Godine 1495. godine, Leonardo da Vinči, genije nad genijima, zabeležio je u jednoj od svojih poznatih beležnica listu stvari koje treba uraditi.
Ove liste obaveza, napisane kao u ogledalu i razdvojene skicama, izgledaju veličanstveno.
“Nađite majstora hidraulike i naterajte ga da vam kaže kako popraviti bravu, kanal i mlin na lombardijski način.” “Nacrtaj Milano”. “Nauči ručno izračunavanje iz korena od maestra Luke.”
Leonardo je bio veliki obožavatelj maestra Luke, danas poznatijeg kao Luka Paćioli (Luca Pacioli)
Paćioli je bio pravi renesansni čovek: obrazovan za trgovca, vičan magijskim radnjama, šahovski majstor, ljubitelj zagonetki, franjevački fratar i profesor matematike.
Danas ga slave kao najpoznatijeg računovođu u istoriji.
Paćioli se često naziva ocem dvojnog knjigovodstva, ali on ga nije izmislio.
Sistem dvojnog unosa –danas poznat kao “knjigovodstvo Alla Veneziana” ili “u venecijanskom stilu” – počelo je da se koristi dva veka ranije, oko 1300.
Venecijanci su napustili nepraktičan rimski sistem pisanja brojeva i umesto toga prihvatili su arapske brojeve.
Moguće je da su od arapskog sveta preuzeli i ideju vođenja dvojnog knjigovodstva, a možda su je preuzeli čak i iz Indije, gde postoje brojni dokazi koji ukazuju na činjenicu da tehnike dvojnog knjigovodstva datiraju hiljadama godina unazad.
Ili je to možda bio lokalni venecijanski pronalazak, koji je novu arapsku matematiku primenio u komercijalne svrhe.
Zapletene transakcije
Pre nego što je izmišljen venecijanski stil, vođenje knjigovodstva je bilo prilično nerazvijeno. Rani srednjovekovni trgovci bili su jedva malo više nego putujući prodavci. Nisu imali potrebe da vode knjigovodstvo – mogli su jednostavno da provere da li je njihov novčanik bio pun ili prazan.
Ali, pošto su komercijalna preduzeća italijanskih gradskih država porasla i postala zavisnija od finansijskih instrumenata kao što su krediti i valutna trgovina, potreba za pažljivijom procenom postala je bolno jasna.
Imamo izvanredan zapis o poslovnim transakcijama Frančeska di Marko Datinija, trgovca iz Prata, u blizini Firence, koji je vodio svoje knjigovodstvo skoro pola veka, od 1366. do 1410. godine.
Ovi zapisi počinju kao nešto jedva malo više od finansijskog dnevnika, ali sa usložnjavanjem posla postalo mu je potrebno nešto znatno sofisticiranije.
Pred kraj 1394, Datini naručuje vunu sa Majorke.
Šest meseci kasnije, ovce su ošišane. Nekoliko meseci nakon toga, 29 vreća vune stiže u Pizu, preko Barselone. Vuna je uvijena u 39 bala. Od toga 21 odlaze kod kupca u Firencu a 18 odlaze u Datinijevo skladište 1396. godine, godinu dana nakon početnog naloga. Tada ih obrađuje više od 100 zasebnih podizvođača.
Na kraju, šest dugih odeždi se vraćaju u Majorku preko Venecije, ali tamo ne bivaju prodane, već ih put vodi do Valensije i Severne Afrike. Poslednja tkanina se prodaje 1398. godine, skoro četiri godine nakon prvobitnog naloga Datinija.
Na sreću, on je u to vreme već više od jedne decenije koristio knjigovodstvo Alla Veneziana, tako da je mogao da prati ovu izuzetno složenu mrežu transakcija.
Ogroman uticaj
Pa šta je, vek kasnije, toliko mnogo hvaljeni Luka Paćioli doprineo veštini knjigovodstva? Jednostavno rečeno: on je 1494. godine napisao knjigu.
“Summa de Arithmetica, Geometria, Proportioni i Proportionalita” je bio ogroman pregled svega što je poznato o matematici – 615 velikih i gusto napisanih stranica.
Izvor: Univerzitetska biblioteka u Stokholmu
U ovaj kolosalni udžbenik, Paćioli je uključio 27 stranica koje mnogi smatraju najuticajnijim radom u istoriji kapitalizma. To je bio prvi opis knjigovodstva metodom dvojnog knjiženja koji je opisan jasno i detaljno i sa puno primera.
Paćiolijeva knjiga je postala široko rasprostranjena zahvaljujući novoj tehnologiji: pola veka nakon što je Gutenberg razvio pokretnu štampariju, Venecija je bila centar štamparske industrije.
Simetrija i ravnoteža
Njegova knjiga je izdata u od 2000 primeraka i bila je široko prevođena, kopirana i plagirana širom Evrope.
Knjigovodstvo sa dvojnim knjiženjem se sporo prihvatalo, možda i zato što je bilo tehnički zahtevno i nepotrebno komplikovano za jednostavne biznise. Ali nakon Paćiolija, ono se uvek smatralo vrhuncem umetnosti.
Drvorez iz 1585. prikazuje nemačkog trgovca koji vrši dvojni upis knjigovodstvenih knjiga
Kako se razvila industrijska revolucija, ideje koje je Paćioli izložio postale su važne za poslovni život. Sistem koji se danas koristi širom sveta je u suštini onaj koji je opisao Paćioli.
Paćiolijev sistem ima dva ključna elementa.
Prvo, on opisuje metod za popis inventara, a zatim svakodnevne transakcije beleži u dve knjige – u formi grubog beleženja i uređenijeg, bolje organizovanog popisa. Zatim koristi treću knjigu – konto – kao osnovu sistema dvojnog knjigovodstva.
Svaka poslovna promena evidentira (najmanje) dva puta na (najmanje) dva računovodstvena konta. Ako prodate parče tkanine za dukat, morate uneti u konto i dukat i tkaninu.
Sistem dvojnog ulaza pomaže u hvatanju grešaka, jer svaki unos treba balansirati sa drugom stranom, što predstavlja božansku simetriju koja je privlačila čoveka renesanse.
Praktično sredstvo
Tokom industrijske revolucije, na dvojno knjigovodstvo počelo je da se gleda ne kao na vežbu za matematičke perfekcioniste, već kao na alat za donošenje praktičnih poslovnih odluka.
Jedan od prvih koji je ovo uvideo bio je Josaja Vežvud, preduzetnik koji je proizvodio keramiku. U početku se Vedžvud koji je dobro zarađivao nije trudio da detaljno beleži unose.
Ali 1772. godine, Evropa se suočila sa teškom recesijom, a potražnja za Vedžvudovim posuđem bogato ukrašenim ornamentima je došla u neprilike. Njegova skladišta su počela da se popunjavaju sa neprodatim zalihama a radnici su stajali besposleni.
Vedžvud se okrenuo dvojnom knjiženju kako bi shvatio gde u svom poslu ostvaruje profit, i kako ga uvećati.
Shvatio je koliko ga svaki komad keramike koštao – što je na prvi pogled jednostavno pitanje – i izračunao da bi, zapravo, trebalo da proširi proizvodnju i smanji cene kako bi podstakao poslovanje.
Drugi su ga usledili i disciplina “računovodstvenog rukovođenja” je rođena – sve veći sistem merenja odrednica i ciljeva, neumitno nas je vodio u savremeni svet.
Ali u tom savremenom svetu, računovodstvo je dobilo drugu ulogu.
Trebalo je da omogući da akcionari dobijaju odgovarajući deo profita korporacija za koje su samo računovođe mogle da kažu koliki je.
Ovde istorija nije ohrabrujuća.
Niz skandala 21. veka – Enron, Worldcom, Parmalat i finansijska kriza 2008. godine – pokazali su nam da ni oditovani završni računi ne mogu u potpunosti da zaštite investitore.
Poslovni ljudi mogu, zahvaljujući prevarama i lošem upravljanju, da dođu na ivicu kolapsa. Ipak, ne možemo da garantujemo da će nas knjigovodstvo na to upozoriti.
Samozadovoljstvo
Računovodstvene prevare nisu nova igra u gradu. Prve kompanije koje su zahtevale velike kapitalne investicije bile su britanske železnice iz 1830-ih i 1840-ih godina, kojima su bila potrebna velika ulaganja pre nego što bi mogli da zarade bilo šta od putnika.
Investitori su ulagali, a kada železnički magnati nisu mogli da isplate dividende koje su investitori očekivali, oni su jednostavno lažirali svoje račune. Celokupni balon železnica se, do 1850. godine, urušio u sramoti.
Možda bi investitori u železnicu trebalo da pročitaju Džefrija Čosera, koji je pisao u vreme kada je živeo Frančesko Datini, trgovac iz Prata.
U Čoserovoj priči o brodovlasniku, bogati trgovac je previše upetljan u svoje računice da bi primetio da je njegovu ženu zaludeo sveštenik.
Niti su ga ovi računi izbavili iz jedne drske prevare…
Sveštenik pozajmljuje novac od trgovca, daje ga trgovčevoj ženi – kupujući tako svoj put u njen krevet sa gotovinom njenog supruga – a zatim kaže trgovcu da je otplatio dug i da pita svoju ženu gde mu je novac.
Knjigovodstvo je moćna finansijska tehnologija – ali nas ne štiti od prevare, i može nas ušuškati u samozadovoljstvu. Kao što zanemarena žena kaže svom bogatom mužu, čiji je nos zakopan u knjigovodstvenim računima: “đavo uvek dođe po svoje!”