Rat – ekonomski, za početak

Susret Si Đinpinga i Donalda Trampa će prinuditi američkog predsednika da otkrije deo svojih državničkih ambicija, ili pokaže nesnalaženje u tim poslovima. Kina je, prema njegovim ranijim izjavama, bez premca glavni krivac zašto Americi ekonomija ne ide od ruke već duže vremena. Štaviše, neobuzdano je, za potrebe izbora, tvrdio da „Kina siluje Ameriku”. Pritom, protivnik nije za potcenjivanje. Kina poseduje fizičke investicije u američke fabrike u iznosu od 100 milijardi dolara, zapošljava nešto preko 100.000 američkih građana i poseduje američke akcije i obveznice u iznosu od 1.200 milijardi dolara. S druge strane, američke investicije u Kini iznose samo 228 milijardi dolara. Impresivan neto odliv kineskog kapitala u Ameriku iznosi 972 miljarde dolara. Sa takvim se partnerom ne može razgovarati na nivou na kojem Tramp piše svoje omiljene tvitove. Dakle, procena da su ovi pregovori bili žestoki sasvim je na mestu.

Američki predsednik je svoj mandat započeo neuspelim pokušajima da realizuje izborna obećanja. Na stranu Čerčilova dosetka da samo budala kad osvoji vlast teži da ostvari sopstvena predizborna obećanja, ali Trampovi pokušaji da ih realizuje do sada su se uglavnom loše završavali. Nabrojao bih ključne: rušenje Obamacare programa zdravstvene zaštite propalo je u parlamentu, jer su čak i neki republikanci glasali protiv; zabranu ulaska građana 7 muslimanskih zemalja u SAD glatko je poništio sud; obećano deportovanje miliona imigranata umekšao je sam predsednik nakon masovnih demonstracija… Poslednjeg dana marta predsednik Tramp je predvideo da svečano, u prisustvu medija, potpiše dva dekreta1 vlade (executive order), međutim, zasut neugodnim pitanjima novinara povukao se zajedno sa ukazima i potpisao ih bez predviđenog spektakla.

Posle 43 dekreta (dekretima se izbegava parlamentarna demokratska rasprava) kojima se ruše dosadašnje američke norme ponašanja, dva novija su namenjena „da zaustave trgovačke zloupotrebe“. Prvi se odnosi na reviziju trgovinskog deficita, a drugi na pojačavanje antidamping mera „kako bi se stranim preduzećima onemogućilo da konkurišu američkim na američkom tlu“. Ministar trgovine Vilbar Ros (Wilbur Ross) je sam čin potpisivanja propratio egzaltiranim uzvikom: „Mi smo u ratu“ i dodao da neće biti nikakvih izuzetaka bez obzira na to da li su u pitanju Evropa, Kina, Japan, Meksiko ili bilo koja druga zemlja. Nešto umereniji Tramp je proglasio da se tim aktom „završava era trgovinske politike kojom je kraden prosperitet Amerike“.

Iako ima mnogo amaterske nadobudnosti u novoj američkoj politici, ne treba sumnjati da će novi predsednik i njegova ekipa energičnih milijardera najviše insistirati na temeljitom preuređivanju svetskih odnosa, ne vodeći računa ni o interesima bliskih saveznika, a kamoli tradicionalnih protivnika kao što su Kina i Rusija. To ne sluti na dobro budući da je Amerika do prelomne smene na državnom vrhu sa oduševljenjem igrala ulugu svetskog policajca, dok bi sada da pojača i svoju ekonomsku dominaciju. Nova politika je svakako problematična, jer je i stara, „mlohava i blagonaklona“ ostavila u nasleđe ništa manje nego 26 aktivnih sankcija zemljama širom sveta. Šta će biti kada se uslovi pooštre nije teško naslutiti. Bojazan je da ministar Ros nije preterao kada je obznanio rat.

Ekonomski odnosi nisu baš nežni ni u mirnija vremena. Na primer, prof. Džejms Petras (Halifax University) tvrdi da je prošle godine, u doba Obamine administracije, ministarstvo pravde SAD kao neskrivenu odmazdu razrezalo kaznu od 14 milijardi dolara nemačkoj Deutsche Bank i time oborilo vrednost njenih akcija za 40 odsto te izazvalo buru na nemačkom novčanom tržištu. Obrazloženje: banka je izvrdavala poreze i prala novac. A kojoj se to banci ne bi moglo pripisati? Pravi razlog je – navodi profesor Petras – to što Nemačka nije želela da uloži svoj uticaj i spreči EU da sa 13 milijardi kazni Apple kompaniju zbog izbegavanja plaćanja poreza. To je mera prema „povlašćenom savezniku“ koji nije reagovao kako se od njega očekuje. Disciplinovanje partnera je praksa koja pod novom administracijom postaje zakon. U prvoj (Umetnost pregovaranja) od 13 knjiga koliko je Tramp napisao lično,2 a dokaz da ih je sam pisao je žestok i vulgaran rečnik na koji se nijedan ghost writer ne bi odlučio, stoji i rečenica: „Ako me neko nagari (i original je vulgaran) ja ću njega deset puta”. To je valjda neki od temelja njegovih nazora koji se lako mogu preneti na međunarodnu scenu.

U inauguracionom govoru predsednik Tramp je akcentovao: „Mi smo učinili druge zemlje bogatijim, dok su naše blagostanje, snaga i pouzdanje u sopstvenu zemlju nestajali sa horizonta… milioni i milioni američkih radnika ostajali su bez posla“. Šta je od ovoga tačno? Amerika je izgubila jednu trećinu radnih mesta u industriji i 50.000 preduzeća od kada je Kina stupila u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine. Međutim, niko nije prinudio bilo kog američkog privrednika da seli proizvodnju u Kinu – činili su to jer im je tako basnoslovno rastao profit. Razjašnjenje nudi podatak Centra za ekonomska istraživanja Ball State University da je 85 odsto radnih mesta u industriji SAD od početka veka nestalo zbog tehnoloških promena. „Automatizacija je u američkim fabrikama učinila milione nisko kvalifikovanih poslova nepotrebnim”, njihov je zaključak. BCG3 publikuje da pri prosečnoj ceni kvalifikovanog rada od 25 dolara po satu, robot isti posao obavlja po ceni od 8 dolara: „Taj proces je ireverzibilan!“

Sadašnja američka administracija startovala je okrivljujući sve oko sebe: Meksiko i Kanada4 su susedi-krivci za bekstvo industrijske proizvodnje na njihovu teritoriju i bescarinski izvoz u SAD. Evropa je kriva što više izvozi u Ameriku nego što uvozi iz nje, pa kako to nije dovoljan razlog, jer i evropski kapitali koji odlaze u SAD dobrim delom bilansiraju trgovinski nesklad kao i kod Kineza, onda povod za svađu postaje to što EU ne uvozi dogovorene količine američkog mesa, iako je Amerika baš za Evropu obezbedila dovoljnu proizvodnju mesa bez upotrebe hormona koji su ranije bili prepreka za izvoz na teritoriju EU. U ekonomskoj igri Rusija ne znači mnogo, pa je nju zapalo da bude kriva što pomaže Asada u Siriji dok on otrovnim gasovima guši pretežno „predivnu decu“ (beautiful children). Severna Koreja se sama nudi da bude kažnjena, a manje ugledni će na red doći verovatno kasnije.

Osim Kine, američke restriktivne trgovačke mere najviše će pogoditi evropske zemlje koje izvoze luksuznu i robu visokog kvaliteta – automobili iz Nemačke; vina, parfemi, sirevi iz Francuske, prehrambeni proizvodi i moda iz Italije (Barilla je snabdevač američke vojske testeninama), skuteri iz Švedske… otuda sa tih strana i najpaničnija upozorenja. „Trgovinski rat je počeo“, „Nemačka će biti najteže pogođena“, „Budi se američki imperijalizam“ samo su neki od naslova u evropskoj štampi. Oxford Dictionary definiše ekonomski rat kao: „ekonomsku strategiju zasnovanu na merama čiji je primarni efekat slabljenje ekonomije neke druge zemlje… često služi kao opomena pred vojnu intervenciju“. Oskar Farineli, osnivač ekspanzivne i ekskluzivne prehrambene kompanije Eataly, precizira: „U globalnom svetu trgovinski rat je skoro isto što i pravi rat“. Budući da su Trampove mere uperene protiv celog sveta, znači li to opomenu pred mogući svetski rat? Pakleno naoružavanje čak i onih zemalja koje su se posle poraza u Drugom svetskom ratu zarekle da nikada neće posegnuti za agresivnim oružjem ne sluti na dobro, kao ona Čehovljeva puška koja se pojavi u prvom činu da bi neminovno opalila u poslednjem.

Upravo dok sam ovo pisao stigle su vesti da je sa američkih brodova u Sredozemlju ispaljeno 59 raketa na ciljeve u Siriji. Generali su shvatili da je došao njihov trenutak. Nameru da pišem o korenima desničarskog revolta i o Trampovom surfovanju na tom talasu,5 kao i analizu njegove teško uhvatljive ekonomske politike očito ću morati da ostavim za neku drugu priliku. U centar pažnje dospela je poseta kineskog predsednika Americi, uočljivo puštenog da traći vreme sa pratnjom nižeg ranga dok na američkom tlu čeka susret sa Trampom u njegovoj Diznilend-Versaj rezidenciji Mar-a-Lago na Floridi, ne bi li kineski komunistički visoki činovnik bio zasenjen ličnim bogatstvom američkog predsednika. Ismevajući Obamina „beskorisna rasipanja“ i predusretljivost prema Đinpingu, Tramp je rekao „da će mu on ponuditi Big Mac iz Mc Donald’sa“. Si Đinping se ne da zaseniti i ne bavi se zamajavanjem javnosti hrpom kontradiktornih izjava već hladno, čak stravično hladno, na pitanje kako vidi odnose dve najveće sile upućuje na grčkog oca istorije Tukidida. A dotični je u 4. veku pre nove ere napisao: „Ono što je rat učinilo neminovnim bio je nagli rast moći Atine, a to je izazvalo strah u Sparti da će izgubiti primat“.

Drugi svetski rat definitivno me je učinilo pacifistom, ali to ne znači da sam sklon da zatvaram oči pred pretnjama oružjem. Naprotiv. U najnoviji povod za kažnjavanje Sirije – stravično ubijanje bombama i gasom civilnog stanovništva ne sumnjam, budući da sam pratio još masovnija nedela Bašarovog oca Hafiza el Asada. Sumnjam u one koji to „otkrivaju“ i koriste. Malo koji rimejk je dostigao vrednost originala. Trampova ambasadorka u OUN Niki Hejli (Nikki Haley), prikazujući u Savetu bezbednosti foto-dokaze otrovane dece u Iblidu, neodoljivo je podsećala na banalnu situaciju kada je na istom mestu general Kolin Pauel pokazivao ampulu sa otrovima za masovno ubijanje, koje kao poseduje Sadam Husein. Taj fake dokaz je poslužio kao početak stravičnog rata za definitivno uništenje Iraka. Nekih tragova sumnje nalazim u nosećem članku najnovijeg broja Foreign Affairs pod naslovom: „Zaustaviti gas, a ne Asada – moguće rešenje“. Časopis se inače smatra nezvaničnim glasilom ministarstva spoljnih poslova SAD. Rusima dakako nije stalo do Asada, ali do baza u Siriji,6 koje im jedino on može garantovati, i te kako jeste.

Gotovo da nema države na svetu koja je izbegla aktuelnu sumanutu trku u naoružanju. O taj trend očešala se čak i Srbija rekordnim izvozom oružja vrednim 800 miliona dolara. Ukupni troškovi naoružanja u svetu iznose 1.634 milijarde dolara.7 Podaci se odnose na 2015. godinu, a tokom prošle mogli su samo da porastu, dok ove godine uzleću kao raketa. Detinjasto je maštati šta bi sve tolikim novcem moglo da se uradi za dobrobit ljudi u svetu, jer onaj ko zarađuje na ubijanju nema interesa da ubijanje prestane i, što je još važnije, on odlučuje o toku događaja. Jaka trećina te hrpe milijardi otpada na Ameriku: 596 milijardi (u doba Buša juniora dostigla je 700 milijardi, a Obama ju je umanjivao postepeno). Na drugom mestu je Kina: 214,7 milijardi, na trećem Saudijska Arabija: 87,1 milijarda, tek za njom je Rusija: 66,4 milijarde… Najbržim tempom naoružavaju se Izrael i Saudijska Arabija. Izrael, jer je u stalnom strahu od arapskih suseda, a Saudijska Arabija jer veliki deo oružja prosleđuje dalje širom planete onima koji ubijaju u ime Alaha.

Propaganda je međutim koncentrisana najviše na rusko naoružavanje, što Putinovi mediji zdušno potpiruju stvarajući kod građana potrebu za zbijanjem oko vođe uz iluziju deljenja njegove moći. Međutim, američki izdaci su bili 9 puta veći od ruskih! I to je tako decenijama, otkad postoji Rusija. Za američku javnost ona je sinonim komunizma, a komunizam, bez obzira što ga više ni mikroskopom nije lako naći, najveće zlo svih vremena. Na tu kartu se najlakše povećava vojni budžet. Tramp je ubrzo posle tvrdnji da će uspostaviti dobre odnose sa Rusijom, okrenuo ćurak i uvećao vojni budžet za 54 milijarde dolara. Biznismeni uglavnom praktikuju tehnike nepredvidivih poteza, međutim zaokret od miroljubive najave takmičenja sa Rusijom i Kinom do upotrebe oružja ne spada u tu igru. Za vojnu industriju čija se moć može samo naslutiti iza planina milijardi koje se na nju troše i lobija koji u najjačim državama diktiraju ponašanje predsednicima, ratovi su neka vrsta sajmova. Efikasniji su od DSEI sajma u Londonu, ruskog ARMY ili DSA iz Kualal Lumpura u Maleziji koji ovog meseca puni 30 godina postojanja i važi za mesto najmutnijih smrtonosnih poslovnih kombinacija.

Aktuelna sintagma „pretnja ratom“ sadrži u sebi mogućnost i da do rata ipak ne dođe ukoliko se suprotstavljene strane nagode tako da svaka od njih profitira. To je moguće jedino na štetu nekog trećeg. Čak i ako se tako završi sadašnje napeto stanje to nije happy end po one koji nemaju ili ne žele silu kao sredstvo rešavanja problema. Jednu blažu svetsku konfrontaciju Slobodan Selenić, pisac i akademik, svojedobno je prokomentarisao sledećim rečima: „Ovakvo se ludilo, na domak trećeg milenijuma, može objasniti jedino sunčanim pegama“. Pege su u trećem milenijumu izgleda postale još intenzivnije.

 

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 11.04.2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s