Život “preko”: Jugoslovenski gastarbajteri

Sve fotografije: Album kluba Jugoslovena Jedinstvo, Beč, 1972, Poklon Josipu Brozu, Fond MIJ

“Plačem, plačem i srce me boli

daleko je sve što tamo volim

imam para i sve je bogato

al’ je Juga moje pravo zlato”

Silvana Armenulić

Ovo su samo neki od stihova koji mogu da pogode suštinu odnosa Jugoslovena gastarbajtera prema domovini dok su radni vek provodili na privremenom radu u zemljama Zapadne i Severne Evrope. To i ne treba posebno da čudi jer je pesmu “Jugo, moja Jugo” napisala jedna gastarbajterka.

Nova izložba Muzeja istorije Jugoslavije “Jugo, moja Jugo” se upravo bavi sudbinama ljudi koji su bili spremni da napuste domovinu u nadi za boljim životom. Za portal VICE piše Marko Ignjatović.

Kustoskinja muzeja i jedan od autora izložbe Aleksandra Momčilović Jovanović objašnjava kako je ovaj život izgledao u praksi:

– Najisplativije je bilo da se deca ostave ovde sa babom i dedom ili rodbinom, jer su onda roditelji mogli u potpunosti da se posvete radu. Često su radili više od jednog posla i onda bi sve pare slali nazad.

Kako je Aleksandra objasnila, gastarbajteri sa kojima su autori izložbe pričali su najčešće tek sa penzijom dočekali da se vrate u svoju zemlju, ali to nikako nije bio prvobitni plan:

– Jedna baka sa kojom smo pričali je rekla: ‘Eto, mi smo svi otišli na godinu dana da kupimo traktor, deo za auto, da uložimo u imanje. Da nam je tada neko dao da potpišemo da idemo na trideset godina, garantujem da niko ne bi potpisao. Svi smo otišli na godinu, dve i onda malo po malo i prođe ceo život.’

Iako je decenijama od nastanka izraz gastarbajter dobio pogrdno značenje, sama etimologija mu je prilično dobroćudna. Gosti-radnici su ljudi koji su, tokom 60-ih i 70-ih godina, iz siromašnijih zemalja odlazili u inostranstvo sa idejom da u što kraćem vremenskom roku zarade dovoljno novca i vrate se u domovinu sa kapitalom. Većina gastarbajtera nije nameravala da se asimiluje u novu sredinu pa su održavali vrlo prisne odnose sa sopstvenom zemljom i drugim ljudima koji su delili istu sudbinu. A ni te sredine nisu tuđine prihvatale otvorenih ruku.

 

Jugoslovenski radnici, kao i ostali strani radici u Austriji i SR Nemačkoj, bili su prinuđeni da iznajmljuju stanove u starim oronulim zgradama, koje niko od domaćeg stanovništva nije želeo da uzme u zakup. Sve ankete su ukazivale da većina građana ne želi da ima stranca za komšiju, a na mnogim restoranima je bio istaknut natpis “zabranjeno za gastarbajtere”, dok su u drugima bile odvojene prostorije “za Kolariće” kako im je bio univerzalni naziv.

S obzirom na to da je početkom 70-ih u Beču bilo zaposleno oko 70.000 Jugoslovena, otvarani su i klubovi u kojima su radnici-gosti provodili slobodno vreme. Jedan od tih je i “Jedinstvo” iz Beča. Fotograf Jovan Ritopecki je beležio svakodnevni život radnika okupljenih oko ovog kluba.

Na izložbi u MIJ se mogu videti pisma i pokloni koje su gastarbajteri slali lično Titu za rođendan, ali nije svaka sudbina privremenih radnika bila u skladu sa državnim planom:

– Ono što ih sve vezuje je Jugoslavija. Oni su oaza, niša jugoslovenstva. I dalje su vezani za ono što je bilo kada su odlazili i najemotivnije reaguju na pitanja o raspadu i staroj zemlji, objašnjava Aleksandra.

– Međutim, ima i onih koji zameraju Titu što je izvezao radnu snagu, koji su nesrećni zbog toga što nisu mogli ovde da zarade nego su odlazili preko. I to nema veze sa time da li su u inostranstvu uspeli ili ne, prosto su mišljenja da je sve to bilo samo privremeno rešenje koje je bilo loše po zemlju, ali i njihove živote, objašnjava Aleksandra.

12

13

17

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s