Jaz među polovima danas je veliki problem Srednjeg kraljevstva (jedno od drevnih naziva za Kinu) a njegovi “preostali muškarci” ulažu veliki trud kako bi pronašli životnu saputnicu, donosi danas britanski Bi-Bi-Si. Pa ipak, uprkos svemu, univerzalna pravila romantike važe i u Kini, kao uostalom i u ostatku sveta. Njeni građani se menjaju, a sa njima i tradicionalni način pronalaska partnera pomoću roditelja; sve se više oslanjaju na sopstvene emocije, a manje na materijalno stanje, finansijski faktor i stav svojih roditelja, koji je dosad prevladavao.

Kina ima mnogo više miliona muškaraca nego što ima žena; ova otrežnjujuća slika pred kojom su se Kinezi našli nastupila je kao posledica sprovođenja populacione politike „jednog deteta“, koja je preinačena tokom 2015., iako će njene posledice trajati još decenijama. Neravnoteža u broju pripadnika muškog i ženskog pola sada pričinjava teškoće mnogim kineskim muškarcima pri pronalaženju partnera – a ovaj jaz će se verovatno i dalje širiti. Procenjuje se da će do 2020. godine biti 30 miliona više muškaraca nego žena – i svi oni u potrazi za partnerkom.

U svojoj knjizi, „Demografska budućnost“ (Demografic Future), američki politički ekonomista Nikolas Eberstat (Nicholas Eberstadt) navodi prognoze da do 2030. godine više od četvrtine kineskih muškaraca u svojim 30-im neće biti u braku.

Već sada, sa daleko manje žena nego muškaraca, među muškarcima traje velika trka i potraga za odgovarajućim partnerkama; svi oni žele da devojku osvoje pre nego što to učini neko drugi. Ova situacija je neke muškarce navela da ulože značajne napore ali i finansijska sredstva. Oni troše ogromne sume novca za sprovođenje kreativnih – nažalost neretko i neuspešnih – mera, a sve sa ciljem da osvoje pripadnicu lepšeg pola radi uspostavljanja braka.

99 prelepih ajfona – i jedno prekrasno “ne”

Jedan kineski biznismen u svojim 40-tim navodno je 2015. tužio šangajsku agenciju za upoznavanje; tužba se temelji na navodnim “propustima u cilju pronalaženja adekvatne supruge”, nakon što je ovoj firmi platio čitavih sedam miliona juana (milion dolara) kako bi izvršila “opsežno istraživanje sa ciljem pronalaženja prave osobe”.

U drugom slučaju, kompjuterski programer iz Guangdžou (Guangzhou) na jugu Kine kupio je 99 ajfona (!) ne bi li time – a na nagovor agencije za upoznavanje – „pogurao“ tu stvar sa ženidbom, “i razradio bitne detalje bitne za prosidbu”. On je, nažalost, odbijen od strane “izgledne prilike”, a poniženje je bilo utoliko veće što su napravljene i fotografije ovog događaja; fotosi, ah nesreće, već neko vreme naširoko cirkulišu po društvenim mrežama.

Problem je delimično u tome što stari – a i novi – načini susretanja i upoznavanja ne funkcionišu baš uvek. Kineska Nova godina je za samce dugo bila prilika da susretnu partnera (partnerku). Većina ljudi tada, tokom festivala kojim se obeležava ovaj datum, posećuje domove svojih porodica i prijatelja. Sve se dešava, po običaju, od kraja januara do sredine februara, tako da samci imaju dosta šansi da se usretnu s potencijalnim partnerom.

Ali, ova dugogodišnja tradicija susretanja „izgledne prilike“ utrla je put i savremenom načinu susretanja. Online dating (upoznavanje preko interneta) je u Kini sve popularnije, baš kao i drugde, a aplikacije za slanje poruka kao što su WeChat (najpopularnija i među mladim Amerikancima) sve je popularniji način i kanal za uspostavljanje novih poznanstava.

“U Kini je zadnjih nekoliko godina zakazivanje susreta radi poznanstva-moguće veze postalo sve otvorenije a time i sve sličnije onom već postojećem “dejtingu” odavno prisutnom u zemljama Zapada”, kaže Đun Li (Jun Li). “Mlađe generacije imaju veći izbor, samim tim što slede svoje emocije a ne želje roditelja.”

Izvrtanje tradicije

Bezbrojni načini da se danas povežete (internet formima, vebsajtovima ili mobilnim aplikacijama) prevrnuli su naglavce način na koji se ljudi u Kini danas sastaju i međusobno udvaraju.

Đun Li iz grada Sučou (Suzhou) u provinciji Đjangcu (Jiangsu) na istoku centralnog kineskog priobalja je u svojim 20-tim i – još uvek je sama. Primetila je da se u poslednje vreme sve veći broj neženja “timski organizuje” kako bi priredili prigodne, javne dejting zabave.

Oni drugi okreću se psiholozima i stilistima koji bi im poboljšali privlačnost. Želeći da eskiviraju preteranu radoznalost ljubopitljivih roditelja, neki od njih čak pribegavaju iznajmljivanju “lažnih” devojaka koje predstavljaju roditeljima. Kinezi najradije iznajmljuju lažne devojke koristeći se aplikacijom “Hire me plz”. Izveštaji govore da ih angažovanje ovih devojaka može koštati i do 10.000 juana ($1,450) dnevno.

Problemi Kineza pri pronalaženju partnerke najizraženiji su u siromašnim seoskim sredinama; ono što dodatno pogoršava njihovu situaciju je istorijski duga tradicija i običaj da budući suprug mora biti u stanju da ponudi pristojan nivo finansijske sigurnosti pre nego što uopšte krene u akciju osvajanja i udvaranja.

Hong Jang (Hong Yang) je sada udata i u svojim 30-im. Ona ovaj trend opisuje kao “ekonomiju svekrve”, dodajući da, “Ukoliko muškarci žele da se ožene, buduća svekrva zahtevaće od njih da prvo kupe kuću pre nego što uopšte krenu da razmatraju sledeći korak. Ovo je jedan od razloga zašto su u poslednjih nekoliko godina cene kuća bile tako visoke”, kaže ona.

Ovaj finansijski teret koji pada na teret kineskog muškarca, međutim, takođe otežava i mnogim ženama da pronađu partnera. Sve ovo dodatno komplikuje problem pa se stoga veliki broj muškaraca, delom zbog finansijskih troškova braka, kasnije opredeljuju za ženidbu. A i kad se smire – i tada veoma često još uvek traže neke druge, mlađe žene. Generacijski jaz i razlika u godinama (koja je u proseku između 10 i 20 godina) sve su učestaliji u kineskim brakovima.

“Ženama je teško da pronađu odgovarajućeg partnera pošto napune 32 godine,” kaže Hong Jang. “Mnogi Kinezi žele da ožene što mlađu i što lepšu devojku.” Žene, pak, od njih traže finansijsku stabilnost, što ih silom logike uglavnom upućuje ka starijim muškarcima, kažu stručnjaci.

I obrnuto, naravno, može biti istina. Dobro obrazovane i finansijski nezavisne žene koje su “singlice” nazivaju “neželjenim devojčicama”, kaže Heder Ma (Heather Ma), koja je udata i u svojim 30-im. Živi u Šangaju.

Roditeljska zamka

Roditelji su veliki izvor pritiska pri pronalaženju partnera, sve mora da bude “pronto”. Oni su, uz to, uvek prisutni, “svevideći” i neizbežni začin tokom procesa upoznavanja, kaže Rodžer Džou, 39, koji je sada oženjen i živi u Sužouu.

“Roditelji su ubeđeni da i oni snose određenu odgovornost, pa se svojski trude kako bi pomogli svojoj punoletnoj deci u zasnivanju porodice”, kaže on. “Tako vrše pritisak na svoje dete da pronađu partnera, požurujući ga na susrete naslepo; a ukoliko stvar uspe, onda ga požuruju i na što skorije venčanje”.

To je dovelo do još jednog problema: Roditelji se umešaju u priču – i to veoma.

“Veoma je popularan sastanak naslepo (blind date) kojeg priređuju upravo roditelji”, kaže Melinda Hu (32), koja je za sada sama. “Roditelji se suočavaju s osudama i kritikama svoje okoline ukoliko se njihova ćerka ili sin ne venčaju na “uobičajen” način, dok su roditelji svake kineske devojke željni da im se ćerka što pre uda na nekom sastanku naslepo – i to, prirodno, pre nego što napune 30-tu. “

A tu su, potom, i “bračne tržnice na otvorenom”. Na jednoj takvoj u Šangaju, među najvećim u Kini, postoji “ćoše za provodadžisanje”. Ovaj prostor preplavljen je stubićima na kojima roditelji kače svoje rukom pisane oglase: u njima su detalji o njihovoj deci informacijama o prihodu, obrazovanju i karakternim osobinama. Ima i roditelja koji iz nedelje u nedelju obitavaju na ovoj “ženidbenoj pijaci”, i tako već godinama – bez uspeha.

Srećom, i u Kini je prisutan pomak u tome kako se ljudi susreću i pronalaze. Danas je sve veći naglasak pre svega na ljubavi, nego na praktične razloge poput finansijske sigurnosti.

Đun Li, na primer, kaže kako ne žuri s udajom, i da bi radije sačekala pravog čoveka koji je vredan njenog “srca i duše”.

U Kini, baš kao i ostatku sveta, univerzalna pravila romantike i dalje važe.

Posledice politike “jednog deteta”

Sve veći društveni problem predstavljaju takozvani “Preostali muškarci” – višak muške populacije koji je u velikoj meri rezultat kineske politike jednog deteta. Ova demografska mera i zvanično je preinačena 2015. Ta je uredba decenijama ograničavala bračne parove, koji su zakonom smeli da imaju samo jedno dete. Duga istorija povlastica koje je država sistemski obezbeđivala porodicama koje imaju sinove doprinela je velikom osipanju ženske populacije. Veliki je broj ženske dece u tom periodu doslovce ostavljan na ulici da bi se ona potom obrela u sirotištima, obavljali su se selektivni abortusi ili je čak, što je neretko bio slučaj, dolazilo do čedomorstva ženske dece.