Jaz između bogatih i siromašnih zemalja sužava se kako se izvor dinamike u ekonomijama sa visokim prihodima usporava, piše Martin Volf u Fajnenšel tajmsu, donoseći i sedam grafikona koji prikazuju kako razvijeni svet gubi svoj privredno ekonomski primat u svetu.
Šta se dešava sa svetskom ekonomijom? Evo nekoliko odgovora prikazanih kroz sedam grafikona, koji otkrivaju svet u kojem su u toku velike promene.
Najvažnija transformacija poslednjih decenija ogledala se u smanjenju obima koji zemlje s visokim dohotkom imaju u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. “Veliko razilaženje” tj. jaz iz 19. i s početka 20. veka, kada su današnje ekonomije sa visokim prihodima odskočile ispred ostatka sveta u smislu bogatstva i moći, lagano nestaje u ovom izuzetno brzom globalnom preokretu. Tamo gde se jednom desilo „razmimoilaženje“, sada se uočava “Veliko približavanje“. Pa ipak, ovo je, takođe, limitirano tj približavanje koje ima svoja ograničenja. Ova promena se, kada o njoj reč, uglavnom tiče nepojamnog porasta privrede Azije i, što je najvažnije, Kine.
Ništa bolje ne ilustruje napredak Kine od njenih divovskih deviznih rezervi. One su tako velike i delom zato što je kineska privreda postala toliko zamašna, a delom i usled zamašnosti štednje kineskih domaćinstava i preduzeća. Velika je verovatnoća da će kineski kapital, tržišta kapitala i finansijske institucije postati uticajni u okvirima svetske ekonomije 21. veka onoliko koliko su to bili kapital, tržišta kapitala i finansijskih institucija Sjedinjenih Država u 20. veku.
Ekonomski brzorastuće kao i zemlje u razvoju ne samo što postaju sve relevantnije u svetskoj proizvodnji, već postaju sve zastupljenije i ukoliko se promatra kroz vizuru svetske populacije. Opadajuća relevantnost zemalja sa tradicionalno visokim dohotkom je dramatična. Do 2050. godine, udeo stanovnika podsaharske Afrike u globalnom stanovništvu, po predviđanjima i metrici Ujedinjenih Nacija, biće onoliko koliki je bio udeo svih zemalja s visokim dohotkom 1950. godine. Izazovi i problemi izazvani ovim pomeranjem u svetskoj populaciji prema njenim najsiromašnijim zemljama više su nego očigledne.
Ekonomska konvergencija tj susretanje i „preklapanje“, kao i promene u strukturi svetskog stanovništva jesu centralni elementi jedne šire, velike ekonomske slike. Treća promena je tehnološka: Konvergencija obrade podataka u susretu s telekomunikacionom infrastrukturom donela nam je internet, najvažniju tehnologiju naše ere. Drastičan pad relativnih troškova poluprovodničke tehnologije podupire ovu tehnološku revoluciju. Zapanjujuće (i zabrinjavajuće) izgleda da je ova tehnološka promena – usporila.
Sjedinjene Države su od kraja 19. veka vodile pomerale globalne tehnološke granice. Robert Gordon, profesor društvenih nauka na Univerzitetu Nortvestern pokazao je da se američka ekonomija nije poklapala s izuzetnom produktivnošću koja je postigla u periodu između 1920. i 1970. godine. On, takođe, pokazuje da je rast produktivnosti između 1994. i 2014. godine – često pripisivan internetu – okončao periodom izuzetno niskog rasta produktivnosti. Izgleda da su pogrešne metode merenja samo jedan od razloga kojim bi se mogao objasniti tek jedan mali deo ovog uznemirujućeg privrednog usporavanja SAD. Slabe investicije, počev od finansijske krize, još su jedno, barem delimično, objašnjenje ovakvog usporavanja američke produktivnosti.
Svetska ekonomija nije deglobalizacija, iako je brzi rast kako trgovinske tako i prekogranične finansijske imovine i dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen. U slučaju sektora finansija, verodostojna objašnjenja ogledaju se u izbegavanju rizika i ponovnoj regulaciji tj ponovnom uvođenju finansijskih regulativa od strane države. Što se tiče trgovine, poslednji značajan čin liberalizacije trgovine bio je ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, koji se desio još 2001. godine. Mnoge mogućnosti koje pruža prekogranična integracija lanca snabdevanja takođe su do sada već mogle bile iscrpljene.
Brza i rapidna promena relativne ekonomske moći kao i ogromne smene u relativnoj veličini svetske populacije faktori su koji upravo u ovom trenutku oblikuju naš svet. Istovremeno, izvori dinamičnosti – tehnološke promene, rast produktivnosti i globalizacija – usporavaju, i to do stepena koji zabrinjava. Jedan rezultat, ishod koji je snažno ojačan dugogodišnjom globalnom ekonomskom krizom, ogleda se u realnoj stagnaciji prihoda brojnih zemalja s visokim dohotkom.
Rastući populistički pritisci prisutni u ekonomijama s visokim prihodima čini te promene daleko težim. Među najznačajnijim dešavanjima je i visina realnih prihoda koji su veći dugi niz godina nepromenjeni ili u oštrom padu još od finansijske krize. Čini se da je skoro dve trećine stanovništva u mnogim zemljama s visokim dohotkom od 2005. do 2014. iskusilo da njihovi realni prihodi ne pokazuju nikakav rast tj da su na istom nivou, ili da doživljavaju pad. Stoga nije čije što su mnogi glasači zemalja prosperitetnog Zapada i severa nakraj srca i razdražljivi. Niti imaju dalji rast plata i privrede, niti žele da se naviknu na ovakvu situaciju.
Korenite promene – Sedam mera za promene
Proizvodni učinak: U periodu između 1990. i 2022. godine, udeo zemalja s visokim dohotkom u svetskom proizvodu, meren paritetom kupovne moći, kako predviđa Međunarodni monetarni fond, pašće sa 64% na samo 39%. Izvanredna novost je prognoza da će, tokom tog perioda, udeo azijskih brzorastućih i zemalja u razvoju u ukupnom rastu udela zemalja u razvoju narasti od 12 do 19 procenata ukupnog svetskog proizvoda.
Predviđa se da će do 2022. godine udeo brzorastućih i zemalja u razvoju u svetskoj proizvodnji biti isti kao i udeo zemalja s visokim dohotkom. Privredni rast Kine je glavni razlog za ovaj dramatični pomak u relativnoj ekonomskoj moći, iako je rast Indije takođe značajan. Predviđa se da će udeo Kine u svetskoj proizvodnji skočiti sa 4% u 1990. na 21% u 2022. godini. Indijski udeo u ukupnom svetskom proizvodu će se, kako se očekuje, popeti sa 4% na 10%.
Rezerve: Kineske bruto devizne rezerve (po tržišnom deviznom kursu) velike su gotovo koliko i novac koji zajedno u trezorima imaju SAD i EU. Kina skoro polovinu svog nacionalnog dohotka ima u vidu deviznih rezervi. Ovaj izuzetno visok udeo verovatno će pasti mada će on nastupiti postepeno, s obzirom da će kineska domaćinstva verovatno i nadalje ostati skromnih kupovnih zahteva, dok će procenat profita u nacionalnom dohotku verovatno ostati na visokom nivou.
Populacija: U periodu od 1950. do 2015. godine, udeo koji su imale sadašnje zemlje s visokim dohotkom u svetskoj populaciji pao je sa 27 na 15 procenata. Čak je i udeo Kine doživeo pad, sa 22% u 1950. na 19% u 2015. Indija će, kako kažu prognoze, biti najnaseljenija zemlja do 2025. godine. Udeo podsaharske Afrike, po predviđanjima UN, treba da dostigne 22% udela u ukupnom svetskom proizvodu do 2050. godine.
Tehnologija: Neverovatno pojeftinjenje mikroprocesorske tehnologije i pad cena poluprovodnika je, zapravo, bila pokretačka snaga revolucije u komunikacijama i obradi podataka. Relativna cena obrade podataka, merena na ovaj način, opala je za skoro 96 posto od 1970. Pad cenovne krivulje na logaritamskoj skali pokazuje stopu relativnog pada cena – mada je ovaj proces nakon 2010. drastično usporen.
Produktivnost: Ekonomista Robert Gordon otkrio je da su performanse produktivnosti u SAD između 1920. i 1970. godine (kao što je pokazano rastom “ukupne faktorske produktivnosti” – meri rasta proizvodnje po jedinici inputa) od tada nisu bile usklađene. On, takođe, pokazuje da je eksplozivni uspon zemalja s visokim prihodom između 1994. i 2014. godine potom potonuo, tokom perioda izuzetno niskog rasta produktivnosti – od početka svetske finansijske krize 2008.
Globalizacija: Brzi rast i trgovinskih i finansijskih sredstava, kao i obaveza tj dugovanja, u odnosu na globalnu proizvodnju, zaustavljen je nakon finansijske krize. Protekcionizam može biti delimičan razlog za ovo, mada izgleda kako to nije dominantan faktor. Čini se da bi iscrpljenost mnogih trgovinskih mogućnosti, usporavanje tempa liberalizacije i slabašna, mala i gotovo nevoljna ulaganja mogla objasniti ovo privredno usporavanje.
Prihodi: Oko dve trećine stanovništva iz 25 zemalja s visokim dohotkom pretrpelo je ili nepromenjenu visinu prihoda ili pak pad realnih prihoda od plata i kapitala između 2005. i 2014. godine, prema analizi objavljenoj u julu 2016. godine od strane McKinsey Globalnog Instituta. Ovakva stagnacija je posebno uzela maha u Italiji i Sjedinjenim Državama.