Zašto bi trebalo da letite sa toalet-papirom? Svetski putnik br.1 daje objašnjenje.

Čovek koji je najviše proputovao svet poručuje: zaboravite sve ostalo – toalet papir nikako!

Freda Fina (Fred Finn) često nazivaju najvećim svetskim putnikom. O tome, uostalom, svedoči i broj kilometara koje je isključivo prevaljivao avionom: iza sebe je ostavio preko 25 miliona potvrđenih kilometara, a Konkordom je leteo 718 puta – Fin je jedina osoba koja je ovim avionom letela tri puta u jednom danu. Posetio je 150 zemalja, a preživeo je pokušaj otmice i zastrašivanja. On je, takođe – što je potvrđeno i od strane Ginisovih rekorda – imao 714 letova Konkordom, tek nekoliko meseci pre no što je ovaj vazduhoplov jednom za svagda ušao u hangar i istoriju; bio je, takođe i prva osoba koja je avionima kompanije Junajted erlajnz preletela milion milja.

Fred Fin je poreklom iz Kenta i danas  ima 77 godina. Nekada je radio kao davalac tehnoloških licenci i ovih dana je konačno malo usporio svoj celoživotni tempo: preleti „tek nešto“ između 700. 000 i milion kilometara godišnje, postavši nesvakidašnje popularna figura na aerodromima širom sveta. Ove godine slavi 60. godišnjicu svog prvog trans-atlantskog prelaza. U svom domu u Londonu, odvojio je nekoliko minuta da bi odgovorio na neka pitanja o svom životu kojeg je proveo na visini, u vazduhu.

Šta je to u vezi vašeg života što mnoge ljude nagoni da stalno čuju i „nešto više“ od onoga što već znaju o vama?

Ljudi nikada nisu smoreni pričama o putovanju. Putovanja su kao droga, privlačna su, i ja ih zaista volim. Jednom kada počnete da neprekidno putujete, počinjete i da pričate priče koje su rezultat tog iskustva. Sa ovolikom kilometražom, brojem pređenih zemalja i dugim, neprekidnim boravkom „negde između“, pretpostavljam da sam vremenom postao i vrlo dobar pripovedač. Ovog meseca se navršava 60 godina od mog prvog prelaska Atlantskog okeana. Prelet je, zajedno sa pauzama, trajao 19 sati a leteli smo avionom DC-4. Prvo smo poleteli iz Londona da bismo sleteli u Prestvik, odakle je avion krenuo ka Keflaviku na Islandu; sa Islanda smo leteli do Bangora u američkoj državi Mejn, da bismo, konačno, sleteli na Ajdlvajld (Idlewild), aerodrom sada poznat kao Njujork-JFK. Sa druge strane, na povratku u Britaniju leteli smo Konkordom, a taj let trajao je dva sata i 15 minuta.

Jednom ste proveli Božić sa Džonom Denverom, zar ne?

Britiš ervejz nije za Božić leteo iz Londona, a želeo sam da budem kod kuće sa svojom porodicom [tada smo bili u SAD-u], pa sam otišao za Pariz na Badnje veče i odatle poleteo Konkordom za Njujork. U avionu je bilo samo tri putnika, a jedan od njih je izvadio gitaru i odsvirao “Country Roads” – taj čovek je bio Džon Denver. Kakva neverovatna pesma. Delili smo limuzinu.

Džoni Keš i ja smo se nekoliko puta našli u avionu koji je sletao ili poletao iz Nešvila, u kojem sam tada živeo. Išli smo na večeru. Često sam susretao Brusa Springstina, koji nije propuštao da u ovoj i sličnim situacijama upita osoblje iz Britiš ervejza (koje je i nas upoznalo) koliko sam preleteo do tog trenutka. Pol Makartni, Dejvid Frost, Muhamed Ali, Flojd Paterson – da ste bili u mojoj koži, stalno biste susretali kraljeve i prinčeve biznisa.

Ali dotad ste i sami postali neka vrsta slavne ličnosti?

Leteo bih u pilotskoj kabini jer bi operateri prodali moje mesto. Sedeo bih na pomoćnom sedištu, iza kapetana; stavio bih slušalice i onda razgovarao sa pilotima. Ako bi posada bila zauzeta, otišao bih do kuhinje i doneo im hranu – a oni bi me angažovali da novim putnicima pričam o svojim iskustvima tokom letenja Konkordom.

Jedne noći sam sleteo na „Kenedi“ kako bih odatle uhvatio helikopter za Njuark, kada mi je neki tip prišao i rekao: “Jesi li ti Fred Fin? Ričard Brenson bi voleo da ruča s tobom.” Tako sam se vratio na „subsonic“ (podzvučni tj „obični“ putnički avion a ne Konkord), kojim sam odleteo pravo za London, i gde sam stigao u 7 ili 8 ujutro; pokupili su me i odveli na njegov brod-kućicu, gde smo ostali tri i po sata. Zamolio me da prihvatim njegovu poslovnu ponudu, naime, hteo je da me angažuje u njegovoj novoj avio-kompaniji, Virgin Atlantic. Predložio sam „Višu klasu“ (Upper Class), rekavši da im je potrebna limuzina kako bi putnike prevezli od kućnog praga u avion a potom, kada stignu na odredište, da ih čeka limo koji će ih odvesti do željene destinacije, ili do kuće,  nudeći im i opciju prvoklasnog šinskog saobraćaja (kojim se Brenson takođe bavi). Predložio sam mu da na luksuzne letove polaze i maserke – sve to je tada primljeno vrlo dobro, ali su još neki ljudi imali i nekih čudnih ideja u vezi toga, tako da je suština tog razgovora bila negde skrajnuta.

Bili ste na putu 11 meseci godišnje. Mora da je ovo uticalo na vaše odnose s ljudima.

Jedna Finova tipična sedmica bi bila, recimo, let od Njujorka do Rio de Žaneira, pa do Buenos Ajresa, Konkordom preko Pariza, nazad u Rio, od Rija do Lagosa a potom do Najrobija, odakle bi išao za London, da bi naredna sedmica krenula ispočetka s novim destinacijama na kojima bi se zatekao: startovao bi iz Londona i leteo do Teherana. To baš i nije bilo posebno dobro za moj bračni život. Nimalo dobro. Prva supruga bila je Amerikanka, a potom i italijanka, a sada mi je supruga Ukrajinka – sve tri sam upoznao tokom svojih putovanja. Moje prve dve žene volele su prvoklasne letove i tretman zvezda koji sam zadobio, ali nisu imale predstavu kako je to živeti u tom stilu tokom cele godine.

Šta po vama čini jedan aerodrom odličnim ili pak potprosečnim?

Sve se svodi na to da li aerodromi brzo i profesionalno „hendlaju“ putnike. Minhen ima briljantan aerodrom, a dobri su i Frankfurt, Singapur, Dubai i Hong Kong. Los Anđeles je tako besmislen aerodrom – koji je sranje, ali stvarno – a Hitrou je postao tržni centar kojim se kreću avioni. La Gvardiju ne volim posebno – uvek me pomalo zabrine da li ćemo sleteti u reku.

Koja je vaša omiljena avio-kompanija a koji avioni, pored Konkorda?

Najbolji na svetu bio je Pan Ameriken. Kakva neobična avio-kompanija! Sada u Evropi letim Lufthanzom ili Eurovings-om, koji ima program pod nazivom „Glasajte za najbolje“ (Bid for BEST). Sedeo sam  u sedištima u kojima nije bilo nikoga do mene, tri dodatna inča za noge, prvoklasni check-in. Lufthanzin salon pre ukrcavanja i prioritetno ukrcavanje – to je lepa mala avio-kompanija. Lufthansa je najbolja na Zapadu, kod koje je i dalje prisutna prvoklasna usluga.

Verujem da je Dreamliner najbolji avion iz flote Konkorda. To je udobno plovilo za letenje. Mislim da su današnji avion previše masivni, kao da ste u hotelu koji leti. Ne vidim sebe da u tome uživam. Više volim one koji izgledaju kao pravi avioni. Dreamliner je prekrasan. Pre njega, svideo mi se VC10 – ne Mekdonel-Daglasov [McDonnell Douglas] DC-10 već Vikersov [Vickers] VC10, sa četiri motora pod repom.

Zašto ne verujete da je džet leg stvarna pojava?

Konkord prelazi preko pola sveta za oko tri i po sata. Podzvučnim letelicama bi trajalo sedam do osam sati (letovi na relaciji Amerika-Evropa). Da je trebalo da dobijem džet leg koji prolazi kroz te vremenske zone u subsoničnim avionima, zašto ga, onda, nisam nikada dobijao u drugim zonama? Mislim da ovaj fenomen pre ima veze sa stresom jer ste smešteni u tesnoj, prenatrpanoj aluminijumskoj cevi. Od pakovanja kod kuće pa do čekiranja prtljaga… provodite 20 sati u putovanju, što je prilično stresno iskustvo.

Uz to, satima sedite u atmosferi koja podseća na pećnicu – vazduh u kabini prolazi kroz motore i on je suv, tako da vas dehidrira. To je još jedan razlog što mi se sviđa Dreamliner: Vazduh ne prolazi kroz motore, tako da je vlažniji. VC10 je isto imao dobru vlažnost [Napomena urednika: Vazduh u kabini Boinga 787 tj Drimlajnera sadrži više vlage zbog kompozitnih materijala koji se koriste u vazduhoplovu, a ne zbog mesta iz kojeg se ispušta kabinski vazduh prim. prev.].

Nosim malo sveže vode u vidu spreja da bih vodu naneo na golu kožu, a svoj sat postavljam na odredišno vreme i to pre poletanja, čim se po ukrcavanju zatvore vrata. U to vreme, počinje moj život u avionu, gde jedem i pijem. A onda, ako sam u Americi, ostajem budan – po mojem satu navijenom na vreme destinacije ka kojoj letim – sve dok ne nastupi vreme za spavanje. Ako ikada dobijem nešto kao “jet lag”, on nestaje sredinom noći.

Ali decenije provedene u gotovo neprekidnom putovanju učinile su da postanete pobornik pažljive pripreme prtljaga?

Uvek proveravam torbu. Polikarbonati danas su malo fleksibilni, što mi ide u prilog. Samsonit kofer kojeg imam star je 10 godina, i težak je kilogram i po.

Sa sobom uvek nosim nešto od lekova – paracetamol, antibiotike, nešto protiv dijareje  – i komad žice, jer se ručke na aktovkama uvek iskidaju tokom vikenda, pa se žicom može popraviti.

A kad pričam sa ljudima, uvek stavim toalet-papir na vidno mesto pa ih potom pustim da se iščuđavaju do kraja moje „lekcije. Daju mi  možda i 5-10 bočica vina tokom leta, pa kako, onda, spakovati  vino a da staklo ne pukne? Prosto: umetnite rolnu toalet-papira na grlić flaše, jer je to mesto koje najlakše pukne. Nikad nisam razbio nijednu bocu tokom leta.

Koji biste savet dali onima koji, poput vas, veoma često putuju?

Samo mirno, dođite ranije na odredište, pijte puno vode, i – dobro se provedite.

Michael Y. Park