Kineski lider Si Đinping je u 2007. večerao s američkim ambasadorom. Samo što se večera završila, ambasador je upitao Sija da li je u poslednje vreme gledao neke dobre filmove. Si mu je rekao da ima DVD Istvudovog filma “Zastave naših očeva” kojeg je mislio da gleda. Dodao je i da mu se sviđaju holivudski filmovi na temu Drugog svetskog rata, jer su u svom moralnom pogledu “veliki i istiniti”. Nasuprot tome, smatrao je, “kineski su filmovi previše okrenuti priči o lošim stvarima u carskim palatama tokom istorije kineskog carstva”.
Ukoliko ova scena od pre deceniju može uopšte biti neki vodič za ono što je od američke filmske produkcije simpatično Siju, onda je prvi čovek Kine verovatno fan i filma “Wolf Warriors 2”, patriotizmom natopljeno delo tipa „pobijmo sve zlotvore“, film koji je upravo postao najgledaniji u kineskoj istoriji i prvo ne-holivudsko filmsko delo koje je potuklo kineskih top 100 svih vremena – ne samo po gledanosti već i po inkasiranom novcu. Kineski filmski dileri su se dugo nadali da će patriotske priče sa holivudskim šmekom, akcioni film “Vučji ratnici 2” pokazati da su u stanju da to učine. To je dobra vest za kinesku publiku – i ujedno oštro upozorenje Hollivudu.
Od kada je Kina dopustila da na svoja filmska platna i ekrane emituje inostranu filmsku zabavu, Holivud je zadržao uporište svoje publike u toj najmnogoljudnijoj zemlji. Prošle godine su međunarodni filmovi, od kojih najveći deo potiče iz Sjedinjenih Država, činili 42 odsto kineskog novca zarađenog u bioskopima, iako vlada dozvoljava emitovanje samo 34 strana filma svake godine, ograničavajući ih na nepopularne termine u kojima i inače nema puno gledalaca, i uz veoma skučeni kalendar projekcija, tj kratak period njihovog prisustva u kineskim salama.
Ali, koliko su u Kini popularni američki filmovi, toliko među Kinezima postoji nepobitna glad za dobro ispričanim kineskim pričama. Istorijski gledano, dva su se činioca isprečila na putu ka ostvarenju tog zahteva. Kineski filmski biznis je dugo zaostajao za holivudskim standardima po pitanju svih faktora: od specijalnih efekata do koreografskih scena. Politički problemi su navodili filmske stvaraoce i radnike da sami sebe cenzurišu, kako bi izbegli neželjenu pažnju javnosti. Rezultati su bili filmovi koji nisu izgledali dobro niti su imali neodoljivost koju svaka dobra filmska priča mora posedovati.
Međutim, u poslednje vreme, ova se situacija drastično promenila. Lokalni filmski stvaraoci pronašli su žanrove koje mogu da istražuju i eksploatišu bez mnogo mešanja vladinog aparata, a veštine njihovog pripovedanja neizmerno su poboljšane daleko većim budžetima kao i većim prisustvom holivudskih filmova u domaćim bioskopima. Nekoliko kineskih komedija nedavno su postale veliki hitovi, pokretani humorom s lokalnim ukusom (često nerazumljivim prekomorskoj publici), uz odličnu produkciju i teme koje se dotiču problema i situacije nove kineske srednje klase. Kina, odjednom, ima lokalizovane verzije svega što je dosad postojalo samo kao „import“: od serije “Hangover” do “Aviona, vozova i automobila”.
Međutim, iako je taj uspeh bio zadovoljavajući, kineski studiji uglavnom nisu uspeli da dopru do još većeg postignuća, a to je – stvaranje velikih visokobudžetnih akcionih filmova koji mogu da se suvereno i „bez blama“ takmiče sa američkim mnogohvaljenim i najčešće izvikanim blokbasterima, čiju je produkciju Holivud doterao „do savršenstva“ (pre svega u tehničkom smislu).
A nastojanja da se dostignu holivudski standardi nije nedostajalo. Prošle godine, najpoznatiji kineski reditelj nagledao je produkciju “Velikog zida”, duhovite kinesko-holivudske koprodukcije vredne 150 miliona dolara, u kojoj Met Dejmon brani Veliki zid od komjuterski animiranih čudovišta. Koliko je to bilo nesuvislo za tržište, a „puklo“ je kako kod kritike tako i na bioskopskim šalterima, toliko je dovelo do razočaranja filmskih studija u obe zemlje. Nastojanje ove filmske produkcije da uključi “kineske elemente”, kao što je nespretno nastala „folk opera“, nastupila je pokroviteljski u najboljem svetlu… a ispao je neviđeni fijasko.
Mnogi su u Holivudu verovatno očekivali da će “Vučji ratnici 2” biti sličan fijasko i promašaj. Priča sledi Leng Fenga, prljavog bivšeg vojnika koji pije preterano, delimično i kako bi odagnao duševnu bol nastalu gubitkom svoje (pretpostavlja se) mrtve djevojke. Kako film teče, tako i Leng pronalazi svoju svrhu i cilj, patriotizam i iskupljenje, a sve to preko jedne smrtonosne misije tokom koje spašava kineske građane zarobljene u neimenovanoj afričkoj zemlji. Ovo je kliše i odjek likova kao što su Prljavi Hari ili Džon Rambo. Ipak, u Kini, gde su vojnici obično opisivani kao jednorodni i unisoni patrioti, Leng se pokazao kao prava mala kinematografska revolucija.
Vu Đing, filmska zvezda i režiser ovog nepojamnog filmskog (i finansijskog!) hita, ne negira da su elementi đingoističkog scenarija inspirisani crveno-belo-plavim blokbasterima koji brane američku zastavu. “Amerika pravi filmove koji promovišu američki duh”, rekao je on u intervjuu. “Zašto to ne bih mogao učiniti za svoju Kinu?” Do pre nekoliko godina, verovatno, ne bi ni mogao. Danas planira “Vučje ratnike 3”, koji će biti njegov sledeći napad na holivudske akcione filmove. Sasvim je izvesno da će ga pratiti brojni filmovi koji će imati prekopiranu priču i šmek.
Ovo su mahom dobre vesti. Kineski filmski stvaraoci imaju tu rođenjem datu prednost u shvatanju raspoloženja lokalne publike i šta je to što gledaoci najviše vole. Kako se njihov film kao brend neumitno poboljšava do nivoa vrhunskih dela, verovatno će preuzeti i parče holivudskog profitnog kolača na bioskopskim kasama. Kada vaskrsli holivudski “Rambo” bude stao rame uz rame s nekim narednim izdanjem Leng Fenga, ishod će verovatno biti u korist kineskog filma. Za Holivud je ovo zlokobno znamenje koje najavaljuje novu i veoma opasnu konkurenciju. Biće to, međutim, takođe i prilika da holivudski sineasti konačno oept postaneu kreativni i počnu da kinesku publiku uzimaju ozbiljno.
A to je blokbaster koji bi svi voleli da vide.