčare da ih odvedu na sever u Libiju i u Evropu. Ali Sudan je u međuvremenu postao poprište agresivnog pokušaja Evropske unije da spreči Afrikance da napuste svoj kontinent i stignu na italijansku obalu.

Glavni stožer sadašnje migracione politike EU je pritisak na afričke i bliskoistočne države da spreče migraciju – u zamenu za finansijsku pomoć. S novim izbornim pobedama partija krajnje desnice širom Evrope, zasnovanim na antiimigracionim programima, ti napori se naglo ubrzavaju. Dok milijarde evra teku iz Evrope prema Rogu Afrike i drugim regionima da bi se sprečila migracija i zatvorile propusne granice, ljudi stradaju daleko od pogleda evropskih građana. Dokle je Evropa spremna da ide u tome?

***

Odgovor na to pitanje ne treba tražiti u Briselu već u zemljama kao što je Sudan. Novembra 2017. provela sam mesec dana izveštavajući iz Kartuma i Kasale, grada u istočnom Sudanu, u blizini granice sa Eritrejom.

Istraživanja pokazuju da Afrikanci migriraju u Evropu iz više razloga, između ostalog zbog državnog progona, dugotrajnih sukoba i teškog siromaštva. Mnogi Eritrejci – većina izbeglica s kojima sam razgovarala – beže od doživotne vojne obaveze i drugih kršenja ljudskih prava. Najpre dolaze u Kartum na nekoliko meseci, pa i godina, i tu prave nameštaj, čiste, prodaju čaj ili rade druge poslove na crnom tržištu da bi uštedeli hiljade dolara koje su potrebne za putovanje kroz Libiju ili u Egipat.

U Kartumu Eritrejci žive u pregrađenim kućama, gde su tankim zidovima razgraničene male stambene jedinice za izdavanje. Oni sa nešto više novca imaju male ventilatore i dušeke u svom skromnom domaćinstvu. Oni bez ikakvih sredstava spavaju na golom podu.

„Živim ovde sa prijateljima“, rekao mi je Yonas, 21-ogodišnji Eritrejac blagog glasa i dečijeg lica.1Sedeli smo na metalnim krevetima u sobi koju je delio s petoricom drugih mladića. Soba je bila mala i pretrpana sa krhotinama razbijenog prozora u jednom ćošku. Napolju je nekoliko muškaraca kopalo septičku jamu. „Ovo je moj život – nemam ništa drugo. Bežim čim vidim policiju.“

Yonas planira da krene u Evropu, kao i Elsa, 26-ogodišnjakinja iz Eritreje koja već godinu dana boravi u Sudanu. Elsa mi je suvo opisala svoj život: radila je kao služavka, nekoliko puta morala da menja posao zbog verbalnog i telesnog zlostavljanja. „U Evropi je bar bolje obrazovanje, bolji posao“, kaže ona. „Moja mama je brinula o meni; sanjam o tome da odem u Evropu i vratim joj ono što je celog svog života činila za mene.“

EU u saradnji sa sudanskom vladom želi da se izbeglice i migranti vrate „kući“ ili ostanu u trećoj zemlji (time EU misli na zemlje poput Sudana). Ali ovde postaje sve opasnije za mlade ljude poput Else i Yonasa. Počev od 2016. sudanska vlada hapsi i deportuje Eritrejce zbog „ilegalnog ulaska“ u Sudan, što su organizacije za zaštitu ljudskih prava dovele u vezu sa migracionim programom EU. Vraćanje ljudi u zemlju u kojoj im preti ozbiljna opasnost – što u Eritreji znači zatvor i torturu – kršenje je međunarodne norme poznate kao zabrana proterivanja (non-refoulement). Zbog toga Elsa, Yonas i gotovo svi Eritrejci s kojima sam razgovarala provode svaki slobodan trenutak planirajući odlazak dalje.

***

Zaokupljenost EU Sudanom počela je 2014, pre nego što je sirijska izbeglička kriza 2015. dovela migraciju na vrh prioriteta evropske politike. Hiljade Eritrejaca, Sudanaca i drugih koji su prolazili kroz Rog Afrike stizalo je svake godine u Lampeduzu, glavno ostrvo Sicilije na centralnoj mediteranskoj ruti. Godine 2013, 9.834 Eritrejca stigla su u Italiju, a 2014. njihov broj se više nego utrostručio (34.329).

Krajem 2014, EU, evropske zemlje, afričke zemlje i Afrička unija (AU) sastale su se u Rimu da pokrenu Migracionu inicijativu za put preko Roga Afrike – poznatu pod nazivom Kartumski proces – kao način za suočavanje sa „izazovima koje postavljaju mešoviti migratorni tokovi neregularnih migranata, izbeglica i tražilaca azila između zemalja porekla, tranzita i odredišta koja se nalaze između Roga Afrike i Evrope“, u „duhu partnerstva, podeljene odgovornosti i saradnje“. Rimska deklaracja iz 2014. ocrtala je ključne aktivnosti kao što je „unapređivanje državne izgradnje kapaciteta u oblasti upravljanja svim elementima migracija“.

Ta nova saradnja, koja nije zakonski obavezujuća, uključivala je začudo ranije nepoželjne vlade Sudana i Eritreje. Međunarodni krivični sud (ICC) optužio je predsednika Sudana Omara al-Bashira za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine u Darfuru, za koje tek treba da bude uhapšen ili dođe pred sud. Predsednik Eritreje Isaias Afwerki je vojni diktator koji 26 godina vlada tako surovo da je 12 odsto stanovništva pobeglo iz zemlje. Ali EU, upadljivo promenivši kurs u odnosu na prethodne godine, sada sarađuje sa predstavnicima tih represivnih vlada kako bi ostvarila svoj krajnji cilj: sprečavanje Afrikanaca da uđu u Evropu.

Kartumski proces postao je okosnica šire migracione strategije EU, to jest finansiranja drugih zemalja da zatvore svoje granice. U novembru 2015. Samit o migracijama u Valeti izričito se oslanjao na Kartumski proces; evropske vlade tražile su od afričkih partnera saradnju u rešavanju problema migracija u zamenu za pomoć – 1,8 milijardi evra distribuiranih preko novoosnovanog Povereničkog kriznog fonda za Afriku (takođe pokrenutog u Valeti). Nešto više od godinu dana posle kartumskih pregovora, EU je sklopila sporazum sa Turskom i poslala joj milijarde za kontrolu granica i sprečavanje izbeglica, pre svega sirijskih, ali i iračkih i avganistanskih da uđu u Grčku, kao i za zadržavanje onih kojima je to uspelo u oronulim i zapuštenim kampovima. Godine 2016. EU započinje finansiranje i obučavanje libijske obalske straže da presreće čamce koji pokušavaju da pređu Sredozemno more. Libijska obalska straža vraća izbeglice i migrante u centre za zadržavanje u Libiji, gde im prete smrt od gladi, tortura i silovanje. (Libijsko ministarstvo zaduženo za te centre prima tehničku pomoć i podršku od EU.)

Pojedine evropske države sklopile su sopstvene bilateralne sporazume s državama duž migratornih puteva – na primer, italijanska vlada takođe direktno obučava i finansira libijsku obalsku gardu, uporedo s naporima EU. Neki od tih sporazuma oslanjaju se na dugu istoriju evropskih zahteva od Libije da nadgleda svoje vode – na primer, na onaj potpisan 2008. između tadašnjeg italijanskog premijera Silvia Berlusconija i bivšeg libijskog lidera Muammara al-Gadafija, koji je uključivao elektronske sprave – vredne 500 miliona dolara – za nadziranje libijske obale.

Evropski napori usmereni na kontrolisanje granica vezali su omču oko Roga Afrike i opasno putovanje učinili još pogubnijim. Kartumski proces bio je u početku opisan kao nastojanje da se zaštite izbeglice i migranti – od kojih su neki doživljavali ekstremno nasilje na putu ka Evropi, između ostalog kidnapovanje, mučenje i silovanje – i spreči krijumčarenje i trgovinu ljudima. To je od početka bilo problematično: naime, krijumčarenje može voditi ka trgovini ljudima, ali nije uvek tako i izbeglice često vide krijumčare kao jedini način da stignu do svojih evropskih odredišta.

Kartumski proces je zanemario činjenicu da su krijumčarenje i trgovina ljudima na Rogu Afrike cvetali uz podršku državnih službenika, policije i graničara. To je dobro dokumentovano – na primer, američka državna kancelarija za nadgledanje i suzbijanje trgovine ljudima ističe da Sudan ne ispunjava minimalne standarde za suzbijanje trgovine ljudima. Tim sudanskih istraživačkih novinara koji radi u Kasali otkrio je sisteme „ranog upozoravanja“ između sudanske policije i trgovaca ljudima koji ovima drugima pomažu da izbegnu hapšenje, a drugo istraživanje nezavisnog medijskog projekta (Refugees Deeply) dokumentovalo je umešanost visokih državnih činovnika u ove prekršaje.

Nedavni izveštaj Međunarodne inicijative za prava izbeglica (IRRI), strateške inicijative za žene na Rogu Afrike (SIHA) i Centra za zakon o ljudskim pravima u SOAS-u, na Londonskom univerzitetu, smatra da je fokusiranje Kartumskog procesa na kriminal umesto na politički kontekst učinilo izbeglička i migrantska putovanja još opasnijima: „Države Roga Afrike i Evrope su stvorile i održavale upravo one uslove koje svojim današnjim inicijativama nastoje da suzbiju.“

To su potvrdili neki izvori na terenu u Kartumu i Kasali. „Migracija postaje teža zato što bezbednosne službe i vlada blokiraju tradicionalne rute – što ne znači da migracija prestaje, već da se odvija opasnijim putevima. Sada u tom procesu učestvuje još više vojnih i bezbednosnih činovnika“, rekla je Fatima, sudanska novinarka koja je nekoliko godina pisala o migracijama.

Kartumski proces je poslao jasan signal sudanskoj vladi da je kontrola migracija najviši prioritet EU – i da je ona spremna da za to plati. EU ne finansira direktno sudansku vladu zbog njenog nepoštovanja ljudskih prava, ali više od 100 miliona evra usmereno je raznim međunarodnim organizacijama u Sudanu. Na terenu je nemoguće pratiti gde završavaju sva ta sredstva.

Ubrzo posle početka Kartumskog procesa, sudanska vlada je rasporedila jednu paramilitarnu grupu – Brze snage za podršku (RSF), u čijem su sastavu i bivši članovi Janjaweeda, milicije umešane u ratne zločine za vreme darfurskog sukoba – duž svoje dugačke granice sa Libijom kako bi sprečila ljude da je pređu. Nemoguće je patrolirati duž cele granice, ali sudanski mediji redovno izveštavaju o oružanim sukobima između RSF-a i „trgovaca ljudima“; RSF je odbio da kaže koliko izbeglica i migranata je stradalo u tim sukobima, ali redovno izveštava o hapšenju više stotina ljudi koji pokušavaju da pređu granicu i njihovom slanju najpre u centar za zadržavanje u Dongoli, a zatim natrag u Kartum, gde se suočavaju s deportacijom.

Godine 1951. Konvencija UN o izbeglicama, međunarodni standard za zaštitu izbeglica, kaže da izbeglice ne bi smele da budu kažnjavane zbog ilegalnog ulaska u zemlju i priznaje da traženje azila često zahteva zaobilaženje propisa o imigraciji. Devedeset odsto Eritrejaca koji uspeju da stignu u Evropu dobije neku vrstu azila.

Ali strože nadziranje granica duž Roga u sve većoj meri kriminalizuje migrante. Lucy Hovil, istraživačica u Međunarodnoj inicijativi za prava izbeglica, kaže: „Zaštiti izbeglica nikada nije bila potrebnija zaštita.“

***

Širom Afrike, Poverenički fond EU radi punom parom; od svog nastanka dodelio je 2,5 milijarde evra mnoštvu na brzinu sačinjenih programa za smanjivanje migracije. Zbog toga linije razgraničenja između humanitarne pomoći i kontrole granica postaju opasno zamagljene.

Poverenički fond finansira Zvanična pomoć u razvoju (ODA) s više od 2,9 milijarde evra koje dolaze iz Evropskog fonda za razvoj – što znači da je novac koji je prethodno bio na raspolaganju za zdravstvo, obrazovanje i slično sada delimično preusmeren na kontrolu granica. Po jednoj Oksfamovoj analizi, od 400 miliona evra namenjenih upravljanju migracijama, „većina projekata je usmerena na ograničavanje i obeshrabrivanje neregularnih migracija pomoću ograničavanja i kontrole migracija.“

Početno istraživanje projekata Poverenčkog fonda koje je sproveo CONCORD, evropska mreža NVO za pomoć, u tri zemlje – Etiopiji, Libiji i Nigeru – otkrilo je da „projekti mogu biti odvojeni od potreba partnerskih zemalja i da im nedostaje holistički pogled. Lokalni akteri se jedva konsultuju i to tek posle donošenja odluka.“

Privatne bezbednosne kompanije imaju najveću korist od Povereničkog fonda – do danas, Civipolu, francuskoj kompaniji osnovanoj da pomaže francuskom ministarstvu unutrašnjih poslova dodeljeno je više od 44 miliona evra. Civipol, koji je aktivan širom Sahela, u bivšim francuskim kolonijama, poseduje velike udele u sferi unutrašnje bezbednosti i trgovine oružjem.

Evropska unija insistira na tome da Poverenički fond govori jezikom ljudskih prava i oprezno opisuje pitanja kojima se on bavi kao složena. „Pravo pitanje je da li tim ljudima dajete nadu ili ne“, rekao mi je Jean-Michel Dumond, ambasador EU u Sudanu, jednog vrućeg novembarskog petka 2017. u svojoj kancelariji. „Ako nemaju nadu, krenuće na put. Morate da pružite nadu, a to je dugoročan proces… nema brzih rešenja.“

Nije izvesno da program koji finansira Poverenički fond u Sudanu nudi dugoročna rešenja za ono što želi preko 25 izbeglica migranata s kojima sam razgovarala: oni su mi rekli da žele dobro plaćen posao, pristup višem obrazovanju, legalne puteve migracije, mogućnost da legalno žive van izbegličkih kampova i zaštitu svojih prava. Projekti koji imaju istaknuto mesto na veb stranici Povereničkog fonda kreću se od obuke za skromnu zaradu, pomoći u hrani i osnovnom školovanju do nedefinisane obuke za obalske stražare, policiju i sudstvo i granične opreme (uprkos činjenici da sudanska vlada već troši 70 odsto svog budžeta na bezbednost i vojsku, nauštrb zdravstva, obrazovanja i hrane u zemlji koju razdiru nestašica hrane i produžena raseljavanja zbog oružanih sukoba).

Iako EU sve više ističe kontrolu granica nauštrb pomoći i razvoja, neke međunarodne organizacije i dalje prihvataju sredstva, uprkos činjenici da sada moraju da ih koriste za sporovođenje političkog programa EU.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) jedna je od agencija Ujedinjenih nacija koja je imala ogromnu korist od novog fokusa Evrope. U Africi je IOM dosad dobio više od 134 miliona evra iz evropskog Povereničkog fonda. Neki od tih projekata podrazumevaju saradnju IOM-a sa policijom, službama bezbednosti i vladama raznih zemalja – na primer Sudana – u kojima ta tela imaju dugu istoriju kršenja ljudskih prava.

„Naravno da sarađujemo s vladom Sudana – jedan od naših glavnih zadataka je podrška institucionalnom osnaživanju za bavljenje migracijama; mi smo ovde da upravljamo migracijama“, rekao mi je Andrew Gray, šef jedinice IOM-a za migracije u Kartumu.

Pored toga, IOM dobija najviše evropskih sredstava u Libiji, gde radi u nekim centrima za zadržavanje, između ostalog obučavajući stražare i renovirajući prostore centara za zadržavanje. Njegova uloga širom Roga naglo je porasla nakon što je CNN sredinom novembra 2017. objavio reportažu o prodaji Afrikanaca na pijaci robova u Libiji.

„Veliki, snažni momci za poslove na farmi“, kaže prigušeni glas u video klipu. „Posmatrate aukcijsku prodaju ljudskih bića“, komentariše dopisnik CNN-a Nima El-bagir. I ranije je postojala obimna dokumentacija o užasnim uslovima života migranata u Libiji, ali je izveštaj CNN-a pokrenuo proteste u Bamaku, Konakriju i Parizu (među ostalim gradovima) koji su pozvali na međunarodnu akciju i danima bili važna tema na društvenim mrežama. Izbeglice i migranti su potvrdili da su bili prodavani kroz mrežu libijskih centara za zadržavanje.

Mada su čelnici EU i ranije bili svesni tih uslova, u svetlosti javne povike su požurili da nešto preduzmu. Macron je najavio početak „konkretne vojne i policijske akcije“ Evropske unije i Afričke unije krajem novembra. U stvari, prvi odgovor EU bio je da prebaci 100 miliona evra IOM-u sa zadatkom da pošalje ljude nazad u njihove zemlje porekla. Agencija UN za izbeglice (UNCHR) takođe je dobila sredstva za evakuaciju malog broja ljudi u Niger radi ispitivanja njihovih zahteva za azil i vraćanja kući. U martu je potpredsednica EU Federica Mogherini rekla Evropskom parlamentu: „U prva dva meseca ove godine, januaru i februaru, uspeli smo da spasemo i oslobodimo više od 16.000 ljudi iz kampova u Libiji.“

Sklanjanje ljudi iz užasnih centara za zadržavanje je humanitarni imperativ, ali time se ne rešava suštinska stvar – činjenica da je kontinuirana podrška EU libijskoj obalskoj straži naterala ranjive ljude da se vrate u iste one centre za zadržavanje u kojima su prodavani. „Patnja migranata koji su zadržani u Libiji je nasilje nad savešću čovečanstva“, rekao je prošlog novembra Zeid Ra’ad Al Hussein, visoki komesar UN-a za ljudska prava. „Evropska politika pomoći libijskoj obalskoj straži da presreće migrante u Sredozemnom moru je neljudska“. Ne događa se često da visoki zvaničnik UN-a zvanično osudi politiku EU.

Bilo je mnogo operacija pražnjenja centara za zadržavanje. Hiljade ljudi (niko nema konačne procene) držane su u nezvaničnim zatvorima kojima međunarodne organizacije nisu mogle da pristupe. Libijska Vlada nacionalne sloge (GNA), koju podržavaju UN i EU, takođe koristi centre za zadržavanje: IOM je u martu saopštio da je poslao kući 10.171 ljudi iz tih centara, uz procenu da je u njima zarobljeno još 4-5 hiljada izbeglica i migranata. Prema saopštenju Lekara bez granica (MSF) iz maja 2018. 800 ljudi, među njima i dece, držano je u centru u lučkom gradu Zuvara, gde 5 meseci nisu imali odgovarajuću hranu i vodu. U maju je u zemlji bilo više od 52.000 registrovanih izbeglica i tražilaca azila i još mnogo neregistrovanih, kao i između 700.000 i milion migranata.

Mali deo izbeglica u libijskim centrima za zadržavanje može se nadati nastanjivanju u nekoj evropskoj zemlji. U maju je UNCHR prebacio 1.152 najosetljivijih izbeglica u Niger, a 108 od njih su nastanjeni u Francuskoj, Švedskoj i Švajcarskoj. Niger je onda obustavio primanje evakuisanih osoba na dva meseca, od marta do maja, zbog preopterećenosti kapaciteta.

Neki Afrikanci u Libiji – među njima više od 50.000 Somalijaca – odbili su da napuste Libiju rekavši da će radije umreti nego se vratiti kući.

U Evropi je IOM najvažnija agencija koja radi s vladama na sprovođenju „dobrovoljnog povratka“ – nudeći ljudima prevoz i do 500 evra u gotovini da se vrate u zemlju porekla. Takvi programi bi trebalo da podrazumevaju mogućnost izbora, ali u stvarnosti ljudi često prihvataju opciju povratka zato što ne mogu legalno da se pridruže svojoj porodici ili prosto nemaju drugih mogućnosti. „Iz prethodnih studija nam je poznato da najčešće ne postoje dugoročna rešenja za ljude koji se vraćaju kući“, rekao mi je preko Skypea Sine Plambech, teoretičar migracija iz Danske, koji je vodio obimno istraživanje o povratku nigerijskih žena iz Evrope i s drugih mesta. „Ono što se naziva ‘spasavanje’ zapravo je samo vraćanje ljudi tamo odakle su otišli.“

Evropski lideri i dalje svaljuju odgovornost za to na druge. „Trgovinom ljudima ne bave se Francuzi već Afrikanci“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron tokom posete Univerzitetu Uagadugua u Burkini Faso prošlog novembra. „Pokažite mi Francuza, Belgijanca, Nemca koji je trgovao ljudima između Nigerije i Libije. Takav ne postoji.“

Dok EU poriče direktne posledice svoje politike, njoj se suprotstavljaju humanitarci i organizacije za ljudska prava. MSF je napisao otvoreno pismo EU u septembru 2017 – pre izveštaja CNN-a – zasnovano na više meseci rada u libijskim centrima za zadržavanje: „Ono što migranti i izbeglice doživljavaju u Libiji trebalo bi da uzdrma kolektivnu savest evropskih građana i izabranih vođa. Zaslepljena jednim jedinim ciljem – da ljude zadrži dalje od Evrope – Evropa svojim sredstvima pomaže zaustavljanje brodova koji kreću iz libijskih voda, ali ta politika napaja kriminalni sistem zlostavljanja… koji se mora nazvati pravim imenom: profitabilni biznis kidnapovanja, mučenja i iznuđivanja“. Amnesty International je objavio izveštaj u decembru 2017. u kome je dokumentovao kršenje ljudskih prava koje doživljavaju ljudi zaglavljeni u Libiji. „Evropske vlade nisu sasvim svesne tih kršenja; aktivnom podrškom libijskim vlastima u blokiranju morskog puta i zadržavanju ljudi u Libiji oni su saučesnici u tom kršenju ljudskih prava“, kaže se u izveštaju.

Nevladine organizacije se sve češće obraćaju sudovima kao krajnjem sredstvu: u tužbi Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR) navodi se da je dogovor Italije s libijskom vladom doveo do kršenja ljudskih prava, između ostalog i do mučenja i ropstva.

U međuvremenu, libijska obalska garda, EU i Italija sve češće napadaju organizacije koje rade na spasavanju života u Sredozemnom moru. Petnaestog marta 2018. spasilački brod španske nevladine organizacije Proactiva Open Arms dobio je očajničku poruku da dva čamca tonu. Dok je izvlačio iz vode desetine ljudi, među njima i decu, približila se libijska obalska garda i zatražila da Proactiva obustavi operaciju i preda migrante i tražioce azila. Iako je brod plovio u međunarodnim vodama, italijanski spasilački pomorski centar je takođe zatražio od Proactive da posluša naređenja libijske obalske garde. Pošto je organizacija to odbila, Libijci su zapretili otvaranjem vatre i, prema svedočenjima, rekli da će ubiti posadu. Na kraju su se obalski stražari povukli i brod je otplovio ka Siciliji.

Ali tamo su im italijanske vlasti zabranile da pristanu, s obrazloženjem da je Proactiva prekršila zakon EU kad Libijcima nije izručila tražioce azila. Usledila je diplomatska kriza; posle 48 sati čekanja u evropskim vodama sa 218 traumatizovanih ljudi na brodu – od kojih je dvoje moralo hitno da bude evakuisano na Maltu zbog neodložne lekarske pomoći – Proactiva je pristala u sicilijanskom gradu Pozalo, gde je policija zaplenila brod i najavila krivičnu istragu tri člana organizacionog osoblja zbog „ohrabrivanja ilegalne imigracije“. Italijanski sudovi su zatim naredili da se brod pusti.

„Buenos dìas“, tvitovao je Oscar Camp, šef Proactive kad su mu predali istražnu dokumentaciju. „Da smo ih vratili u pakao, nikada to sebi ne bismo oprostili.“

***

Jedne noći u Kartumu srela sam Helen, 15-ogodišnju devojčicu iz jugozapadne Eritreje. Helen je imala plavu kosu i Adidas majicu ispod prugaste jakne. Ona ima 4 brata i 3 sestre; starija sestra živi u Kartumu gde čisti kuće. U Eritreji je Helen bila zadovoljna: išla je u školu, provodila vreme s braćom i sestrama i istraživala svoj mali grad, koji je opisala kao divan.

Jedne večeri pre nekoliko meseci Helen se sama vraćala kući s lokalne pijace kad se pored nje zaustavio automobil s nekoliko muškaraca. Jedan je izašao i brutalno je udario. Onda su je uvukli u auto.

Helen se onesvestila. Kad se probudila, začula je arapski, što je značilo da se verovatno nalazi u Sudanu. „Najednom sam se osvestila i videla da mi je odeća natopljena krvlju“, rekla je Helen. „Počela sam da plačem.“

Helen je bila negde u prirodi, ispod drveća, s malom grupom Eritrejaca. Drugi su je pitali kako je tu dospela. Pokušala je da objasni, ali sve je zvučalo besmisleno i tutnjalo joj je u glavi. Osvrnula se i pokušala da sagleda svoje okruženje. Nije bilo nikakvih kuća. Druge žene su joj dale odeću da zameni onu krvavu.

Hiljade Eritrejaca svakog meseca beže iz zemlje i prelaze u Sudan, bilo samostalno bilo uz pomoć krijumčara. Helen je, međutim, bila oteta, ali njen slučaj pokazuje da trgovci ljudima lako i nekažnjivo operišu na obe strane granice.

Helen je opisala kako je svakog dana svaki Eritrejac izvlačen iz grupe; otmičari su ih terali da pozovu svoje porodice telefonom, a onda im stavljali telefon uz lice da bi porodica čula njihove krike dok su ih tukli. Svake noći bi jedna žena bila izdvojena iz grupe i više puta silovana, obično grupno. „Ponekad su dolazili po mene svake noći“, rekla je Helen. „S mene bi prešli na druge devojke.“

Helen je držana dva meseca dok njena porodica u Eritreji nije uspela da sakupi oko 500 dolara za otkupninu. Onda su je prebacili na drugo mesto gde je dva dana čekala kamion koji će je odvesti u Kartum. Tu je našla svoju sestru. Ali sestri nije rekla šta joj se događalo tokom dva meseca zatočeništva.

Helen i mnoge druge žrtve trafikinga koje su posle otmice uspele da se vrate u Kartum žive povučeno i ne znaju kako da dođu do medicinske, pravne ili druge pomoći. Ako uspeju da dobiju bilo kakvu pomoć, ona stiže od drugih Eritrejaca, preko ličnih donacija. Slično tome, Etiopljani koji završe u Kartumu imaju pristup sigurnoj kući koju vodi etiopska zajednica s vrlo oskudnim budžetom. Kada sam posetila sigurnu kuću, iz Etiopije je upravo stigao jedan mladić koji je bio žrtva trgovine ljudima; upravnik kuće mu je ustupio komad poda na kome može da spava.

Helen nam je rekla da želi da ode kod lekara i onda je prevoditeljka s kojom sam radila zvala naokolo da se raspita. Rekli su joj da je najbolje mesto Migrantski centar za resurse i odgovor (MRRC), u okviru IOM-a.

Jednog popodneva moja prevoditeljka i ja smo taksijem odvele Helen do Centra. Kad smo stigle, novi centar je bio prazan ako ne računamo osoblje i savetnika. Upravnik centra uveo nas je u sobu; jedno od njegovih prvih pitanja bilo je može li da vidi Heleninu ličnu kartu. Mnogi ljudi koji su bili žrtve trafikinga ili su prokrijumčareni preko granice više nemaju lična dokumenta. Pomenuli smo to i onda zatražili prevodioca ili socijalnog radnika kako bi Helen ušla u proceduru prijema. Upravnik se iznervirao. „Učite me kako da radim svoj posao“, rekao je. „Ne možemo svima da pomognemo“. Na kraju se postarao da savetnik koji zna jezik privatno porazgovara s Helen. Kasnije su rekli da će je poslati kod lekara iz eritrejske zajednice jer kod njih nema nijednog. Nisu ponudili da joj plate prevoz do kuće ili do lekara.

U nedeljama posle posete centru IOM-a, bar još dve Eritrejke koje smo uputili da tamo potraže medicinske usluge obavestile su nas da su odbijene zato što nemaju ličnu kartu. Upravo one službe u Kartumu čiji je zadatak da pomažu ljudima koji migriraju ne pružaju usluge ljudima bez dokumenata.

***

Evropska unija ima neke od najboljih konvencija i institucija za ljudska prava na svetu, iako njene države članice imaju istorijat ratova, nasilja i kolonizacije. Da je EU htela da se bavi migracijom na temelju ljudskih prava, mogla je da obezbedi legalnije kanale pomoću viza za rad i školovanje. Evropske zemlje su mogle da povećaju broj izbeglica koje trajno prihvataju – godine 2017. prihvatile su samo 38.881 osobu kroz programe UNCHR-a. Takve opcije bi bile alternative pogubnim putovanjima. U zemljama poput Sudana, EU je mogla da se fokusira na korisne reforme kao što je pritisak na sudansku vladu da izbeglicama dopusti da legalno žive van kampova i da im omogući pristup školovanju i priliku da rade.

Ali EU nije uspela da reaguje čovečno ili bar suvislo na dolazak izbeglica i migranata uprkos činjenici da danas veliki deo evropskog bogatstva potiče iz decenija kolonijalne vladavine, učestvovanja u trgovini robljem i dugotrajnoj eksploataciji sirovina u inostranstvu. Zemlje Bliskog istoka i Afrike i dalje prihvataju većinu raseljene svetske populacije. Italija i Grčka su ponele najveći teret EU zbog svog geografskog položaja. Druge evropske zemlje – izuzetak je Nemačka – reagovale su zatvaranjem svojih granica.

Od maja 2018. Mađarska, Poljska, Češka Republika, Velika Britanija i neke druge zemlje nisu primile doslovno nijednog izbeglicu iz Italije u okviru evropskog plana za premeštanje ljudi. Italijanska demokratska stranka (PD) potpisala je sporazum sa Sudanom 2016. da bi ubrzala deportaciju tražilaca azila, a 2017. je počela da podržava libijsku obalsku stražu da bi sprečila dolazak novih migranata; na opštim izborima u martu pobedile su dve populističke partije; jedna od njih, Liga, vodila je kampanju na otrovnoj antiimigracionoj platformi sa sloganom „Italijani na prvom mestu“. U junu je novi ministar unutrašnjih poslova Matteo Salvini rekao da namerava da stvori nove centre za zadržavanje i ubrza deportacije migranata, a sada razmatra napore na sprečavanju humanitarnih organizacija da spasavaju izbeglice i migrante koji dolaze preko Sredozemnog mora. „Sicilija je dovoljno dugo bila izbeglički kamp Evrope“, rekao je Salvini 3. juna. „Neću stajati skrštenih ruku dok novi brodovi samo pristižu“. U junu je Italija sprečila dva spasilačka broda humanitarnih organizacija da pristanu uz njenu obalu i oterala jedan u Španiju a drugi na Maltu pošto je nekoliko dana držala na moru stotine ljudi.

Podrška partijama krajnje desnice u Evropi raste – jedna analiza u 22 evropske zemlje je pokazala da je to najveća takva podrška u poslednjih 30 godina. Istočnoevropske zemlje poput Poljske, Mađarske i Češke Republike imaju otrovne antiimigracione i antiizbegličke vlade; zemlje poput Norveške i Švajcarske su pokušale da uvedu strože uslove azila i tako smanje broj ljudi kojima nude zaštitu da bi umirile antiimigrantsko raspoloženje javnosti. Italija, Belgija i Francuska su nedavno dozvolile sudanskoj tajnoj policiji da pregleda zahteve za azil u Briselu i Parizu, što je imalo za posledicu deportaciju izbeglica u Kartum, gde su neki bili mučeni. U Nemačkoj, vlada Angele Merkel je bila na ivici kraha zbog odbijanja da zatvori nemačku granicu za tražioce azila.

„Opasnost sadašnjeg pristupa EU je to što gubimo iz vida strukturna pitanja i rešenja dugoročnog upravljanja migracijama. Gubimo iz vida i ono što se događa u svakodnevnom životu deportovanih ljudi, koji su sada nezaposleni ili vraćeni u ratne zone. Šta se njima događa? Ako se stvari ne promene, ako ne budemo imali održive planove, oni će ponovo migrirati“, rekao je istraživač migracija Sine Plambech.

U međuvremenu se nastavlja finansiranje kontrole migracije; Italija i EU su namenile 285 miliona evra libijskoj obalskoj straži do 2023. Biznis obezbeđivanja granica cveta: prema nedavnom izveštaju nemačke socijaldemokratske tink-tenk organizacije, između 2003. i 2013. EU i Evropska svemirska agencija potrošile su 225 miliona evra na projekte granične kontrole. Neka od tih sredstava idu na razvoj novih oblika tehnologija za nadzor, kao što su mehanički psi tragači. Na samitu EU o migracijama održanom u Briselu 29. juna lideri su se složili da istraže stvaranje migrantskih centara (za prijem migranata, obradu njihovih zahteva, distribuciju i repatrijaciju) u evropskim i severnoafričkim državama. Nijedna zemlja nije pristala da bude domaćin nekom od tih centara. Pre samita UNCHR i IOM su poslali pismo EU s predlogom da oni vode „prihvatne centre“ za one koji pokušavaju da pređu Sredozemno more; deo njihovog predloga je brza deportacija svih onih koji ne zadovoljavaju merila azila ili nekog drugog oblika zaštite.

Od 1. januara do 8. aprila 2018. još 16.089 izbeglica i migranata stiglo je u Evropu iz Severne Afrike i Turske; 6.894 prešlo je iz Libije u Italiju. Centralna mediteranska ruta sada se smatra najsmrtonosnijim migracionim putem na svetu – u tom periodu umrlo je 359 ljudi. Tokom prethodne dve godine umrlo je više od 7.400 ljudi. Ti brojevi se često ponavljaju u novinama, ali ne uspevaju da odvrate ljude od migracije niti utiču na promenu stavova u Evropi.

„Ne želim ovde da ostanem i ne želim da se vratim u Eritreju“, rekla mi je Helen u novembru. „Razmišljam o tome kako da napustim Sudan.“

Ranije ove godine moja prevoditeljka u Sudanu više puta je pokušala da stupi u dodir sa Helen, ali je njen telefon bio isključen. Možda je bila u Kartumu ili već u Libiji.

EU nije javno priznala istinu koja stoji iza Helenine priče, mada se da naslutiti da je ona poznata političarima. Odluka da se migrira proističe iz želje ljudi da prežive, rešenosti koja prkosi najjačim državama sveta koliko god one pokušavale da je slome.

Caitlin L. Chandler, Dissent, leto 2018.

Peščanik.net, 01.08.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.