Pariski klimatski samit: Yes oui can!

Zahvalimo Trampu: njegovo ponašanje “poguralo” je u zagrljaj Evropljane i Kineze. Ovaj neobičan brak, sklopljen na ruševinama pariskog klimatskog (ne)sporazuma, možda ipak ima šansi da opstane da duži rok.

Budimo iskreni : “brak” je možda prejaka reč. Ovaj “dogovor o daljim dogovorima” pre bi se mogao nazvati “hladnom probom” tj. veridbom. Obe zemlje imaju različite motive za gajenje tesnih međusobnih odnosa, pa je – čak i ukoliko ostavimo po strani parisku “zelenu agendu” – njihov odnos više nego plodotvoran, piše Džejms Kindž za Fajnenšel tajms.

Kineski sleng pun je bezobraznih doskočica za neusklađenost ljubavnika u krevetu. Tako, postoji izraz “Stara krava preživa na mekoj travi”, koji se odnosi na par kod kojeg postoji veliki starosni jaz. “Sveže cveće u balegi” je izraz koji ukazuje na očigledne razlike po pitanju spoljašnjeg izgleda.

Diplomatija je nešto otmeniji zabran. Ali, na nepodudarnosti između kineskih i evropskih stavova, kojima se 2. juna i ušlo u finiš Pariskog klimatskog samita, stavljena je tačka na dva saopštenja koja, uprkos razlikama i neslaganjima, izražavaju harmoniju po nizu pitanja, zalazeći daleko iza problema “starosti” i “izgleda” u kinesko-evropskoj vezi.

U ovoj vezi dve zemlje – jednoj koja oličava drevnu civilizaciju i prvenstveno insistira na jedinstvu kao najvažnijem faktoru državnosti, i drugoj koja je relativno sveže osnovan blok od 28 zemalja – postoji često razmimoilaženje u političkim i ekonomskim stavovima i razmišljanjima. Vlast i upravljanje prve potiču od jedne revolucionarne partije, dok je vladavina druge vezana isključivo za međunarodno pravo, parnični postupak i zajedničke demokratske vrednosti. Obe su zemlje žustro protiv protekcionizma u globalnoj trgovini, iako ovakvo protivljenje znači različitu stvar za svaku od njih Kada se radi o strateškim pitanjima, a u vezi izrazito samouverenog Pekinga i njegovog tvrdog stava oko Južnog kineskog mora, ove se dve zemlje oštro razilaze.

Pa, kako je onda došlo do ove nesvakidašnje i neočekivane ljubavi? Jedan od uzroka potiče od čudne Trampove alhemije “uparivanja” i “provodažisanja”, koja je Ameriku toliko otuđila od njenih zapadnih saveznika tokom prošlomesečnih sastanaka NATO i G7 vodećih svetskih ekonomija. Nakon ova dva “pucnja u prazno” i izostanka dogovora s Amerikancima, nemačka kancelarka Angela Merkel je, po Trampovom odlasku s ovih susreta, primetila da “Američki predsednik nije Evropi ostavio nikakav drugi izbor nego da Evropljani svoju sudbinu uzmu u svoje ruke”.

Drugi izvor trenutne privlačnosti je zajednička kinesko-evropska želja za potvrđivanjem rukovodstva preko “zelene agende”, a nakon američkog povlačenja sa Pariskog sporazuma o globalnim klimatskim promenama. Tramp je svoju odluku o američkom povlačenju iz Pariza objavio u četvrtak, sprovodeći predizborno obećanje da će postaviti “Ameriku na prvom mestu” (America first”).

“Kina, baš kao i EU strahuju od Trampovih nasrtaja na multilateralne institucije i pravila od kojih zavise i Kina a i Evropa”, kaže Fransoa Godman (François Godement) iz think-tanka “Evropski savet za spoljne odnose” (European Council on Foreign Relations). “Trampova nepredvidivost predstavlja zajednički izazov, i Kina u ovoj situaciji može videti svoju priliku za kršenje multilateralizma stvorenog po Trampovoj doktrini “Amerike na prvom mestu”.

Pomak u stavu EU prema SAD otkriva značajnu pukotinu u zapadnoj alijansi, a nad kojom je zapadni poredak tavorio još od kraja Drugog svetskog rata. Ističući ovu pukotinu, lideri Nemačke, Francuske i Italije su prošlog petka objavili zajedničko saopštenje kojim izražavaju “Žaljenje zbog povlačenja Vašingtona iz globalnog klimatskog sporazuma”, kritikujući Ameriku zbog napuštanja “ključnog repera u saradnji između naših zemalja”.

Bivši sekretar Trezora SAD Henk Polson (Hank Paulson) se takođe požalio zbog povlačenja Vašingtona s pozicije lidera. “Ne možemo sebi dozvoliti luksuz donošenja političkih odluka kojima svoju lidersku ulogu u svetu ustupamo drugima”, rekao je on u saopštenju za medije.

Istorija pokazuje da  vakuum i trenutni izostanak neke od sila na čelnoj poziciji uvek biva brzo popunjen, ali je malo toga što sugeriše da će američko povlačenje iz multilateralnih sporazuma biti zamenjeno nekom iole koherentnom evropsko-kineskom alternativom.

Kada je reč o klimatskim promenama, istina je, kažu analitičari, da su interesi EU i Kine veoma široko usaglašeni i poravnati. Dve strane otišle su i dalje, ukazavši na zajedničku platformu tokom pariskog samita i obostrano pristavši da “intenziviraju političku, tehničku, ekonomsku i naučnu saradnju koja se tiče klimatskih promena i čiste energije”.

Njihovi motivi se, ipak, suštinski razlikuju. EU, koja je multilateralna već po svojoj prirodi i osnivačkim principima, nastoji da multilateralnost projektuje u međunarodni prostor, u kojem su popularne aspiracije Evropljana da spasu planetu. Kina, kao unilateralan globalni igrač, motivisana je svojom domaćom krizom životne sredine i obećanjem da će u dogledno vreme zadominirati svetskom industrijom obnovljivih izvora energije.

Ovde je, takođe, važna i industrijska dimenzija potencijalnog evropsko-kineskog širokog saveza. Kao najveći emiter gasova staklene bašte, Kina stvara ogromnu domaću tražnju za obnovljivim izvorima energije. Ona namerava da iskoristi svoju poziciju najvećeg globalnog proizvođača čistih energetskih tehnologija i najvećeg izdavaoca “zelenih” obveznica kao odskočnu dasku ka globalnim tržištima.

Ulaganje u obnovljive izvore energije ključni su deo kineske inicijative “Jedan pojas-jedan put”, koju je zagovarao predsednik Si Đinping i koja je izraz želje za što bržom izgradnjom saobraćajne i industrijske infrastrukture duž ove rute: u Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i Evropi.

Ne računajući zajedničko delovanje u rešavanju izazova klimatskih promena, odnos između EU i Kine više je nego plodan. Kineski predsednik Si veliča vrline slobodne trgovine u nastojanju da svetska tržišta zadrži otvorenim za kineski izvoz. Peking, međutim, nije toliko zainteresovan za usvajanje evropskih zahteva o “reciprocitetu”, držeći strance podalje od plodova svoje fantastične ekonomije i ne odobravajući strane investicije.

Privatno, zvaničnici EU lagano se “peku” na iskušenjima, prozivajući Peking da se koristi taktikom tipa “zavadi pa vladaj”. Tu posebno treba imati u vidu kinesku strategiju prema 16-članom bloku “novopečenih” EU članica iz Centralne i Istočne Evrope. Naime, evropski širi blok sastavljen od novijih i najnovijih 16 EU članica (“drugopozivaca” i “trećepozivaca”) se, kako se misli i tvrdi u evropskim političkim kuloarima tvrdog EU-12 jezgra, ponekad koristi (od strane Kine) kako bi se osujetile one evropske odluke koje politički i ekonomski ne odgovaraju Kini, rekli su zvaničnici koji su želeli da ostanu anonimni.

Moguće je da će Kina i EU biti u stanju da reše, ili pak pokopaju, svoje razlike zarad pariske “zelene agende” i (nekog novog?) poretka snaga u upravljanju globalnim procesima.

Ukoliko to ne učine, lako se može desiti da postanu “lalangpei”: jedan od samog početka neadekvatan par, uparen protiv svoje volje i predodređen za tešku i napornu vezu.

 

James Kynge, Financial Times

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s