Blaženo neznanje: O moći nepoznavanja stvari

Sada je 10 sati uveče. Znate li gde su vam deca?

Ova fraza, skovana šezdesetih godina, svakodnevno je s malih ekrana podsećala roditelje da se brinu o svojoj deci, i to u posebno nemirna vremena u Sjedinjenim Državama. Tada je država emitovala PSA – Public Service Announcement, medijske pozive u interesu javnosti, obično kratak propagandni film edukativnog tipa – koji bi se pojavio na TV ekranima; roditelji nisu mogli da pošalju sms poruku svojoj deci kako bi doznali gde se ona u tom trenutku nalaze. Roditelji doskora nisu mogli ni da ih provere kroz aplikaciju“Nađite mog prijatelja“ (Find My Friends). Mogli su jedino da telefoniraju komšijama, roditeljima druge dece, uz nadu da su njihova deca, ili neko ko ih je poznavao, negde blizu telefona – onda kada ih „srećni pronalazač“ njihove dece bude nazvao.

Sedam je uveče. Da li ste sigurni da su ulazna vrata od kuće zaključana?

Tri popodne. Znate li koliko ste kalorija dosad sagoreli?

Sada je 13:30. Znate li šta je ručao vaš najbolji prijatelj(ica)?

Šest je popodne. Znate li šta je tvitovao predsednik države?

Da li znate koliko sati prospavate u dubokom snu? Znate li koliko struje troši vaš frižider? Imate li saznanje koliko ste koraka napravili ove sedmice? Da li znate šta se dešava u Siriji? Da li znate šta vaša omiljena zubna pasta govori o vašem seksualnom životu?

Preko 50 godina nakon što je PSA pitala roditelje znaju li gde su im deca, danas možemo znati sve o svačemu što nas interesuje u bilo kom trenutku. O našim životima. O životima drugih. O trenutnim događajima ili trenutnoj lokaciji naše dece. Imamo Internet, pametne Epl satove, najraznovrsnije aplikacije za pametne mobilne… Posedujemo podatke i to u neiscrpnim količinama. Ovi podaci nam obezbeđuju da se tako dobro informišemo, da možemo precizno predvideti u koje vreme ćemo, doslovce, ići na veliku nuždu.

Podrazumevano obećanje, ili jedno od njih, jeste da nam obilje podataka pruža mir. Žrtvujemo našu privatnost za to, čak i plaćamo za to. Rečeno nam je da što više znamo, bolje će nam biti. „Scientia potentia est“, latinski izraz koji znači “znanje je moć”, je fraza koja se obično pripisuje Frensisu Bejkonu (Francis Bacon). Znamo to jer nam je Gugl izbacio stranicu Vikipedije za manje od 20 sekundi. Google nam je takođe rekao da naši mozgovi u proseku obrađuju 34 gigabajta informacija dnevno. Danas bismo mogli da pitamo Bejkona: Da li, možda, postoji i previše znanja oko nas – nismo li pretrpani podacima?

Iako su i drugi pre nas već postavljali isto pitanje, samo slegnemo ramenima i – kako god bilo – ne ispuštamo iz ruku naše raznovrsne, mobilne i prenosive, uređaje. Ljudska vrsta je odavno automatizovana; tapkamo kroz priče sa Snapchat-a, proveravamo tvitove, naš tajmlajn na fejsbuku i najnovije vesti, koristeći naše satove da bismo pronašli naše telefone koje smo negde zaturili, i naše telefone da pronađemo gde smo zaboravili ključeve. Žudimo za informacijama, a takođe očekujemo da nam one budu promptno isporučene i prikladne (jer smo prethodno, pomoću mobilnih aplikacija, odabrali nama omiljene informacije koje želimo da primamo). Kada nas neko tokom večere priupita koga je neženja Aaron Buergeizabrao za partnerku u drugoj sezoni čuvene serije „Bachelor“(2002), odmah možemo doznati da je to bila Helene Eksterovicz (razišli su se nekoliko nedelja kasnije).

Vrednost znanja je neupitna. Znanjem se napredovalo od jednog doba civilizacije ka narednom, uvek naprednijem od onog prethodnog; od pećinskih crteža do Gutenbergove štamparske prese, a potom i do e-kjige, od točka do motora s unutrašnjim sagorevanjem, od Turingove mašine do Fitbit-a, bežičnog trekera za fitnes. Naše odrastanje, kao pojedinaca i kao društva, zavisi od znanja. Pa ipak, naši mozgovi su samo toliki koliki su (a nisu uopšte preveliki i beskrajnog kapaciteta), dok su naše fizičke mogućnosti ograničene. Treba li uopšte da znamo sve? Da li su nam zaista potrebne sve ove informacije samo zato što su nam, naprosto – dostupne? Kako kaže izreka: “Ono što si u stanju da izmeriš je ono čime možeš  i da upravljaš“;  u ovom slučaju, upravljanje je moguće zahvaljujući „računarskim“ moćima našeg mozga.

A kada i u kojim situacijama naš „moždani računar“ pretrpi kratak spoj?

Preopterećenje informacijama znači multi-tasking, površnost i letimičnost, plitke interakcije sa svetom uopšte. Ovo je onaj očigledniji efekat kad vaš um konzumira previše informacija, dok se onaj manje uočljiv ogleda u anksioznosti: u trenutku kad vašim „wearable“ kardiometrom proverite da li je ubrzan vaš srčani ritam, već samo to saznanje će vas toliko nasekirati da će se drastično uvećati i šanse da dobijete srčani udar. Instalirajte 100 sigurnosnih kamera na svojoj kući ili u vašoj firmi, i još 20 TV ekrana u vašoj dnevnoj sobi, i uskoro ćete početi da zamišljate kako je svaki prolaznik potencijalni kriminalac. Svi znamo šta se događa kada pokušavamo da nam Gugl objasni prirodu simptoma koje imamo. I usred političkih previranja prošle godine, mnogi od nas tražili su još više informacija kako bi “ostali informisani” – vesti od kojih je većina činila da se osećamo negativno.

Verovatno to nije bio Frensis Bejkon koji je rekao: “Ono što ne znaš ne može da te povredi”, ali tu ima i neke istine. Uprkos naporima roditelja iz 60-ih godina, „neki novi klinci“ bi dalje pravili haos na ulicama a deca bi još uvek bila u opasnosti. Uprkos našoj sposobnosti u 21. veku da pratimo lokacije drugih, šaljemo sms poruke i telefoniramo preko Eplove aplikacije Fejstajm – i još uvek nismo u stanju da neprekidno i sasvim sigurno znamo gde su naša deca i šta rade svakog trenutka svakog dana. Ne možemo znati sve ono što naše telo radi na svim nivoima u svakom trenutku. Nismo, takođe, u stanju ni da pratimo sve vesti koje se širom sveta dešavaju svakog trenutka.

Da li ih, čak, uopšte i želimo? U kom trenutku informacije prestaju da umanjuju anksioznost, i umesto toga je povećavaju?

Algoritmi i pretraživači pokušavaju da nam pomognu: oni sažimaju, pretražuju i filtriraju, u nadi da će predstaviti informacije koje su najrelevantnije za nas. Iako su često neprikladni, uz to i uvek uznemirujući, oni nam pomažu da ublažimo poplavu informacija (iako ih i dalje tek letimično primamo). Ono što Gugl, ipak, nije u stanju da kontroliše jeste koliko ćemo opsesivno pratiti i analizirati naše lične podatke. Stvarčice koje nam svakog jutra trepću, zuje i pište pod jastucima, pokazujući nam broj udisaja ili položaje za spavanje, bili su iznad ili ispod onih sinoćnih brojki (što bi naredne noći rezultiralo isprekidanim i nemirnim snom).

Ovih dana niko više ne broji ovce pred spavanje. Svi računamo podatke.

Džejn Egers je to još lepše rekla u svom romanu “Krug”:

“Naprosto nam prirodom nije dato da sve znamo, Mae. Da li ste ikada pomislili da su možda naši umovi delikatno kalibrirani između poznatog i nepoznatog? Da su našim dušama potrebne misterije noći i jasnoća dana? Vi ljudi stvarate svet uvek prisutne dnevne svetlosti, i mislim da će nas ona sve spržiti. Neće više biti vremena za razmišljanje, za spavanje, za smirivanje uma. Da li se ljudima iz vašeg Kruga ikada dogodilo, da li možemo da primimo toliko informacija? Pogledaj nas. Koliko smo sićušni. Koliko su nam glave su male, poput dinja. I vi hoćete da naše glave sadrže sve što je svet ikada video? Neće moći.”

Svet uvek prisutnog dnevnog svetla zvuči kao film strave i užasa. Svet noći i dana, učenje i odmor, poznavanje i nepoznavanje stvari, ljudi i događaja – to već zvuči kao mesto za ljude. Upravo zato što smo moćni onoliko koliko mislimo da jesmo, mi smo, zapravo, dinje koje na rukama nose fensi satove.

Tobijas Šnajder

Medium.com

Tobias Schneider, nekada art direktor i glavni dizajner u kompaniji Spotify, danas dizajner i koosnivač firme Semplice, portfolio platforme za dizajnere , kao i domaćin podcasta NTMY.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s