Prizori iz rane sovjetske ere: preteča lažnih vesti

„Crvena zvezda nad Rusijom“ je naziv nove izložbe u londonskom „Tejtu“, koja nudi jedinstvenu vizuelnu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Fiona Mekdonald za BBC istražuje kako su ove slike i prizori predočavali eru lažnih vesti, bivajući preteča danas toliko aktuelnih „dezinformacija“.

“Svi živimo u doba lažnih vesti. Ali, dezinformacije nisu izum nastao pojavom Tvitera i Jutjuba. One su korišćene i 1930-tih godina, kako bi učinile da stvarni ljudi nestanu”, rekla je kustoskinja Natalija Sidlina prilikom otvaranja nove izložbe u londonskom muzeju Tate Modern: „Crvena zvezda nad Rusijom“, izložba je ciljano lansirana na stogodišnjicu oktobarske revolucije. Fokusira se na moćni slikovni sadržaj stvoren u Rusiji i Sovjetskom Savezu između 1905. i 1955. godine – pa ipak, ono što je ovde neizbežno jeste – politika.

Značaj ovih slika danas je teško prenebregnuti. “Planiramo da se ova izložba podudara s godišnjicom Oktobarske revolucije, mada se čini kako se može lako uporediti s onim što se upravo sada odvija u svetu”, kaže za BBC Metju Gejl, upravnik „Tejt Moderna“.

Jedna od soba izložbenog prostora u kojoj se nalazi postavka „Crvena zvezda nad Rusijom“ nudi suštinski kontrast vatrometu boja i smelim grafičkim rešenjima, inače glavnih atributom ove izložbe. Po zidovima – i na stolu u centru –  rasprostrte su crno-bele fotografije. Neke od njih prikazuju šolje političkih zatvorenika upućenih u Gulag i druge radne logore, ili osuđenike na smrt tokom Velikog terora Josifa Visarionoviča Staljina; neke druge fotografije, pak, izgledaju kao bezazleni prizori – grupne fotografije radnika, ili pripravnici u državnom aparatu. Međutim, bližim uvidom u njih otkriva se da oni predstavljaju ciljne liste, preškrabane osobe ili izrezana lica izvučena sa fotografija, obeleženih bojama kao “neprijatelji naroda”.

Niz snimaka prenosi svu jezovitost tadašnjeg sleda događaja: na prvoj fotografiji vidi se Staljin okružen četvoricom svojih drugara; na narednoj, 23 godine kasnije, tri drugara su nestala; na trećoj fotografiji, Staljin stoji – sam, kao portret na razglednici. Treba reći da je prva slika s njima petoricom original, dok su preostale dve retuširane: Oni koji su pripadali unutrašnjem krugu sovjetskog lidera, a koji su vremenom jedan za drugim padali u nemilost, jednostavno bi bivali izbrisani sa zvaničnih slika: manipulacija sadržajem na fotografijama bila je ključna tehnika kojom se sovjetska istorija „prerađivala“ i doterivala, shodno raspoloženju lidera. “Danas je, takođe, ovo jedna od glavnih stvari koja nas zabrinjava – slike su veoma uverljive, ali su isto tako i vrlo manipulativne”, kaže Gejl.

Gejl povlači paralele između nekih prošlovekovnih fotografija prikazanih u ovoj postavci i mimova, koji su postali veoma popularni u ovom stoleću. “Odnos između načina na koji su cenzurisani ljudi u prošlim epohama (ne samo u SSSR) i fotosa prerađenih pomoću programa Photoshop veoma rečito govori i deluje upozoravajuće za sve nas koji pripadamo ovom dobu. Izložba pokazuje moć slike kao sugestivnog „oružja“ koje moćno deluje na posmatrače, a na neki način predstavlja deo priče koji stoji umpozadini ove istorije koju ispisujemo… upravo to, uočiti moć slika u javnom prostoru,  kao i koje vrste informacija one prenose.”

Uperi i okini

Ubedljivo manipulisanje sadržajem na fotografijama prisutno je tokom čitave izložbe – ne samo u prostoriji ispunjenoj fotografijama poprsja već i na živopisnim natpisima i litografijama. Prema Gejlu, često su upravo ovi elementi davali moć propagandnim slikama. “Prisutna je kombinacija apstrakcije i figuracije, obično (ali ne i isključivo) kroz fotomontažu, ključnu tehniku koja se intenzivno razvijala krajem dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kada se prepoznatljiva fotografska figura uvodila u apstraktnu kompoziciju – što je bilo lako čitljivo ali, takođe, i avangardno – imajući i danas izuzetnog uticaja s aspekta dizajna “, kaže on.

“Ovo je ključni faktor, budući da je prepoznatljivost jednog prizora  usklađen sa inače apstraktnom kompozicijom; to je ono što je preovlađivalo “, kaže on. “Čak i tokom 30-tih godina, kada je, pod Staljinom, socijalistički realizam postao jedini prihvatljivi obrazac i model, a umetnici koji u smatrani avangardistima bili pod sumnjom i lupom staljinističkog režima, i pored svega je taj način razmišljanja o kompoziciji i dalje veoma prisutan, dajući dinamiku načinu na koji su radovi proizvođeni u tom periodu.”

Slika iskorišćena za zvanični poster ove izložbe je izuzetno dobar primer. “Prikaz socijalističke emancipovane žene Adolfa Strahova uspeva da istovremeno dosegne mnogo različitih stvari”, dodaje Gejl. “U suštini je monohromatska, ali je crvena boja upotrebljena na veoma dramatičan način, pa je sa kolorističke tačke gledišta ova slika izuzetna. Poseduje onu neverovatnu grafičku komandu koja je gotovo fotografska – komunicira s predstavom koja je fundamentalna za način na koji se društvo reformisalo pod boljševicima.”

Strahovljev izbor daje slici intimističku crtu koja dominira, kao što je to prizor ženskog lica – s tim što je tom intimizmu prododata jedna epska nota i atmosfera. Ova se kombinacija nalazi u brojnim delima „Crvene zvezde nad Rusijom“, odabranim delima iz zbirke grafičkog dizajnera Dejvida Kinga. Prizori funkcionišu na ličnom nivou – oni sugerišu sovjetskim građanima da podrže komunističku ideju – spajajući je istovremeno s kolektivnim idealima.

Posmatrati svet kroz ružičaste naočare

Neke od slika na izložbi prikazuju žene. Na plakatima, kojima je SSSR zahtevala podršku naroda u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata, motiv ženskog lika bio je svesna odluka nastala iz propagandnih razloga, kaže Sidlina.

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju - komšinicu ("Fašizam - najopakije zlo za žene", 1941)

Za ovaj sovjetski propagandni plakat s prizorom prkosne žene, Nina Vatolina je iskoristila svoju – komšinicu (“Fašizam – najopakije zlo za žene”, 1941)

“Na posterima nije bilo lica Staljina. Razlog? Pa, bilo je teško inspirisati ljude da uđu u borbu i umru za lidera Komunističke partije”, kaže ona. “Slika majke ili ćerke je daleko bolje funkcionisao.”

Strahovljeva slika otkriva još nešto, kaže Gejl. “Toliko se apsolutno strahotnih stvari tada dešavalo, ali, i pored svega, način na koji je u Sovjetskom Savezu uvedena ravnopravnost žena bio je u tom trenutku apsolutno pionirski u Evropi: ženama je dato pravo da glasaju, a zakonska prinuda je nalagala i njihovo opismenjavanje, potom zahtev za bespogovornu brigu o deci, ma čija bila i odakle god poticala – Sovjeti su bili onoliko idealisti koliko su ujedno bili i tirani.”

Svi radovi prikazani u „Crvenoj zvezdi nad Rusijom“ zajedno dele jedan važan aspekt idealizma – onaj idealizam koji odjekuje u umetnosti još od drevnih vremena. “Samo pogledajte ogromnu masivnu glavu Konstantina u rimskom muzeju Kapitolini kojeg je osmislio Mikelanđelo, pa ćete steći predstavu kako se istovremeno mogu savršeno uklopiti propaganda i izvanredno umetničko delo – ili tzv. kontra-reformacijski gotovo fotografski verni prikazi (trompe l’oeil) plafona u katoličkim crkvama”, kaže Gejl. “Ono što je fundamentalni noseći stub svih ovih dela jeste da su građani koji su posmatrali ove veoma neposredne prizore sticali jedno uverenje – ili su ga mogli, ako ništa drugo, steći u budućnosti – da idemo pravim putem, a da taj put ove slike verno prenose.”

Ono što je zajedničko svim ovim slikama je da je u njihovoj kompoziciji prisutna neka vrsta „religioznosti“. Prema Gejlu, ovaj vizuelni jezik “počinje sa populacijom koja je mahom nepismena, i stoga se oslanjajući na slikovni sadržaj, a onda taj sadržaj postaje ikonografija koja se ponavlja u svim prilikama”. Kao primer je uzeo brojne portrete Vladimira Iljiča Lenjina. “Kada pogledate način na koji je prikazan, ima recimo šest različitih položaja Lenjina, a tih šest poza na neki način postaju „vizuelni rečnik“ koji – koliko god on izgledao ili ne izgledao kao stvarna osoba – postaje prepoznatljiv: hrišćanska ikonografija funkcioniše na isti način.”

Ovo je pristup koji omogućava da slike umetnika da prodru kroz čitavu populaciju, zajedno sa propagandnim sredstvima poput “agitprop vozova” koji su, ukrašeni muralima, putovali kroz Sovjetski Savez, šireći informacije pomoću pamfleta, filmova i nastupa javnih govornika. “Umetnici koji su svoj rad zasnivali na podršci režima nisu videli umetnost kao nešto što i dalje treba da poseduje neki ekskluzivitet, već pre kao nešto što bi trebalo biti namenjeno svim ljudima”, kaže Gejl.

Ulična umetnost

“Stvaranje sovjetske umetnosti je na prvom mestu pretpostavljalo da svoje umetničke programe iznesu iz galerije na ulice. Prošavši kroz uzbuđenja ruske apstrakcije i konstruktivizma, ljudi poput Aleksandra Rodčenka i El Lisicki su se trudili da umetnička dela postanu široko dostupna građanima preko uličnih plakata, na železničkim stanicama, stavljajući ih na agitprop vozove, u novinama i časopisima.”

To su učinili na prekretnici u umetnosti. “Vkhutemas, moskovska umetnička škola je u svojoj u suštini bila posvećena onome što su nazvali „produktivističkim pristupom“: dizajniranjem u određene svrhe, a ne samo zarad estetskog uživanja, što je zapravo bilo izjednačavanje sovjetskih umetničkih imperativa s onim što se istovremeno dešavalo u nemačkom  Bauhausu.”

U Sovjetskom Savezu je možda ključna svrha umetnosti bila u prenošenju partijskih poruka – poruka koje bi se, prema Gejlu, mogle “radikalno i neočekivano menjati, preokretati, smenjivati… ljudi koji su do nekog trenutka bili na vlasti iznenada bi pali sa svojih pozicija, te su, na neki način, oni morali biti uklonjeni i iz javne sfere. Dakle, izbacivanje ljudskih lica sa fotografija na neverovatno zlokoban način svedoči o moći koju ima slika, ali i o važnosti politike kao pokretača koji stoji iza proizvodnje ovog materijala. “Ove promene i preokreti su primenjivani kako na političarima tako i na samim umetnicima: Gustav Klutsis – koji je koristio fotomontažu u politički koncipiranim plakatima i uličnim eksponatima – uhapšen je 1938. pod lažnim optužbama i potom pogubljen. Njegova supruga, Valentina Kulagina, takođe umetnica, naknadno je obeležena od strane vlasti kao “narodni neprijatelj” uz zabranu da zvanično nastupa.

I dok su slike prikazane na izložbi „Crvena zvezda nad Rusijom“ i danas veoma upečatljive, a njihovo se dizajnersko nasleđe još uvek oseća, treba primetiti da ti prikazi nisu nužno stvarani kao umetnička dela. “Jasno je da su avangardni umetnici koji su bili u srcu većine aktivnosti krajem dvadesetih i tridesetih godina u Rusiji samosvesno proizvodili propagandu”, kaže Gejl. Mi možemo ceniti umetničke pokrete koji su oblikovali ovu vizuelnu kulturu – ali politika nikada nije bila daleko od umetnosti – naprotiv. Kako je Sidlina rekla na otvaranju izložbe, “ovo nad podseća na svu odgovornost i moć koju je slika, kroz istoriju, uvek posedovala”.

Fiona Macdonald, BBC

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s