Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (2/2)


Nekada rubna politička pojava Starog kontinenta, populistička struja je poslednjih nekoliko godina “odnela nizvodno” nekoliko zemalja EU. Kakva je psihološka dijagnoza populističkih stranaka, a kakva je to psihološka dijagnoza u glavama onih koji ovakve partije svesno biraju, donosi londonski magazin The Economist. Nakon prvog, evo i drugog dela priče o novom evropskom mejnstrimu – “narodnjacima”.

Najiskrenije laskanje

Idući ruku pod ruku sa normalizacijom putem koalicija – što je delimično uzrok a delimično njegova posledica – među populistima sve više raste profesionalizam a sve je izraženija i umerenost. U svojim ranim danima, populisti su često bili blisko povezani sa nepatvorenim rasizmom a i antisemitizmom; u danima francuskog Nacionalnog Fronta, dok ga je još uvek vodio otac Le Pen; takva osećanja se sada sve više drže po strani i na distanci (mada u slučaju Orbanovih napada na  Soroša ta suzdržanost nije baš uverljiva). Oni su takođe bili haotični i podeljeni. Neki, poput Britanske nezavisne stranke (UKIP) i dalje postoje. Drugi, moćno poput zajedničkog mirisa i ukusa koji ih prožima i koji dele, zajednički rade. FPÖ u Austriji je dobar primer za to. Bila je to haotična, dezorganizovana formacija tokom svog prethodnog boravka u austrijskoj vladi, od 2000. do 2007. godine, ali su se prošlog decembra vratili na ministarski nivo s jednim trezvenijim imidžom, pokušavajući da se distanciraju od desničarskih austrijskih društvenih mreža poznatih kao “bratstva”. “Očekujem da će ovog puta FPO biti daleko disciplinovaniji i efikasniji”, kaže Mude.

Deo ovog uspona uključuje prilagođavanje politike u cilju širenja podrške, koja obično dolazi iz radničke klase. I dok oni koji glasaju za Podemos, M5S i Sirizu imaju tendenciju da budu obrazovaniji nego prosečni birači, a takođe i mlađi, najbolja prognoza veličine podrške desničarskim populistima na severu je obično to koliko je rano pojedinac napustio formalno školovanje. Prevlast nad biračima koji su pretežno buržoaske provenijencije znači da populisti na neki način “temperiraju” svoje poruke biračima. Dakle, austrijski FPÖ  je sada ne tako strogo anti-evropski kao što je to nekada bio. Isto važi i za francuski Nacionalni front, koji se sada predstavlja kao verni pro-izraelski bedem protiv islamizma – ili kao danski DPP, ili nemački AfD.

Drugi deo je iskustvo ovakvih političkih pokreta stečeno u državnim vlastima i opštinama poput Velsa u blizini Linca; subnacionalna politika nudi dobar način za pridobijanje potencijalnih glasača, koji su konačno stekli osećaj da i populisti mogu biti prihvatljiva opcija. Gradske vlasti na severu Italije pomogle su populistima Severne lige; u Španiji, gradonačelnici koji su bili povezani sa Podemosom u Madridu i Barseloni dali su stranci jači nacionalni profil. Ali, lokalna vlast ne znači uvek i plus. Skandali oko korupcije i gomile smeća na ulicama Rima pod gradonačelnicom Virginijom Raggi su naštetili reputaciji Grilovog „Pokreta 5 zvezdica“.

Austrijska nova vlada takođe predstavlja primer jedne druge vrste populističke akomodacije u mejnstrim: kopiranje ideja populista. Tokom predizborne kampanje osnovana Austrijska narodna stranka (ÖVP)  – a danas starija partija u aktuelnoj koaliciji – besramno je srušila politiku FPÖ-a, kao što je zabrana burke i smanjenje prava iz socijalnog osiguranja za migrante. Crtani film u časopisu „Kurir“ prikazao je Hajnca-Kristijana Štrahea (Heinz-Christian Strache), lidera FP-a, golog u policijskoj stanici: “Uzeli su sve!”

Ova “zaraza”, kako kažu politikolozi, uočljiva je širom evropskog kontinenta. Mark Rutte, liberalno-konzervativni holandski premijer izmislio je sopstveni stil političkog ponašanja, koje se razlikuje od “pogrešnog tipa populizma”. Uoči prošlogodišnjih izbora, njegova stranka, koju su pritiskali PVV i Forum za demokratiju – jedna nova nacionalistička populistička partija – bavila se reklamama u novinama, kojima je došljacima emitovana poruka „da se ponašaju normalno ili da odu”. Tereza Mej, njegova britanska koleginica, ujedinila je svoju partiju napadajući “građane niotkuda” koji “vaš patriotizam smatraju neprijatnim, vaše brige o imigraciji uskogrudim, vaše stavove o kriminalu neprosvećenim, vašu vezanost za sigurnost vašeg posla neugodnom” u govoru koji je komotno mogao poteći iz UKIP-a. U decembru su francuski republikanci izabrali Lorena Vokija (Laurent Wauqukuiez), evro-skeptičara koji se protivi gej brakovima i koji želi da imigraciju svede na “strogi minimum”, planirajući da njegova partija bude “zaista desničarska”. Nova demokratija u Grčkoj i GERB u Bugarskoj, suočavajući se sa konkurencijom iz ekstremno desničarske stranke Zlate zore i partije Zankina, pojačavši retoriku o imigrantima i drugim „spoljnim“ grupama.

U Nemačkoj,  liberalni (barem u teoriji) Slobodni demokrati pozivali su na vraćanje većine izbeglica “natrag, odakle su došli”. Među hrišćanskim demokratima Angele Merkel (CDU) govori se o većoj afirmaciji nemačke “vodeće kulture” i snažnijeg osećaja za “domovinu”, što može ukazati na pravac stranke kada gospođa Merkel bude srušena. Na godišnjem skupu Hrišćanske socijalne unije, bavarske „posestrime“ Merkelinoj CDU, Viktor Orbán je bio u ulozi počasnog gosta. Aleksander Dobrint, velikaš CSU-a, zahtevao je “konzervativnu revoluciju” protiv nemačke velegradske, “metropolitske” manjine.

Jedan od razloga za takvo ugađanje populistima je u tome što negiraju da populisti imaju isključivo vlasništvo nad osetljivim pitanjima poput identiteta, omogućavajući razumnim biračima kojima su takva pitanja važna alternativu koja nije u skladu sa ekstremizmom. Ali, u novoj knjizi profesora Edinburškog univeriteta, Pontusa Odmalma i Iv Hepbern, pod nazivom”Evropski mejnstrim i radikalna populistička desnica“, njih dvoje zaključuju da ne postoji “neposredan obrazac” koji bi ukazivao na to da dostupnost glavnih alternativa populističkoj desnici slabi njihov izborni učinak.

Analiza van Spanja sugeriše da ih imitiranje populističkih pobunjenika slabi samo u retkim slučajevima, gde su takođe i skrajnuti. Ukazujući na dinamiku između UKIP-a i britanskih konzervativaca pre referenduma o Bregzitu, Tim Bejl sa Univerziteta Kraljice Marije u Londonu primećuje da “desni centar često priprema biračkog tela za poruke radikalne desnice… pomažući joj da uzleti, a zatim, u jednom pokušaju da im se suprotstavi svojim prigovorom, počne da govori jednim jezikom koji je još siroviji i oštriji od populističkog, jednostavno čineći tu poruku još istaknutijom i dalje podstičući njenu privlačnost.”

U međuvremenu, na levoj strani, socijaldemokratske partije usvajaju ono što američki novinar Džn Džadis (John Judis) naziva “dvostrukim tj dijadnim populizmom”. Pobunjenički populizam često ima tri ideološka učesnika: narod, elitu i “ostale” (strance, imigrante, socijaliste i slično) kojima je elita prodala svoje ljude. Tako je postala “trijadna” to jest “trostruka”. Dijadna (dvostruka) verzija populizma nema tu opaku i bezočnu treću stranu, već samo svet u kojem je korumpirana kapitalistička kasta izdala proletarijat u svoju korist. Pod vođstvom Džeremija Korbina, 68-godišnjaka sa tvrdog levog krila, stranka britanskih laburista izašla je 2017. na izbore  nazvavši britansku politiku “uglađenim kartelom” i “falsifikovanim sistemom koji su bogataši uspostavili za bogataše”. Martin Schulz, SPD-ov centristički nastrojeni lider je na prošlogodišnjim izborima pokušao da zaštiti svoje radničko krilo stranke napadom na bankare koji upravljaju ljudima iz “reflektujućih nebodera”.

Drugi način preuzimanja populističke politike ali ne i populističkih vlada dobija se održavanjem referenduma. Holandski populisti su 2013. snažno podržali zakon kojim bi se bilo koji deo zakonodavstva mogao staviti direktno pred 12,9 miliona birača u zemlji, ukoliko to svojim potpisima zatraži 300 hiljada. U Grčkoj je vlada pod Sirizom iskoristila referendum da bi odbila uslove za spasavanje od strane međunarodnih institucija. U Britaniji je referendum o Bregzitu predstavljao ispunjenje dugoročnih snova i zahteva UKIP-a, primoravši gotovo čitavu političku klasu da se povije i usvoji politiku donedavno ograničenu na svoje populističke rubove. Austrijski koalicioni sporazum otvara vrata održavanju plebiscita doslovce svakim povodom; tako je, pre svega, rođen preliminarni plan o novoj koaliciji CDU/ SPD u Nemačkoj. U Italiji, politički manifest stranke M5S naprosto vrca obećanjima da će ljudima pružiti priliku da glasaju o tome koji će se zakoni odbaciti.

Trojezičnost protiv tropartizma

Nisu svi mejnstrimeri preuzeli mehaničko ponavljanje stavova koje već zastupaju populisti. Nailazak talasa kojeg Miler naziva “neliberalnom demokratijom” izazvao je brojne oprečne reakcije. Pouzdano pro-evropska pluralistička politika Emanuela Makrona i njegove partije En Marche! je jedan primer za to. Drugi je centristička stranka Ciudadanos (“Građani”) koja sada vodi u španskim anketama. Slogan njenog vođe je “Katalonija je moja zemlja, Španija je moja država a Evropa je naša budućnost” – prvi deo slogana izgovara se na katalonskom, drugi na španskom a treći na engleskom. Druge nove partije – Moderna u Poljskoj, Momentum u Mađarskoj i NEOS u Austriji – poklapaju se sa preduzetnošću populista i pokazivačkim šepurenjem, dok se bore za svoje poglede na svet. Sa političkog aspekta, za sada, ipak, oni ostaju minorni.

Čini se verovatnim da će politički populizam rasti, ali će rasti i uticaj koji populisti imaju na ostale. Pogledajte na trenutak šta to može značiti, i osvrnite se na poslednju generaciju političkih partija Starog kontinenta: zelene stranke. Prvobitno su bili skromni, vremenom su postali profesionalniji pa su počeli  da se priključuju lokalnim a ponekad čak i nacionalnim vladama. Nikada i niko od Zelenih nije “solirao” tj. sam vodio neku evropsku zemlju, ali se njihov uticaj oseća i ogleda u pažnji koja se sada posvećuje zelenom transportu, reciklaži, obnovljivoj energiji i određenim građanskim slobodama (posebno seksualnim slobodama).

Šta ako populisti budu uspešni u narednih nekoliko godina? Može se očekivati više autoritarnih politika tipa „red i zakon“, zabrana nošenja burki, snažnije protivljenje multilateralnim telima kao što su EU, NATO i STO, i veće saglasje sa Rusijom (naklonost koja je prisutna u čitavom populističkom spektru, od Sirize do Fidesza, preko M5S). Očekuju se i česti referendumi, manje kvalitetno integrisani imigranti, polarizovane političke debate i više demagoških lidera koji direktno ispoljavaju ispoljavaju svoje emocije ka glasačima i u njihovo ime.

Populisti ne moraju da dobiju izbore kako bi sproveli svoju politiku i širili svoj politički stil: mogu je sprovesti kroz same mejnstrim stranke čije glasove ugrožavaju; inficirati ih i živeti od njihove političke krvi. “Konačno”, upozorava Bejl, “parazit može skončati hraneći se domaćinom.”

The Economist