Lako na lake teme: sledi “opuštena” i veoma jednostavna ekonomska analiza Svetskog prvenstva.
Kao i ekonomija, i fudbal je polje ljutog okršaja dijametralno suprotnih mišljenja i stavova, osporavana i u nebo uzdizana sportska igra koja prkosi čak i najrelevantnijim predviđanjima – sport kojem je očajnički potrebna korenita reforma institucija koje taj sport reprezentuju u svetu. U nastavku, INET-ov ekonomista i viši fudbalski analitičar Džek Gao nudi svoj je viđenje ovogodišnjeg Svetskog kupa u fudbalu.
Najpopularniji sportski turnir na svetu koji se odvija u Rusiji ulazi u završnu fazu – ostalo je još finale između reprezentacija Francuske i Hrvatske. Ovogodišnji Mundijal je okupio 32 nacionalna tima, privukavši pažnju više od polovine svetske populacije. Prognoze o timu koji će sa ovog SP-a izaći kao pobednik nakon 64 odigrane utakmice bile su užasno teške, s obzirom na ulogu pukog slučaja i suštinska ograničenja bilo kakvih kvantitativnih modela. Bez obzira na to, i ovo prvenstvo je bila zanimljiva intelektualna vežba „izoštravanja čula“ na širi ekonomski kontekst u kojem se nalaze zemlje koje su učestvovale u kvalifikacijama za ovogodišnji Svetski kup – njih 210, što je dosadašnji apsolutni rekord. U ovom duhu, evo jedne simpatične analize Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.
“Ne i tvoje društvance iz bogate zemlje”
Većina rasprava o međunarodnoj ekonomiji je usredsređena na nivo prihoda – premda je ovo samo delimičan slučaj kada je reč o ovogodišnjem Svetskom prvenstvu.
Iako se na listi nalaze brojne najbogatije zemlje, uključujući Švajcarsku, Island, Dansku i Švedsku, nijedna od njih nije bila favorit za osvajanje titule, niti je pak realno reprezentovala jedan prosečan tim ovogodišnjeg Mundijala. Na primer, šanse Španije i Nemačke da osvoje Kup bile su manje od onih koje je imao Brazil, čiji je BDP po glavi stanovnika znatno niži. Preklapanje zemalja OECD-a i timova Svetskog kupa takođe pruža ograničenu sliku: Od 35 zemalja u takozvanom “klubu bogatih”, samo ih je 15 u igri ove godine, čineći 47 odsto ukupnih učesnika.
Prosečni nivo primanja zemalja učesnica Mundijala iznosi oko 26.000 dolara po osobi, što je negde između globalnog proseka svih zemalja (10.000 dolara po osobi) i proseka za napredne zemlje (45.000 dolara po osobi). Neke od najsiromašnijih zemalja na svetu – kao što su Senegal, Maroko i Tunis su stoga u Rusiji da bi, između ostalog, prikazali svoju kreativnost i solidarnost, doprinoseći popularnosti ove igre širom sveta.
Globalne sportske igre: loš primer za proveru zastupljenosti demokratije u svetu
Magazin The Economist objavio je početkom ovog meseca članak u kojem se tvrdi da Svetsko prvenstvo u fudbalu “nagrađuje vlade koja dobro upravljaju”. Za razliku od sportova vezanih za trku na stazama ili za gimnastičke dvorane, fudbal zahteva “više kreativnosti i talenta”, dok “diktaturski režimi predstavljaju smeće iz kojeg ne izrasta ništa dobro” po napredak nacionalnog fudbala, navodi se u ovom članku.
Ovo važi samo u najboljem slučaju. Jednostavna logika – koja nalaže da bogate zemlje sveta danas imaju tendenciju da budu demokratije i da će verovatno obezbediti ulaganja koja proizvode dobre fudbalske timove – već je po sebi dovoljna za konfuziju odnosa između demokratije i fudbalskih performansi per se. Štaviše, odnos između demokratije i ekonomskih performansi, potencijalno kraćeg lanca uzročnosti, sama je i dalje podložna brojnim akademskim debatama. Ako Kina zaista postigne da se značajnije podigne u fudbalu putem inicijative pod vodstvom države – a ne uspostavi demokratizaciju, recimo, do 2050. godine – odnos između demokratije i fudbala samo će biti slabiji, kaže se u magazinu The Economist.
Na ovogodišnjem turniru prisutna su i četiri tima iz zemalja koje su ocjenjene kao “neslobodne” od strane organizacije za zaštitu ljudskih prava Freedom House, a još četiri su ocenjene kao “delimično slobodne”. I mada je nedovoljno zastupljeno više od polovine svetskih zemalja koje se smatraju „nedovoljno slobodnim”, ovih osam timova uspelo je da se kvalifikuje na završni turnir uprkos velikom nedostatku koji mali dohoci u njihovim državama imaju po glavi stanovnika (BDP per capita), uzrokujući i izostanak visokih kvaliteta u sportu. Svetsko prvenstvo još uvek nije, voleli to ili ne, verna slika zastupljenosti demokratije u svetu.
Sport kao nijedan drugi
Delimičan razlog zbog kojeg je Svetsko prvenstvo tako popularno (iako još uvek nedovoljno u Sjedinjenim Državama) jeste što je fudbal odista igra sui generis, odnosno “sport za sebe”: jedinstven u svojim karakteristikama.
Prirodno je porediti Mundijal sa Olimpijadom: Svetski kup nas nekako po pravilu i uporedo asocira sa atletskim turnirom koji se zove – Olimpijske letnje igre. Iz razloga što iziskuje stalne profesionalne timove i značajna ulaganja u sportske objekte, Olimpijada je postala mnogo bliskije povezana sa jednom širom definicijom nacionalne moći. Nivo prihoda i veličina zemlje su dominantni faktori u predviđanju rangiranja po osvojenim medaljama, a igra blisko podseća na situaciju „pobedniku pripada sve“. Istorijski gledano, samo je mali broj zemalja uspevao da na najvećim svetskim turnirima prikupi ogromnu većinu olimpijskih medalja pa je, u celini uzev, svaki veliki sportski turnir na globalnom nivou postao lišen iznenađenja i zastupljenosti „malih“.
Svetsko prvenstvo se u ovom pogledu razlikuje. Osim za Rusiju (koja se automatski kvalifikuje jer je domaćin) i nekih evropskih država koje su osvojile više od ili blizu 1.000 olimpijskih medalja, prosečni tim na Mundijalu je savršen gubitnik na Olimpijskim igrama. Za one koji su imali prilike da svoje sportiste vide kako se penju na pobednički podijum samo jednom u u čitavoj olimpijskoj istoriji, Senegalci su svakako bili oduševljeni što vide da njihov nacionalni tim igra protiv Kolumbije, Japana i Poljske u početnoj tj grupnoj fazi Svetskog prvenstva, ako već neće napredovati u nokaut-fazi protiv Engleske (koja je sinoć izgubila od Hrvatske u polufinalu). A veliki broj zemalja koje učestvuju na Mundijalu – ako već možda nije moguće da sa Velikima ukrste koplja na polju ekonomije – nalazi se, doslovce, na „ravnopravnom terenu“ koji važi za sve učesnike. Zato je fudbal najdemokratskija igra.