Kako doći do kuće ili stana u EU, kad je i Evropljanima postalo preskupo?

U većini zemalja EU, zakupnine i cene stanova rastu brže od prihoda a pronalaženje pogodnog stana ili kuće postaje sve teže, piše ekonomska novinarka Od Marten za pariski magazin „Alternatives Economiques“.

“Troškovi stanovanja, koji rastu brže od plata, glavni su problem za francuske radnike koji osećaju da su postali siromašniji”, piše Patrik Artus, direktor istraživanja u Natixis-u, u dokumentu objavljenom oktobra 2017. U stvari, ovo škakljivo pitanje nije samo pitanje za Francusku i Francuze. Širom Evrope, 2016. godinu obeležio je najbrži rast cena stanova od finansijske krize 2008. godine. Cene su porasle za 4,4% u 2016. godini (u poređenju sa 4% u 2015. godini, i 2,5% u 2013. godini), prema drugom izdanju Izveštaja o evropskoj stanogradnji. Ovaj izveštaj je objavio Housing Europe, federacija socijalnih, javnih i kooperativnih kuća za stambene poslove, koji upravljaju sa oko 26 miliona kuća u 24 evropske zemlje.

Grafikon 01: Rast cena stanova od 2008. godine

Godišnje varijacije cena stanova u Evropskoj uniji (u procentima).

Uprkos snažnim razlikama, evropske zemlje imaju zajednički problem: visoke troškove stanovanja. “Ovaj nalaz je očigledno suprotstavljen pomirljivom diskursu koji je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker objavio a koji se tiče povratka ekonomskog rasta širom Evrope, na taj način me sprečivši da delim njegov optimizam”, kaže Sedrik Van Stivendel, predsednik Saveza za evropsko stanovanje i stanogradnju Housing Europe.

Najmanje deset zemalja probilo je alarmantni, šestoprocentni „prag“ godišnjeg nivoa rasta cena stanovanja – isključujući inflaciju – definisanu od strane Evropske unije. U ove zemlje spadaju Portugalija (+ 6,1%), Irska (+ 6,6%), Češka (+ 6,7%) i Švedska (7,6%). Prema autoru ovog izveštaja, glavni uzrok ovog dramatičnog porasta cena je sažimanje građevinskog sektora, koji se nikada nije vratio na nivo pre krize (sektor je predstavio 6% BDP-a u 2006. i samo 3,7% u 2016. godini) .

U nekim zemljama, izgleda da su kretanja cena povoljnija, kao, recimo, u Grčkoj, Italiji – ili čak u Francuskoj, gde su cene nakon stabilnog rasta ostale nepromenjene (+ 1% u 2016. godini). Situacija, međutim nije toliko ružičasta kako izgleda jer troškovi stanovanja rastu brže od prihoda domaćinstava, koji su se od globalne krize umanjili.

Grafikon 02: 10 zemalja koje su u 2016. probile alarmni prag rasta cena stanova u 2016. godini

Godišnje varijacije cena stanova, prilagođene inflaciji (Izraženo procentima, 2016. godina)

Preopterećena domaćinstva

Kao rezultat toga, domaćinstva iz svog budžeta sve više izdvajaju za stanovanje. U poređenju sa 21,7% u 2000. godini (i 22,5% u 2005. godini), skoro četvrtina prihoda od evropskih domaćinstava potrošeno je za stanovanje, što je  čini jasnim i neprikosnovenim liderom u troškovima domaćinstva. Zbog toga ima mnogo više evropskih domaćinstava koja rade sve više i napornije ne bi li zadržala svoj krov nad glavom, trošeći na stanovanje preko 40% svog prihoda. Ovo je sve očiglednije u velikim gradovima, gde su prilike za zapošljavanje izglednije.

Grafikon 03: Evropska domaćinstva preopterećena troškovima stanovanja

Procenat domaćinstava ispod/ iznad 60% srednjeg prihoda koja troše više od 40% svog prihoda na stanovanje.

Grafikon 04: Građevinski sektor se nije vratio na nivo pre krize

Sektor stambene izgradnje u odnosu na BDP (osnova 100 = 2006).

Izgraditi više domova …

Kako se ova situacija može popraviti? Vlade tradicionalno koriste dve srodne politike za upravljanje stambenim sektorom: prvo, obezbeđivanje stambenih pogodnosti za ljude u potrebi (ovo je strana označena kao “potražnja”), i drugo, javna potrošnja za izgradnju novog stanovanja (“strana ponude” u ovoj jednačini).

Nažalost, obezbediti i namiriti evropsku potražnju je prilično dramatično umanjeno od početka krize, kako je nedavno objavljeno, i jasno pokazano u oktobarskom dokumentu Housing Europe. “U 2009. godini 47% troškova evropske vlade za stanovanje stavljeno je na raspolaganje u izgradnju novih stanova, a 53% u obezbeđenje, dok su ove brojke danas 25% odnosno 75%”. Autori studije i dalje preporučuju porast građevinskih subvencija kao poželjnu meru. “Masovna izgradnja stanova u najnepovoljnijim područjima negativno bi uticala na cene stanarina, pa bi, stoga, vremenom smanjivala troškove stambenog zbrinjavanja – pre svega utičući na redovna izdavanja države za pomoć onima s niskim prihodima kako bi bili u stanju da plaćaju iznajmljeni smeštaj”, objašnjava francuski ekonomista Pjer Madek na svom blogu.

Grafikon 05: Jačanje subvencija za proizvodnju stambenog prostora

Procenat javnih izdvajanja na stanove namenjene razvoju nerazvijenih regija kao i licima kojima je potreban državni stambeni doprinos države, ukupno u procentima.

Ljubičasti segmenti: Javna potrošnja za stambene objekte namenjene razvoju (“snabdevanje”, odnosno „ponuda“)Zeleni segmenti: Javna potrošnja za stanove namenjena stambenom zbrinjavanju tj. socijali (“potražnja”)

… Ali ni na koji način i neophodno…

Stoga je neophodno izgraditi pristupačno stanovanje koje ne profitira samo od ekonomski komotnijih prihodovnih razreda. Paradoksalno je, međutim, to što se javna potrošnja za socijalno stanovanje od početka krize očigledno smanjila. Te rezove je teško opravdati kada “u mnogim evropskim zemljama izgradnja socijalnih stanova igra kontracikličnu ulogu u periodu neposredno nakon krize”, tvrde stručnjaci iz Housing Europe. Širom Evrope uočavamo da sve veći broj građana čeka na dodelu socijalnog stana i smeštaja kojeg obezbeđuje država. U Francuskoj, 1,9 miliona ljudi trenutno čeka na obradu svoje prijave, nasuprot 1,2 miliona koliko ih je bilo u 2010. godini. U Irskoj se ova brojka, i to samo između 2008. i 2010. godine, udvostručila sa 96 000 ljudi koji su na listi čekanja.

Grafikon 06: Teškoće u pronalaženju posla i stanovanju

Procenat stanovnika velikih evropskih gradova koji smatraju da je relativno jednostavno pronaći stan ili posao.

Pazite se loše stanogradnje

A, ukoliko je neophodno izgraditi više stambenog prostora, treba se onda upitati i da li će biti potrebno ukidati postojeće ekološko-socijalne propise i norme ne bi li se umanjili troškovi izgradnje, kako je predviđeno u “stambenom planu” kojeg je prošlog septembra predstavio francuski “ministar za teritorijalnu koheziju”. Ništa nije manje izvesnije od ovoga. Jer, pre svega, kvalitet stanovanja u Evropi se već značajno pogoršao, kao što je pokazano u izveštaju „Abbé Pierre“ Fondacije objavljenom u martu 2017. godine – tu je i nedostatak želje da se taj trend nastavi.

Zapravo, najsiromašnija evropska domaćinstva – naročito u južnim zemljama Evropske unije – sve su nesposobnija za održavanje adekvatne temperature u svojim domovima, i to usled slabe izolacije. U 2015. godini, skoro četvrtina evropskih domova ispod linije siromaštva (23,5%) imalo je poteškoća sa grejanjem, što je povećanje od 2,4% od 2009. godine. Ukoliko se uzme u obzir celokupno stanovništvo, ovaj procenat ostaje stabilan na oko 10%. Ukupno, skoro 11 miliona evropskih domaćinstava pati od ozbiljnog oblika siromaštva i lišenosti osnovnih sredstava potrebnih za kupovinu ili iznajmljivanje svog stambenog prostora.

Aude Martin, Alternatives économiques (Paris)