Generacijska igra


„Svaka generacija veruje da je ona izmislila seks“. Ovaj citat američkog pisca Roberta Heinleina govori o sklonosti da promene kroz koje prolazimo tokom života, od detinjstva preko puberteta do zrelog doba, roditeljstva i starosti doživljavamo kao nešto sasvim jedinstveno i neponovljivo. Ali logika i iskustvo nam govore da su ljudi kroz takve promene prolazili otkako je sveta i veka. Razlike postoje, ali samo u nijansama. Suština je uvek ista.

Tu se krije i paradoks neobjašnjive istrajnosti uverenja da se osobine ljudi mogu objašnjavati pripadanjem određenoj „generaciji“ (bejbi bum generacija, generacija X i tako dalje). Uobičajeni ton takvih analiza prepoznatljiv je u nabrajanju dobrih i loših strana generacije koja se danas nalazi u centru pažnje – generacije milenijalaca rođenih 1982. godine ili kasnije, onih koji su u svet odraslih ušli u 21. veku.

Milenijalci, navodno, odbacuju tradicionalne karijere i više drže do ličnog ispunjenja nego do novca. S druge strane, često im se prigovara da su razmaženi, lenji i narcisoidni. Površno poznavanje nekih od današnjih mladih ljudi to možda i potvrđuje. Ali svako ko je dovoljno dugo pratio analize posvećene novim generacijama primetiće da se ti opisi ni po čemu ne razlikuju od opisa „neradnika“ iz generacije X ili bejbibumera pre njih.

Najbolja ilustracija ovog trenda je članak objavljen u Forbsu u kojem se za milenijalce kaže da „uvek traže avanturu (i spremni su na sve)“. Čitaoci određenih godina prepoznaće tu eho pesme „Born to Be Wild / Rođeni divlji“ kanadske grupe Steppenwolf, najvećeg hita iz filma Goli u sedlu. Taj film iz 1969. je arhetipska slika pobune mladih bejbibumera protiv ograničenja koja nameće društvo sredovečnih.

"Goli u sedlu" (Easy Rider), 1969.

“Goli u sedlu” (Easy Rider), 1969.

Kao i pomenuti članak, većina tekstova u kojima se analiziraju dobre i manje dobre osobine određene generacije svodi se na ponavljanje starih klišea: mladi su lenji i amoralni, stari su rigidni i licemerni, a sredovečni su dosadni.

Osim što su zatvoreni u jedinstvenu i homogenu demografsku grupu, za milenijalce se pretpostavlja da su i u svojim političkim stavovima uniformno progresivni, naročito u Sjedinjenim Državama. Vašington post je nedavno objavio da prosečni američki milenijalac mrzi Trumpa više nego prosečni Amerikanac, što je tačno, posebno ako se zanemare sve druge demografske razlike. Ali milenijalci nisu jedinstvena grupa. Kao i u široj populaciji, Trump je među mladim Afro-Amerikancima omraženiji nego među mladim belcima. Za iskazane stavove ispitanika važnija je bila rasna pripadnost nego starost, a udeo belaca među milenijalcima je niži nego među starijim generacijama Amerikanaca.

Takođe, ne smemo zaboraviti da su u istraživanju na koje se poziva Vašington post milenijalci podeljeni samo na osnovu rase. Milenijalci su u proseku takođe bolje obrazovani, manje zarađuju i manje drže do religije nego stariji Amerikanci, a to su faktori koji obično ukazuju na bliskost političkim stavovima levice i posebno na kritički stav prema Trumpu. Ako bismo i te faktore uzeli u obzir, verovatno bi se pokazalo da između milenijalaca i starijih Amerikanaca sličnog demografskog profila nema značajne statističke razlike.

U članku iz Vašington posta zanimljiva je i iznenađenost autorke raznolikošću dobijenih odgovora. Ali ne možemo je kriviti zbog toga; u većini generacijskih klišea protiv kojih se bezuspešno borim od 2000. godine, kada su prvi milenijalci stigli do punoletstva, jednoobraznost se očekuje i podrazumeva.

Može se tvrditi da je to samo bezazlen način da kolumnisti i stručnjaci za marketing nastave da zarađuju platu prepisujući stare analize za nove generacije, iz decenije u deceniju. Ali fokusiranje na međugeneracijske razlike proizvodi štetne političke posledice: tako se zanemaruju znatno važnije razlike unutar generacija koje proistuču iz rodne, etničke i za današnji kontekst veoma važne klasne pripadnosti. U nekoliko poslednjih decenija udeo dohotka koji završava u domaćinstvima u jednom procentu na vrhu dohodovne distribucije – i jednom procentu na vrhu unutar te grupe (i tako dalje) – konstantno raste u svim zemljama engleskog govornog područja.

U Australiji, bar donedavno, rast nejednakosti je bio relativno mali i većina domaćinstava je beležila rast dohotka, s tim što je taj rast bio najveći kod onih na vrhu. U Sjedinjenim Državama, s druge strane, dohodak domaćinstava već decenijama stagnira. Samo 5 odsto najbogatijih ostvarili su rast dohotka brži od rasta u posleratnim decenijama, kada je prosperitet bio ravnomernije raspoređen.

Drugim rečima, fokusiranje na razlike između generacija skriva ključnu ulogu nejednakosti unutar generacija. Primer za to je članak Stevena Rattnera iz Njujork tajmsa u kojem on pokušava da pokaže da američki milenijalci (rođeni posle 1980) u proseku prolaze mnogo gore nego prethodne generacije u istim godinama, uprkos boljem obrazovanju. Rattner ukazuje na važnu ulogu recesije koja traje već čitavu deceniju i zaključuje da je za sve kriva bejbi bum generacija. Jedini dokaz koji ima da ponudi jesu diskreditovane tvrdnje o dolazećoj krizi troškova za socijalna davanja.

U skladu sa preovlađujućim verovanjem, Rattner smatra da je iskustvo pada u odnosu na prethodne generacije nešto jedinstveno za milenijalce, ali ne nudi mnogo konkretnih podataka. Zato sam odlučio da mu pomognem i pronašao sam ovaj grafikon koji je napravio Doug Short:

Kao što se vidi, grupa koja je pretrpela najveći gubitak u poređenju sa starijim grupama, u periodu kada su one bile istih godina, jesu ona domaćinstva čiji su glavni članovi 2013. bili stari između 45 i 54 godine, dakle, pozni bejbibumeri (za ljubitelje generacijskih tema, to je generacija Džons) i mlađi pripadnici generacije X. Ali prosečni dohodak opada za sve osim za grupu starijih od 65 godina – u generacijskoj igri to je tiha generacija – delimično i zato što se veličina domaćinstava donedavno smanjivala, sve dok formiranje novog domaćinstva nije postalo gotovo nedostižno za mnoge.

Rattner ne pominje, baš nijednom, dobro poznato i očigledno tumačenje činjenice da prosečni dohodak opada dok srednji dohodak raste. To je moguće jedino ako je distribucija dohotka sve izraženije zakrivljena, to jest, ako se dohodak onih na vrhu dohodovne distribucije (1 procenat) uvećava na račun svih ostalih.

Ako su bejbibumeri zaista prošli bolje nego bilo koja druga generacija, može li se onda tvrditi da su njihove greške dovele ekonomiju u današnje jadno stanje? Zapravo, ne. Na spisku 25 ljudi koji su najviše doprineli izbijanju globalne finansijske krize koji je objavio Tajm prva tri mesta (finansijer Angelo Mozilo, Alan Greenspan i kongresmen i lobista Phil Gramm) pripadaju tihoj generaciji. Tu spadaju i Bernie Madoff i Clintonov šef trezora Robert Rubin (koji je nekim čudom izostavljen). Pritom autori spiska nisu ni razmatrali aktere finansijske deregulacije sedamdesetih godina koja je pokrenula čitav proces.

Naravno, budući da čine veliki deo populacije odraslih, pripadnici bejbi bum generacije su brojni na listi. Takođe, zahvaljujući naklonosti Volstrita mladima i preduzetnima, veliki deo posla kreiranja i prodaje sumnjivih vrednosnih hartija obavili su pripadnici generacije X u svojim dvadesetim i tridesetim godinama.

Stvar nije u tome da jednu generaciju treba kriviti manje ili više nego neku drugu. Naravno da su ljudi koji su krizu izazvali većinom rođeni pre 1945, jer su jedino tako mogli imati dovoljno godina da se devedesetih nađu na liderskim pozicijama u sektoru finansija. Generacijska pripadnost je u ovom slučaju manje važna od pripadnosti jednom procentu najbogatijih.

U fokusu međugeneracijske debate u Australiji su stanovanje i nekretnine. Obično se govori o sukobu sebične starije generacije kućevlasnika i generacije Y, za koju se u jednom članku kaže da je praktično „izbačena sa tržišta nekretnina“. Takve tvrdnje se temelje na statističkim podacima koji pokazuju da „manje od polovine Australijanaca starih od 24 do 35 godina danas poseduje svoj dom – a udeo vlasnika je opao sa 61 odsto 1981. na 47 odsto 2011. godine.“

Pad od 14 odsto za 30 godina je značajan, naravno, ali ne može se opisati kao slom. Što je još važnije, statistika pokazuje da gotovo 40 odsto pripadnika te starosne grupe nije imalo pristup tržištu nekretnina ni 1981, a danas gotovo 50 odsto njih poseduje kuće (da ne pominjem hipoteke). Za vaše izglede da postanete vlasnik kuće mnogo je važnije da li se nalazite u gornjoj ili donjoj polovini distribucije dohotka nego da li ste rođeni pedesetih ili osamdesetih.

Poreske politike kojima se stimulišu investicije u nekretnine i odlaže oporezivanje kapitalne dobiti ne rade u korist jedne generacije na račun druge. One rade u korist onih koji plaćaju poreze po najvišim marginalnim poreskim stopama, na račun svih ostalih. Tačno je da to pruža prednost pre svega onima koji su danas stari u odnosu na one koji su danas mladi, ali dugovečnost tih politika, uz ograničenu socijalnu mobilnost, znači da će milenijalci iz bogatih porodica uskoro uživati iste privilegije kao njihovi roditelji.

***

Kada sam počeo da osporavam generacijske stereotipe oko 2000. godine (pre tačno jedne generacije), nadao sam se da ću uspeti da pokažem da treba odustati od ovakvih besmislica. U međuvremenu sam otkrio da su generacijski stereotipi slični zombijima: vi ih rušite, a oni se dižu.

Prihvatajući mudrost da je najbolje da se „pridružim onima koje ne mogu pobedim“, predlažem da generaciju današnje novorođenčadi nazovemo generacijom Trump, pre svega zbog sličnosti sa izabranim liderom najveće demokratije na svetu. Generaciju Trump čine svi koji su rođeni otkako je Trump 2015. godine objavio da će se kandidovati za predsednika.

Glavna odlika nove generacije je karakterni sklop koji je slika i prilika predsednika Trumpa. Za njene pripadnike tipični su hedonizam i egoizam, problemi u vezivanju pažnje, nagle promene raspoloženja i nezainteresovanost za bilo šta što ih se lično ne tiče. S druge strane, umeju da budu ljupki i nežni i potpuno su posvećeni porodici.

Čitaoci sa dužim pamćenjem primetiće da je to samo blaža verzija onoga što se govorilo o milenijalcima ili generaciji X u njihovo vreme. Za mene je to dobra vest, jer mogu nastaviti da pišem iste tekstove sa neznatnim varijacijama, dok i generacija Trump ne završi u taboru sredovečnih i dosadnih.

(Autor je profesor ekonomije na univerzitetu u Kvinslendu)

John Quiggin, Inside Story, 05.09.2017.

Peščanik.net, 15.09.2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s