Više od 151 milion Amerikanaca smatra sebe zaposlenima, što je broj koji se naglo povećao u poslednjih nekoliko godina. Pitanje koje se nameće glasi: Šta rade po ceo dan? Piše Nil Irvajn za Njujork tajms
Jer, što god da je uzrok, čini se da se to jedva registruje u ekonomskom proizvodu. Broj radnih sati koji su Amerikanci odradili porastao je za 1,9 odsto u godini koja se fiskalno završava u martu. Novi podaci pokazuju da je bruto domaći proizvod u prvom kvartalu porastao za 1,9 posto u odnosu na prethodnu godinu. Uprkos neprekidnom napretku u softveru, opremi i praksi upravljanja kako bi se korporativna Amerika učinila efikasnijom, stvarni privredni autput jedva da ide u korak sa brojem radnih sati, umesto da raste, kako je to već bilo u prošlosti.
Mogli bismo to podvesti u svojevrsno statističko „iskakanje“, da je ovako bilo jedne godine; podaci o produktivnosti su ozbiljno nestabilni. Ali ovo se dešava već neko vreme. Od 2011. do 2015. godine, zvanični vladini podaci o produktivnosti rada pokazuju tek 0,4 odsto godišnjeg rasta proizvodnje po satu rada. To je najniži nivo od svih petogodišnjih perioda počev od 1977. do 1982. godine, a daleko ispod onih 2,3 procenta, koliki je bio prosek tokom 1950-ih.
Produktivnost je jedna od najvažnijih i najmanje razumljivih oblasti ekonomije. Gledajući na dugi rok, ovo je jedini put ka višim nivoima prosperiteta; razlog što američki radnik uradi daleko više danas nego pre jednog veka je u tome što svakog sata svog rada proizvede daleko više u robi i uslugama. Ako ćemo iskreno, ukoliko je to ona vrsta rasta produktivnosti koju impliciraju novi podaci, ovakva situacija trajaće još ko zna koliko, a vaši unuci možda neće biti bogatiji od vas.
Ipak, ovo je na duge staze zaista teško izmeriti, naročito kada su u pitanju firme u uslužnom sektoru (Koliko su u poslednjem kvartalu bili produktivni zaposleni na Fejsbuku, ili u vašoj lokalnoj banci? Zabavite se, pokušavajući da to prokljuvite).
Čak i s višegodišnjim znanjem i „naknadnom pameću“ o tome šta se u ekonomiji dešavalo tokom zadnje ekonomske krize, ekonomisti nikada nisu bili sasvim sigurni zbog čega to produktivnost raste ili pada. Tokom recesije iz 2008. godine, produktivnost rada je porasla. Da li je to bilo zato što su poslodavci prvo otpustili svoje najmanje produktivne radnike? Ili zato što su svi naporno radili, uplašeni za svoje poslove? Ili je to bio problem sa načinima merenja, jer vladini statističari muku muče da pohvataju konce brzih promena u ekonomiji? Ne znamo sa sigurnošću (Evo jedne analize koja naglašava prvo objašnjenje.)
Dug je put od toga da kažemo da ne znamo šta se sada dešava do iskaza kako ne znamo koliko će ovo trajati. Ali mogući odgovori variraju od potpunog depresivnog do potpuno optimističkog.
Depresivni scenario
Usporavanje produktivnosti je stvarnost, i ona neće nestati. Raniji talasi inovacija u tehnologiji (računar na svakom radnom stolu, na primer) i strategije upravljanja (kao što su outsourcing noncore funkcije) u potpunosti su uspostavljene u korporativnoj Americi i tako više neće povećavati produktivnost.
Pridodajte tome i usporavanje kapitalnih troškova od strane preduzeća od recesije 2008. godine, što znači da radnici ne dobijaju bolju opremu ili softver koji bi im pomogao da efikasnije rade svoj posao. Štaviše, ako verujete u gore pomenutu teoriju o radnicima s niskom produktivnošću, za koje je verovatnije da će tokom recesije izgubiti posao, ljudi koji se sada vraćaju u radni proces i ponovo zapošljavaju mogu biti manje efikasni u povećanju ekonomskog učinka za svaki radni sat koji ulažu (jednostavnije, jednom ispali iz radnog procesa, dakle, radnici pri ponovnom zapošljavanju imaju manji učinak).
U depresivnom scenariju, životni standard Amerikanaca će u budućnosti rasti još sporije, i nema puno toga što možemo učiniti. Ovo, na sreću, nije jedina mogućnost.
Neutralni scenario
A možda, naprosto, ne računamo na dobar način – ili, da ovde upotrebimo poželjni izraz ekonomista, kao da „postoji greška u merenju“.
Na kraju krajeva, čitave industrije se transformišu na način koji je teško izračunati iz podataka o bruto domaćem proizvodu, posebno u oblasti tehnologija i usluga. Imajući kompjuter sa visokim performansama u džepu i moć društvenih mreža koje nam dozvoljavaju da održavamo kontakt s prijateljima, može biti bolje za našu računicu od sugestija proizašlih iz „uskotračne“ matematike bruto domaćeg proizvoda – koja u svoju računicu stavlja samo ono što plaćamo.
Ipak, nije jasno zašto bi ovi netržišni dobici u kvalitetu života danas bili toliko različitiji nego što su bili tokom prethodnih generacija kada su, na primer, video-rekorderi postali široko rasprostranjeni, ili vazduh postao čistiji zahvaljujući regulaciji životne sredine.
“Nije problem u tome postoje li pristrasnost i predrasude ili ne”, napisali su ekonomisti David M. Byrne, John G. Fernald i Marshall B. Reinsdorf u radu na temu problema u merenju produktivnosti, a u okviru istraživanja Brookings Instituta o stvarnoj ekonomskoj aktivnosti, “Već je pitanje je da li su one veće nego što su bile.”
Njihov zaključak, nakon ispitivanja tehničkih i drugih mernih problema, jeste da one nisu veće. To znači da sredstva koje nosioci statističkih podataka koriste kako bi došli do ekonomskih podataka nikada nisu savršeni, pa bi moglo doći do problema koji još uvek nisu shvaćeni: stvaranje lažnog utiska o gubitku produktivnosti.
Scenario sa srećnim krajem
Razmislite o preduzeću koji ulaže u svoju budućnost. Zapošljava gomilu ljudi i otvara nove kancelarije, gradeći nove fabrike. Ali, dok radi sve te stvari, njegova stvarna produktivnost je prilično niska. Ima puno ljudi koji rade mnogo sati, ali u suštini veoma nizak ekonomski učinak dok se njene operacije u potpunosti ne ubrzaju.
A možda se – samo možda – to dešava i sa zamašnom američkom ekonomijom. Preduzeća pridodaju sebi radnike kao vid pripreme za budućnost svog poslovanja, ali će biti potrebno da se njihova ulaganja isplate u smislu bruto domaćeg proizvoda.
Tu je i nedavni presedan za taj obrazac. Krajem devedesetih godina, berza je rasla i kompanije su izdvajale velike investicije u osoblje, opremu i informacionu tehnologiju. Međutim, prijavljeni rast produktivnosti bio je, zapravo, ispod dugoročnog trenda – na primer, samo oko 1,7 posto godišnje od 1993. do 1998. godine. Zatim je počeo da pada u godinama koje su usledile, naročito početkom 2000-ih.
Ovde je, međutim, jedan dokaz da se obrazac devedesetih godina ne poklapa sa današnjim stanjem stvari i proračuna: troškovi poslovnih investicija u opremu, intelektualnu svojinu i nov poslovni prostor su niski u odnosu na veličinu privrede. Očekivali biste da će ti brojevi biti veći ukoliko je to samo zatišje u produktivnosti jer, recimo, privreda čeka na velike investicije u budućnosti kako bi im se posao koji rade isplatio.
Pa ipak, moglo bi biti da je pod površinom još uvek dovoljno dešavanja i previranja kako bi ukupne brojke iz optimističkog scenarija i dalje ostale verodostojne. Iskoristimo jedan primer: inženjeri u nekoliko kompanija rade teško i naporno pokušavajući da sačine savršen automobil bez vozača. Oni, trenutno, potkopavaju produktivnost – ulažu na hiljade svoji radnih sati bez ikakvog ekonomskog učinka, dakle, bez očiglednog (trenutnog) profita. Ali, ukoliko bi napokon uspeli, njihov rad bi narednih decenija mogao radikalno povećati američku produktivnost.
Primeniti isto u širokom spektru oblasti – industrijskih proizvoda, farmaceutskih proizvoda i lekova, u firmama za finansijske tehnologije – i optimizam već postaje pouzdaniji. To je scenario kojem bi svi trebalo da se nadamo da će se dogoditi: Spori rast produktivnosti sada je samo „kapara“, avans koji sada polažemo zarad neke mnogo svetlije budućnosti.
Neil Irwin, http://www.nytimes.com