Da li je u toku prerastanje populizma?

Nakon gotovo devet turobnih godina srozavanja prognoza BDP-a, makroekonomski političari širom sveta odmahuju glavama u neverici: Uprkos populizmom izazvanog cunamija koji je proizveo sveopšti politički metež na svim stranama sveta, globalni rast bi sada, u stvari, mogao da nadmaši očekivanja za 2017. Ovaj svetski privredni zamah mogao bi, kako piše ugledni harvardski profesor ekonomije Kenet Rogof, da saseče krila populizmu uzrokovanom upravo dugogodišnjom ekonomskom krizom.

Ne radi se samo o američkoj izuzetnosti. Iako je rast SAD veoma jak, Evropa je još više nadmašila očekivanja. Postoji čak i radosna vest za tržišta u razvoju, koja se još uvek pripremaju za američke monetarnih mera američki Federalni rezervi i njihovog povećanja kamatnih stopa, ali su srećom stekli bolje zaleđe kojem moraju da se prilagode.

Jedna šira priča koja stoji iza globalne deflacije lako je razumeti. Da podsetimo, deflacija (ili reflacija) je smanjivanje količine novca u opticaju u cilju sprečavanja skakanja cena robi što biva kada je na tržištu više novca nego robe, tj. kad novac traži robu, a ne roba novac. Duboke, sistemske finansijske krize dovele su do duboke, produžene recesije. Kako su potpisnik ovih redaka, ekonomista Kenet Rogof i njegova koleginica Karmen Rajnhart predvideli krizu iz 2007-8 čitavu deceniju ranije (a brojni drugi naučni radnici ovo potvrdili korišćenjem njihovih podataka), periodi od 6-8 godina vrlo sporog rasta nisu uopšte neobični u takvim okolnostima. Istina, mnogi problemi ostaju, uključujući i slabost evropskih banaka, prezaduženost lokalnih samouprava u Kini, ali i nepotrebno komplikovana finansijska regulacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, i pored svega, zasađeno je seme produženog perioda još čvršćeg ekonomskog rasta.

Ali, da li će plima populizma koja je preplavila zemlje sa  razvijenim ekonomijama izgubiti na snazi tokom ovog perioda ubrzavajućeg oporavka? Ili će oporavak ugušiti lidere koji samouvereno zastupaju zavodljivo-jednostavna rešenja za istinski kompleksne probleme?

Pošto sastanci Međunarodnog monetarnog fonda/Svetske banke treba da budu održani u Vašingtonu krajem ovog meseca, vodećim direktorima centralnih banaka i ministrima finansija tada će se ukazati prilika da se međusobno suoče na „nultom nivou“, tj. na početnoj poziciji za buduće globalne akcije i korake. Ko bi mogao i posumnjati da američki predsednik Donald Tramp neće svojim tvitovima napasti sve nas koji kritikujemo planove njegove administracije o povlačenju SAD iz slobodne globalne trgovina i liderstva u multilateralnim finansijskim institucijama?

Pre toga, Tramp je bio domaćin kineskom predsedniku Si Đinpingu na Mar-a-Lagu, njegovoj “zimskoj Beloj kući”. Teško je u dovoljnoj meri naglasiti koliko će uslediti teškoća u kinesko-američkim odnosima i koliko štete bi bilo kada ove dve strane ne bi uspele u iznalaženju načina da rade zajedno i konstruktivno. Trampova administracija smatra da poseduje pregovaračka sredstva kojima će Sjedinjene države uspeti da rekalibriraju odnos ove dve države u svoju korist, uključujući i tarife na kineski uvoz ili čak selektivni izostanak obaveza isplate svojih dugova Kini vrednih više od trilion dolara – selektivnog i namernog propuštanja da ispuni svoje međunarodne finansijske obaveze. Pa ipak, nametanje ove tarife Kini će na kraju dana poništiti Svetska trgovinska organizacija, a podrazumevani američki dug mogao bi biti još nesmotrenije zanemaren.

Ukoliko bi Tramp uspeo da ubedi Kinu da svoju ekonomiju učini otvorenijom za američki izvoz, kao i da Amerikancima pomogne u zauzdavanju Severne Koreje, onda će zaista uspeti u nečemu konkretnom. Ali, ukoliko je njegov plan da se SAD jednostrano povuku iz globalne trgovine, ishod će se verovatno ogledati u šteti koju će naneti mnogim američkim radnicima, a sve za dobrobit nekolicine.

Pretnja po globalizam izgleda da je oslabila u Evropi pošto su populistički kandidati izgubili izbore u Austriji i Holandiji, a sada na lokalu i u Nemačkoj. Međutim, populistički zaokret na predstojećim izborima u Francuskoj i Italiji još uvek bi bio u stanju da rastoči Evropsku uniju, uzrokujući sveopštu kolateralnu štetu u ostatku sveta.

Francuska kandidatkinja za predsednicu Marin Le Pen, želi da „ubije EU“ jer je, kako kaže, “ljudi u Evropi više ne žele”. I dok istraživanja javnog mnjenja pokazuju da će proevropski kandidat Emanuel Makron (Emmanuel Macron) odlučno potući Le Penovu u drugom krugu izbora zakazanih za 7. maj, teško je biti sasvim siguran u ishod trke ove dve političke figure, posebno imajući u vidu podršku koju je ruski predsednik Vladimir Putin dao Marin Le Pen. S obzirom na nepredvidivost ljutitog i razočaranog biračkog tela, kao i uspešne ruske demonstracije u manipulaciji vestima i društvenim medijima, bila bi ludost misliti da je Makron sigurna brana sposobna da odoli naletu populizma.

Italijanski izbori tek su naredne godine, ali tamo je situacija još gora. Tamo je populistički kandidat Bepe Grilo (Beppe Grillo) po svim anketama pobrao najviše simpatija Talijana, a očekuje se da će za sobom povući oko jedne trećine njihovih glasova. Kao i Le Pen, i Grilo želi da raskine sa evrom. I dok je s jedne strane teško i zamisliti događaje koji bi u globalnu ekonomiju uneli više haosa, takođe je teško prepoznati put kojim bi Italija uspela da konačno krene napred – u zemlji gde je prihod po glavi stanovnika zapravo doživeo pad (doduše mali) tokom epohe evra. Sa ravnim i gotovo nikakvim prirastom stanovništva i sve nebreklijim dugovima (preko 140% BDP-a), ekonomski izgledi Italije prilično su sumorni. Iako većina ekonomista i dalje misli da bi eventualni izlazak iz evra bio duboko samo-destruktivan, sve je veći broj onih koji počinju da veruju kako evro nikada neće biti dobar za Italiju, a da što ga se pre otarase – tim bolje.

Danas su brojna privredno brzorastuća tržišta zaglavljena „u klinč“ sa svojim populistički nastrojenim građanima, ili – u slučaju Poljske, Mađarske i Turske – sa populistima koji su prerasli u autokrate. Na sreću, strpljivi FED,  (za sada) Kina kao i trenutno rastuće privrede Evrope i Sjedinjenih Država pomoći će većini zemalja koje doživljavaju snažan ekonomski razvoj.

Izgledi za oporavkom i popravljenim globalnim rastom, uz razumno (razumnije!) vođenje politike – i narednih nekoliko godina moglo bi biti dosta bolje od ovih prethodnih – sigurno boljih za one zemlja s razvijenim ekonomijama, a možda i za većinu drugih. Populizam će, nažalost, i dalje biti „kec iz rukava“ i samo ukoliko se globalni ekonomski rast podigne dovoljno brzo postoje šanse da se neutrališe populistička pošast.

 

Project Syndicate

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s