Kada je piti na poslu dobra stvar

Novo istraživanje potvrđuje drevnu mudrost Persije – alkohol može pomoći u rešavanju problema.

Ne tako davno, novinarka Fajnenšel tajmsa koja je napisala ovu priču ručala je sa čovekom iz velikog tehnološkog preduzeća i izvesnom gospođom iz jednog biznis magazina, koji su rekli nešto izuzetno za današnje vreme i stavove. U momentu kada ih je konobar upitao da li žele da pogledaju vinsku kartu odvratili su mu istovetno: “Da, molim”.

“Koliko je davno bilo otkad sam poslednji put videla da neko na poslovnom ručku pije nešto uzbudljivije od gazirane vode, pa mi je bio potreban čitav sekund kako bih u glavi obradila ovaj njihov odgovor… ali trenutak pre nego što sam se izlanula, dođavola, i ja bih jednu čašu.

Vratila sam se u kancelariju osećajući prilično zadovoljstvo samom sobom, sve dok nisam sela da pišem e-poštu o dosadnom PR čoveku kojeg umalo nisam pomešala sa njim samim.

Ipak, prošle nedelje sam naišla na neke brojke koje sugerišu da postoji nešto što vredi spomenuti u vezi obavljanja posla onda kada vas pomalo ‘uhvati’, to jest kada ste pod lakim uticajem alkohola.

Američki eksperiment objavljen u časopisu Harvard Business Review pokazao je da kada je 20 mladih muškaraca popilo dovoljno koktela vodke sa brusnicom, i kada se nivo alkohola u njihovoj krvi približavao zakonskoj granici od 0,08 promila, oni bi rešavali gomilu slagalica bolje i brže od 20 drugih ispitanika koji su ostali trezni.

Slagalice i problem tipa “mozgalica” nisu zvučali kao bilo šta drugo sa čime bih se susretala ili bavila na mom poslu (Zamislite reč koja se odnosi na “patku”, “dolar” i “savijutak”. Odgovor: “račun”.) Ali, prema jednom od istraživača, Endrjuu Jarosu (Andrew Jarosz) koji stoji iza ovog testa, rezultati su podržali inicijalnu ideju da bi nas blaga “natopljenost” čini još kreativnijima, i to upravo jer smanjuje sposobnost fokusiranja.

Već i sama pomisao da bi se bilo šta dobro moglo reći o pripitosti na poslu – čak i onoj koja je najmanjeg intenziteta –  zvučalo bi kontradiktorno i u sukobu sa savremenim kancelarijskim poslom, i to u tolikoj meri da sam ga nazvala kako bih upitao da razmotri ima bilo kakvih poslova – uključujući i moj – koji bi se mogli još boje obavljati ako bismo u vreme ručka popili barem par negronisa (koktel od džina, vermuta i kamparija).

Nažalost, nije mogao da mi da listu takvih strukovnih profila koji su alco-friendly. “Svaki posao do određenog stepena zahteva fokus”, rekao mi je. I mada svaki posao ima i trenutke u kojima bi gubljenje tog fokusa moglo biti od pomoći, “većinu svog radnog vremena bolje da ne želite da pijete”.

Ali, da li je moguće da je duboko uvrežena poslovna trezvenost na neki način otišla predaleko? Osećala sam kako sam se našla u čudu, pitajući se zašto mi iz redakcije Fajnenšel tajmsa – kada neku veliku zverku pozovemo na ručak kod nas – uvek za takvog gosta imamo čašu pristojnog vina koja mu gotovo uvek bude na raspolaganju. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put videla da je neko čak i dodiruje.

Još mi je u živom sećanju prizor prvog od takvih ručkova kojima sam prisustvovala, kada sam se latila čaše vina – dok je u meni odzvanjalo zvono za uzbunu jer su svi ostali za stolom ljubazno odbili alkohol da bi, umesto njega, zatražili vodu.

Situacija je bila gora nego što sam mislila. Kasnije sam videla i studiju koja pokazuje da se oni koji jednostavno drže alkoholno piće u ruci smatraju manje inteligentnim od onih bez čaša sa vinom ili pivom – fenomen koji su istraživači nazvali “predrasudom o nalokanom idiotu” (imbibing idiot bias).

Očigledno da takvi nisu čuli za Jarosa i njegovu vodku sa brusnicom, a kamo li za činjenicu da su mnogi od nas počeli da rade u kancelarijama gde se rutinski pilo (usud novinarske profesije). A nisam imala ni kolege mlađe od 30 godina s kojima bih dan kasnije razgovarala kako oni gledaju na to, i kako su praktično primenili ovu ideju, naime, da bi “lagano dolivanje” u kancelariji moglo imati svoje prednosti.

Oči bi im se razrogačile i zinuli bi od čuda. Svi, kako žene tako i muškarci, misle da bi cela ta stvar sa otvorenim “dolivanjem” na radnom mestu učinila da se osećaju “neugodno”, “nezgodno”, ili samo glupo.

Ne krivim ih, uzimajući u obzir šta bi sve moglo poći naopako kada je nekog “malo uhvati”, posebno u Britaniji.

Ne tako davno, jedan londonski trgovac na terevenki je – nakon vikenda provedenog u golferskom raspoloženju i “dolivanju” – uspeo da u jednom trenutku proizvede najvišu cenu nafte za poslednjih osam meseci, a i to pošto je kupio sedam miliona barela sirove nafte – usred noći. Nekoliko godina kasnije, žena koja je “prilično” popila tajno se ukrcala na putnički trajekt u Devonu i “otela” ga, da bi se na sudu potom čula priča kako je okolne brodiće odgurivala “kao u fliper lopticu”,  dok je, bežeći od policije, uzvikivala: “Ja sam Džek Sperou!”.

Očigledno da ništa od ovoga nije dobro. Pa ipak, tokom istraživanja za ovaj članak sam upitala jednu dobro upućenu i načitanu osobu šta bi moglo ispasti od ovih trezvenjaka iz 21. stoleća. Ispalio je kao iz topa: “Persijanci!”

Ispostavilo se da je grčki istoričar Herodot jednom napisao da, kada bi drevni Persijanci morali da donesu neku važnu odluku,  oni bi se odlučili za “pravu opciju” tek pošto bi popili, i da – ukoliko bi ta ideja i dalje dobro izgledala ujutro, nakon što je “prespavala” –  oni bi je, tako trezni, prihvatali.

Znam da ovo u današnje vreme nikada ne bi funkcionisalo. Pa ipak da li bih bila jedina osoba na svetu koja bi bila strašno srećna ukoliko bih, konačno, mogla da je isprobam?”

 

Financial Times

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.