Prirodni resursi naše planete su na izmaku. Prema Ujedinjenim nacijama, ukoliko nastavimo ovim tempom, naša potreba za vodom će do 2030. biti za 40% veća od raspoloživih resursa. U tom kontekstu, naučnici i inženjeri već neko vreme predlažu ideje i koncepte za selidbu našeg života na druge svetove, recimo, na Mesec, Mars ili čak Veneru. U nastavku sledi pregled pet vrsta stambenog prostora koji bi na nekim drugim planetama, jednog dana, mogli postati (nečija) stvarnost.
Zaštićeni Mesečevim regolitom
Usled svoje blizine – oko 380.000 kilometara od Zemlje – Mesec je rado eksploatisano opšte mesto u futurističkim konceptima nastanjivanja vasione, idealno da ugosti prve ljudske kolonije izvan svoje matice, Zemlje. Problem je u tome što ovaj prirodni satelit, zbog svoje male veličine a time i male gravitacije nema atmosferu pa bi, samim tim, njegovi stanovnici mogli da se zateknu u veoma nezgodnoj i opasnoj meteorskoj kiši, uz prosečnu temperaturu od -23ºC (prosek ne znači ništa u ovom kontekstu; temperature na strani suprotnoj od Sunca spuštaju se gotovo do -153ºC, dok u plusu idu do 123ºC; u tom smislu, 23 stepena ispod nule pre je hipotetičke prirode, jer temperature Mesečeve površine naglo variraju između ova dva ekstrema. Mesec, zapravo, nema nijedno mesto na kojem je temperatura “samo prijatnih -23ºC”). Prostori za naselja prvih kolonista bi, po jednom prilično realističnom konceptu, trebalo da budu pokrivena najrasprostranjenijim Mesečevim mineralom – regolitom. Ovaj površinski sloj materijala sa Meseca mogao bi da uveliko ublaži problem temperaturnih ekstrema. Ideja za ovakvu lunarnu koloniju, potekla od firme Foster+Partners, u agendi je Evropske svemirske agencije (ESA), koja želi da je uspostavi na našem satelitu.
Cevasti modul ukrcan na transportnu raketu bi, po ovoj zamisli, na Mesečevoj površini razvio kupole na naduvavanje, služeći kao stambene strukture dovoljne za četiri osobe. Ovakav dizajn nalaže korišćenje kapaciteta 3D štampača, koji mesečevo tle može koristiti kao “građevinski materijal”: regolit se može prikupiti na licu mesta a potom “odštampati” na kupoli strukture, stvarajući zaštitni poklopac koji štiti od smrtonosnog zračenja sa Sunca. Ovakva kuća od regolita bila bi na dva sprata, uz hermetički zapečaćen odeljak na ulazu i jedan modul za tehničku podršku. Tri otvora na kupoli propuštala bi sunčevu svetlost a čitav stambeni objekat je, u stvari, hermetički zatvoreno “kućište” pod pritiskom. Izabrana je i lokacija za ovakvo “regolitsko kućište”: to je lunarni Južni pol, koja ima gotovo konstantnu sunčevu svetlost.
Podzemna baza
Inspirisan spiralnom formom i odeljcima školjke Nautilus, ovaj projekat ima za cilj da dizajnira podzemne kuće na Marsu sa spratovima spojenim spiralnim stepenicama, po uzoru na školjku Nautilus. “Mars ima izuzetno slabo magnetno polje koje, za razliku od Zemlje, ne štiti površinu planete od zračenja Sunca”, objašnjava Kigen Kirkpatrik, vođa projekta i predsednik kompanije za razvoj habitata na “Crvenoj planeti”, RedWorks.
Cilj je da se na Marsu iskoriste lava-cevi, tj. žljebovi u tlu kojima je ovom planetom nekada tekla magma, a za izgradnju habitata koristili bi se izvori i krateri koji se nalaze iznad i ispod marsovskog tla. Kolonisti bi za gradnju naseobina, baš kao i na Mesecu, koristili regolit i tehnologiju 3D štampanja, kako bi se površina stambenih modula obložila tankim regolitnim slojem. Kuća je podeljena na četiri nivoa od kojih bi prva dva bila namenjena očuvanju kuće, a uz njih tu su i spavaće sobe, kuhinja i prostor za odmor. Potonja dva služila bi, takođe, za laboratorije, odlaganje otpada i sisteme za održavanje života.
Kuće od leda
Projekat Marsovske ledene kuće, stanovi izgrađeni od tabli i blokova leda sa Marsovog tla, osvojio je projektni konkurs za koncept 3D Čelindž štampanog habitata, čiji je organizator NASA. Njihova struktura je zasnovana na unutrašnjim cevima na naduvavanje, prekrivenih ledenom korom debelom pet centimetara. Ovaj sloj će služiti kao element zaštite od galaktičkih kosmičkih zraka. Osnovna prednost ovog dizajna je to što na Marsu, blizu površine, postoje značajne količine leda.
Za kuće koje bi trebalo da su što je moguće “pametnije”, svi materijali bili bi providni. Unutar ovakvih habitata, svemirska odela ne bi bil potrebna, a čak su predviđene i vertikalne bašte. U cilju regulacije temperature, sloj ugljen-dioksida bi izolovao unutrašnjost kuće od ledene kore. Planirana lokacija je oblast Alba Mons zbog svoje velike izloženosti suncu, i sa ledom koji je na samo 30cm ispod Marsovog regolita.
Pod staklenim kupolama
Milijarder i mega-inovator Ilon Mask predviđa da bi ljudska bića mogla gaziti Marsom do 2022. Njegovi nacrti su usmereni na transport koji će nas odvesti tamo, veliki brod sposoban da u jednoj turi preveze između sto i dve stotine ljudi. Što se tiče zajednice u kojoj će astronauti živeti, Mask je dao samo nekoliko maglovitih skica, naglašavajući da ovakva kuća mora biti samoodrživa, kao i da će imati kapacitet za zbrinjavanje čak milion ljudi. Njegova ideja glasi: uspostaviti kolonije na Marsu – kako na njegovoj površini i pod zemljom.
Kuće bi bile instalirane na Marsovom tlu, sačinjene od staklenih panela sa okvirima od ugljeničnih vlakana kako bi se izgradile geo-kupole na površini. Što se tiče izgradnje pod marsovskim tlom, tim droida gradio bi tunele pod pritiskom u kojima bi se vršili eksperimenti i industrijske aktivnosti.
Među oblacima Venere
Svaka ideja o izgradnji ljudske kolonije na površini Venere bila bi samoubistvo. U prilog ovome, evo i jedne notorne činjenice: prosečna temperatura na površini Venere iznosi 464ºC. Međutim, nekoliko naučnika predložilo je život među Venerinim oblacima – u balonima sa vrućim vazduhom. Projektom HAVOC (High Altitude Venus Operational Concept) kojeg sprovodi NASA, predviđeno je grupisanje ovakvih živopisnih “stratosferskih vozila” na pedeset kilometara iznad površine planete, gde su uslovi iole podnošljivi, sa temperaturama od “prijatno prohladnih” 75ºC.
Ovaj projekat osmišljen je u nekoliko faza, a jedan od njih uzima u obzir i nas, ljude. Ovaj cepelin imaće 1.044 kvadratna metra solarnih panela i kapacitet skladištenja električne energije koja bi obezbeđivala autonomiju u trajanju do 66 sati (usled potrebe da oprema funkcioniše i onda kada balon nije u dometu Sunčevih zraka). Ispod balona će se nalaziti habitat sa atmosferom pod pritiskom, u kome će se nalaziti posada.