Potcenjivanje Kine

Koja zemlja ima najsnažniju ekonomiju na svetu: Kina ili SAD? Niko vam neće zameriti ako nemate spreman odgovor. Kada pitate eksperte, jedni tvrde da Kina već jeste broj jedan i da je pretekla Sjedinjene Države još 2014. Drugi odgovaraju da to nije tačno, da Amerika i dalje ima ogromnu prednost i da će je Kina sustići tek 2030. ili kasnije.

Jedan od takvih eksperata je strateg i analitičar Alan Dupont. U članku koji je objavio u časopisu Australijan, kao vredan doprinos debati o Kini, udaljio se od svog polja ekspertize i izneo tvrdnju da je ideja o Kini kao najvećoj ekonomiji na svetu zabluda i proizvod „kineskog mitotvorstva“. Dupont piše: „U istraživanju koje je prošle godine sproveo istraživački centar Pew Research Center, većina ispitanika u 7 od 10 obuhvaćenih evropskih zemalja, kao i dve trećine Australijanaca potvrdili su da veruju da Kina već jeste vodeća svetska ekonomija. Zapravo, istina je da Kina i dalje zaostaje za SAD po većini ključnih ekonomskih indikatora i da ima drugu najveću ekonomiju na svetu (14.000 milijardi dolara), posle američke (20.400 milijardi dolara), kao što pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.“

Dupont, savetnik australijske koalicione vlade, spada među uvažene stručnjake i njegov članak sadrži brojna korisna zapažanja. Ali on nije ekonomista. Njegov nesrećni obiter dictum pogrešno prikazuje tvrdnje MMF-a i ekonomsku stvarnost, što je veliki propust u ponuđenoj strateškoj analizi.

Srećom, rezultati pomenute ankete pokazuju da je procena većine Australijanaca i Evropljana ispravna: osim ako BDP nije još manje pouzdano merilo nego što većina kritičara tvrdi, Kina jeste prva ekonomija sveta.

Uprkos tome i dalje čitamo članke koji najavljuju da će Kina prestići SAD za desetak godina. Ako pametni i inače dobro informisani ljudi kao što je Alan Dupont ne shvataju kako se porede obimi različitih ekonomija, onda verovatno i mnogim čitaocima treba objašnjenje zašto dobijamo dve sasvim različite verzije iste priče.

***

Uzmimo za primer dve zemlje. Daćemo im imena Australija i Indonezija.

MMF prognozira da će ukupna produkcija dobara i usluga u Australiji – ono što nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP) – iznositi 1,87 hiljada milijardi australijskih dolara. S druge strane Timorskog mora, MMF očekuje da Indonezija proizvede dobra i usluge u vrednosti od 14.776 biliona rupija. Kako ćemo uporediti te dve brojke?

Postoji jednostavan način: možemo da pogledamo kursne liste i pretvorimo gornje iznose u istu valutu. Tako obično rade Dupont i ljudi sa finansijskih tržišta. U nekim slučajevima takav način poređenja je koristan i u nekim zemljama ga rado primenjuju. MMF publikuje svoje podatke u tom obliku, ali ih retko koristi u sopstvenim analizama.

Australijski dolar je precenjen. Iako je danas kurs znatno niži nego pre pet godina, Australija je i dalje najskuplja zemlja za život u proširenoj grupi G20, jedina u kojoj dobra i usluge često koštaju više nego u SAD. Indonezija je, s druge strane, tek nedavno uspela da povrati kreditni status kod agencija za rejting. Takođe, rupija nije popularna valuta. Turisti se verovatno sećaju da se za 1 australijski dolar dobija 10.000 rupija.

Otuda sledi da ako za poređenje dve ekonomije koristimo samo kurseve valuta, onda je australijska ekonomija veća i snažnija. MMF procenjuje da će australijski BDP ove godine iznositi 1.500, a indonezijski, prema važećem kursu, 1.075 milijardi dolara.

Šta nam to govori? Ako ste izvoznik iz drugog dela sveta, to znači da je Australija veće tržište, u smislu potencijalnog obima prodaje izražene u globalnoj valuti. Ako radite u finansijskom sektoru, to je koristan podatak za merenje dugovanja koja se moraju otplaćivati i servisirati u globalnoj valuti. U transakcijama koje uključuju devizne operacije kurs je korisno merilo. Ali to nije mera učinka jedne ekonomije. To je mera koja pored produkcije uključuje i cene.

Pretpostavimo da želite da odete u bioskop u Australiji. Cene variraju, naravno, ali kartu ćete verovatno platiti oko 20 dolara. Ako isti film pogledate u Indoneziji u tipičnom indonezijskom tržnom centru, karta će koštati oko 3 dolara, svakako ne više od 5. U pitanju je isti film, a ni bioskopi se mnogo ne razlikuju. Najveća razlika je, zapravo, u ceni.

Ako se u poređenju BDP-a dve zemlje čvrsto držimo kurseva, to bi trebalo da znači da za bioskopsku kartu u Australiju dobijate četiri puta više nego što dobijate u Indoneziji. To je besmislica. Merenje na osnovu valutnih kurseva liči na dvoranu krivih ogledala na kojima možete biti visoki i mršavi ili niski i debeli – zavisno od toga kako tržišta u datom trenutku rangiraju vašu valutu.

Zato su ekonomisti izumeli pouzdaniji metod merenja: prvo moramo ispitati cene određenog skupa roba i usluga u svakoj od zemalja koje se porede, a onda upotrebiti te podatke kao referentnu tačku za utvrđivanje relativnih veličina svake od ekonomija. Britansko-australijski ekonomista Colin Clark je to prvi pokušao još 1940, ali tek u poslednjoj generaciji ekonomista taj metod je šire prihvaćen.

To je paritet kupovne moći (ili PPP). U pitanju je gruba mera koja zahteva donošenje sudova o relativnom kvalitetu dobara i usluga. Ali i to je neuporedivo bolje od merenja prostom konverzijom valuta. Na taj način se ne meri samo koliko dolara ste potrošili, već i šta ste za potrošene dolare dobili.

I to je mera koju MMF koristi u svojim analizama. Evo spiska 20 najvećih ekonomija mereno metodom pariteta kupovne moći i 20 najvećih ekonomija na osnovu valutnih kurseva:

20 najvećih ekonomija sveta (prema podacima MMF-a)

Nepobitna je činjenica da u nekim zemljama za 100 dolara dobijate znatno više nego u nekim drugim, kao i da ste, u najvećem broju slučajeva, za 100 dolara pre 20 godina mogli kupiti znatno više nego danas. Nije moguće porediti obim proizvodnje roba i usluga u različitim zemljama ili u različitim periodima, a da ne uzmete u obzir i razlike u cenama.

Sadašnje referentne tačke utvrđene su u okviru Međunarodnog programa poređenja 2014. godine. U pitanju je projekat detaljnog globalnog pregleda nivoa cena za sve zemlje sveta koji su pokrenule Ujedinjene nacije, a koji sprovodi Svetska banka. Australija je imala važnu ulogu u širenju metodologije pariteta kupovne moći sa zapadnih zemalja na ostatak sveta. Bivši šef Australijske statističke službe Ian Castles bio je među inicijatorima, jedan od njegovih naslednika, Dennis Trewin, predsedavao je projektom od 2005. do 2008, a visoki službenik Australijske statističke službe Paul McCarthy imao je ključnu ulogu u poslednjem krugu.

Kao što tabela pokazuje, zapadne zemlje imaju nešto viši BDP kada se ovaj izrazi u stvarnoj (PPP), a ne u nominalnoj vrednosti (na osnovu kursa); izuzetak je Australija. Velike razlike se javljaju kod zemalja u razvoju. Brazilski BDP je u ovakvom prikazu za polovinu veći, kineski je gotovo udvostručen, ruski BDP je veći dva i po puta, indonezijski tri puta, a indijski gotovo tri i po puta u odnosu na vrednost dobijenu nominalnom metodom.

Zamislite da na raspolaganju imate 1.000 dolara. U Kini ćete za taj novac dobiti robe i usluge za koje biste u Americi morali da platite 1.790 dolara. U Indoneziji za isti iznos možete kupiti robe i usluge koje po američkim cenama vrede skoro 3.250, a u Indiji čak 3.650 dolara. U Americi za 1.000 dolara dobijate tačno 1.000 dolara, a u Australiji korpu roba i usluga za koje biste u Americi platili 875 dolara.

Ovo je stvarni, a ne nominalni svet. Merilo vrednosti je kupovna moć, a ne kursna lista. Takvim merenjem se uvažava činjenicu da najveći deo novca trošimo za kupovinu usluga, a većina usluga se ne kupuje na globalnim, već na lokalnom tržištu.

Poređenje Australije i Indonezije daje veoma različite slike zavisno od toga da li baratamo stvarnim ili nominalnim iznosima. Stvarna indonezijska ekonomija je znatno veća od australijske: MMF prognozira da će za pet godina biti čak tri puta veća – što nas ne iznenađuje, jer Indonezija ima deset puta više stanovnika.

Slične rezultate daje i poređenje Kine i Amerike. Američka ekonomija je nominalno 44 odsto veća od kineske. Ali prema stvarnoj vrednosti, procenjuje MMF, kineska ekonomija je već 24 odsto veća od američke, a očekuje se da će za pet godina biti 50 odsto veća. Produžimo li tu projekciju do 2030, kao što je učinjeno u prošlogodišnjoj analizi australijskog ministarstva spoljnih poslova, možemo očekivati da kineska ekonomija bude i dvostruko veća od američke:

Izvor: 2017 Foreign Policy White Paper, korišćeni su podaci Trezora (australijske projekcije su konzistentne sa Međugeneracijskim izveštajem 2015). Napomena: Iznosi su izraženi u hiljadama milijardi američkih dolara za 2016. i konvertovani po paritetu kupovne moći; australijske prognoze se odnose na 2015-16. i 2029-30.

Prema ovom scenariju, Indija bi mogla da pretekne SAD 2030. i tako postane druga najveća ekonomija, a sa daljim rastom broja stanovnika, dok se broj stanovnika u Kini smanjuje, počela bi da pristiže i Kinu. Ali moguće je da ulazimo u dug period u kojem će kineska ekonomija biti ne samo najveća, već i dominanta – to jest, najveća sa veoma velikom prednošću u odnosu na prvog konkurenta.

Vojni eksperti kao što je Dupont uveravaju nas da će SAD ostati najveća svetska vojna sila – bar zasad. Ali ako su izložene prognoze tačne, onda će se kineska ekonomska superiornost vremenom pretočiti i u vojnu superiornosti. Ona će i pre toga postati dominantna vojna sila u našem delu sveta, ako to već nije, dok će američka vojna moć i dalje biti rasuta širom planete.

Implikacije su ozbiljne. Ako Kina može da porine brod ili proizvede raketu po znatno nižoj cenu nego SAD, onda poređenje relativne ekonomske moći ove dve zemlje na osnovu kurseva valuta navodi na suštinski pogrešne zaključke. (Zato je Kina, suprotno Dupontovim tvrdnjama o širenju PPP „mitova“, godinama insistirala da Svetska banka nastavi da koristi stara merila zasnovana na valutnim kursevima. Kinezi su se držali Deng Sjaopingovog saveta da „treba sačuvati hladnu glavu i ne isticati se previše“.)

Kakvu vrstu uprave bi Kina pokušala da nametne ukoliko njena dominacija u regionu postane nesporna, čak i za SAD?

***

Ovde treba naglasiti da podaci MMF-a i projekcije ministarstva spoljnih poslova podrazumevaju da su kineski podaci o BDP-u ispravni i da u doglednoj budućnosti Kina neće doživeti ekonomski brodolom.

Rekao bih da nijedna od tih pretpostavki nije utemeljena na činjenicama. Već sam pisao o svom skepticizmu prema kineskim podacima o BDP-u, o čemu su govorili i drugi autori. Ti podaci su bili i ostali u funkciji političke propagande. Na to upućuju istorijski podaci koje je Kina dostavila MMF-u, a prema kojima je 1980. godine, približno u vreme kada su reforme inicirane, Kina bila druga najsiromašnija zemlja na svetu, siromašnija od Mozambika (u kojem je tada besneo građanski rat). Ako verujete kineskim podacima, onda je tadašnja Kina – nuklearna sila sa ogromnom vojskom, zemlja sa velikim gradskim centrima i vrednim ljudima, tehnološki gotovo samodovoljna – bila siromašnija od Bangladeša ili Malija i gotovo upola siromašnija od Indije (koja je tada bila veoma siromašna). Da li neko veruje u to?

Ali pravo pitanje glasi: kakvu sliku nam ti podaci daju? Prema podacima MMF-a, stvarni kineski BDP je sada nešto veći od globalnog proseka, u istom razredu sa Brazilom, Meksikom, Iranom i Tajlandom. Možda nisam najbolje obavešten, ali ne sećam se da sam čuo mnogo glasova koji tvrde da Kina ne pripada toj grupi. Njen stvarni stvarni BDP je verovatno nešto niži od prikazanog, ali ne mnogo.

Takođe, malo je verovatno da će Kina uspeti da izbegne probleme koje će doneti veliko zaduživanje u poslednjoj deceniji bez ozbiljnog posustajanja ekonomije. Australija se suočava sa sličnim pretnjama, ali rizici u Kini su mnogo veći. Napravljen je znatno veći dug za znatno kraće vreme – a novac je distribuiran na osnovu političkog uticaja, a ne verovatnoće da bude vraćen. Kina nije imuna na ekonomske zakone. Kampanja kineskog predsednika o smanjenju zaduženosti na svim nivoima ekonomije je pokrenuta prekasno.

***

Po mom mišljenju, utvrđivanje kakva bi trebalo da bude naša politika prema Kini je najvažnije pitanje sa kojim se Australija danas suočava – zapravo, to je najvažnije pitanje za Australiju u čitavom mom životu.

Problem nije samo u nagađanju šta bi Kina mogla uraditi pod sadašnjim rukovodstvom, već i šta bi mogla postati i šta bi mogla učiniti pod budućim generacijama rukovodilaca odgajanih na doktrini da partija treba da upravlja svim oblastima života, da je samo interes Kine važan, a ako joj se male zemlje nađu na putu, treba ih naterati na poslušnost.

Ne želimo da nam Kina bude neprijatelj, iako se čini da ona to želi – doduše zasad su to samo sitnice koje su više neprijatnost nego pretnja. Ne tvrdim da sam ekspert za Kinu i rado čitam one koji to jesu, kao što su to stručnjaci iz Instituta Lauvi, Foruma za istočnu Aziju, Australijskiog nacionalnog univerziteta i Instituta za stratešku politiku.

Veoma je važno da pri donošenju odluka koristimo ispravne podatke, a ne svoje fantazije.

Pre 50 godina australijski BDP je iznosio nešto manje od 30 milijardi australijskih dolara. Danas iznosi oko 1.800 milijardi. Da li to znači da danas živimo 60 puta bolje nego onda? To je logika koju koriste Dupont i ostali kada porede zemlje i njihov BDP metodom prostih valutnih konverzija.

U ekonomskim merenjima cene su važne. Kina je kontrolisala kurs svoje valute, ograničila rast plata i cena i prikazivala se kao zemlja sa niskim dohotkom dok je sazrevala u tehnološki razvijenu zemlju višeg srednjeg dohotka. To se ne sme potceniti. Ne smemo potceniti snagu njene ekonomije, jer ona je sada ekonomski najmoćnija zemlja na svetu.

Tim Colebatch, Inside Story, 07.06.2018.

Peščanik.net, 20.06.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.